Савремена српска проза

Савремена српска проза
Владимир Кецмановић
02.02.2013 20:01

Ако на тренутак занемаримо чињеницу да је књижевност, као и свака изворна уметност, подручје индивидуалне слободе које није мудро спутавати сврставањем у апостериорно дефинисане правце, могло би се - условно, дакле - рећи да савремена српска проза лута између постмодернизма који је одавно упокојен, али се још увек чека мртвозорник који ће ту чињеницу да озваничи, и једног у низу “нових реализама”, који јесте жив, али је питање колико је дуговечан.

Разлика

Под спорном дуговечношћу не подразумевам недоумицу колико ће тај “реализам” као књижевна пракса да траје, него питање шта ће од њега у будућој историји књижевности да остане.

У том смислу се српска  проза  битно не разликује од прозе других европских народа и прозе  ваневропских народа чија се култура заснива на тековинама јудеохришћанске традиције.

Будући да настаје у условима транзиције из неуспелог социјализма у неуспео капитализам која, као некада  “револуција”,  “перманентно тече”, и сви су изгледи да ће да траје све до неког новог глобалног преврата -  или, не дај боже, до краја света - српска књижевност, у значајној мери, дели судбину књижевности источноевропских народа.

А то значи да настаје у условима у којима су некадашњи критеријуми престали да важе, а нови нису, нити ће, барем у догледно време - бити успостављени.

Коначно, будући да настаје под сенком балканских ратова вођених деведесетих година прошлог века, српску прозу је могуће поредити  са књижевношћу других балканских  народа, са наводницима и без њих - који су у тим ратовима учествовали.

Међутим, чињеница да је у балканским ратовима деведесетих година српском народу унапред додељена улога кривца, и да се на тој одлуци, и две деценије касније, упорно инсистира,  ситуацију у којој се налази савремена српска проза и од ситуације у којој се налази проза народа и  “народа”  којима су унапред  додељене улоге жртава - чини суштински различитом.

Чак и на оне српске писце који - на шта имају потпуно право - немају намеру да се питањима ратова, ратних злочина, колективне и индивидуалне кривице  на било који начин баве,  насиљем у “политички коректним”, а богами и некоректним медијима, претњама штапом и обећањем шаргарепе, врши се притисак да се према тим догађајима  “одреде”.

Књижевна штета

Они српски прозаисти који у књижевном и ванкњижевном деловању поменуте догађаје тематизују на начин који се не уклапа у прописан рецепт, изложени су медијском линчу и различитим видовима цензуре. Чињеница да је књижевност, као и остале духовне делатности, услед поменутих законитости транзиције  и непостојања релевантних критеријума, нажалост, сведена на маргинализовану активност, у рангу са пецањем или пилатесом, тај ментални линч чини по егзистенцију писца готово безначајним, али и ту цензуру готово невидљивом, и утолико опаснијом.

Дугорочно много већу књижевну штету од прописивања пожељних тема и идеја - па макар та пракса, као што јесте, била стара две деценије и макар било неизвесно до када ће да траје - представља, међутим, покушај довођења у питање готово комплетне српске културне баштине, укључујући српско писмо,  језик, и српску књижевност.

Након распада бивше Југославије, ексјугословенске  нације, са наводницима и без њих, су, наиме, лингвистички истоветан, српски језик, који се до тада из политичких разлога  називао “српскохрватским”, опет из политичких разлога назвали различитим именима, на шта, ма колико било трагикомично, имају право.

Невоља је  у томе што су поборници мантре о српској примарној кривици за ратове деведесетих, дошли на идеју да један језик, који је политичком вољом, али не политичком вољом српског народа, насилно парцијализован, сада насилно реинтегришу, али под новим именом: “бхсцг” (бошњачкохрватскосрпскоцрногорски) језик, из  ког произлази и “бхсцг”  књижевност, при чему се чак и ова накарадна сложеница показује као недовољно агресивна, па се, све чешће, појављује термин “србијанска”  књижевност, што за циљ има екскомуникацију књижевног стваралаштва Срба који живе у суседним државама из корпуса српске књижевности, а то је културна и политичка агресија без преседана.

Оспоравање

Ако овоме додамо  покушај оспоравања ћирилице као изворног српског писма и једног од два писма које Срби равноправно користе, као и проглашавање најзначајнијег дела српске књижевне традиције геноцидном и штетном, онда постаје јасно због чега је велики део овог текста посвећен питањима која  “бхсцг”  талибани, не без основа, називају деветнаестовековним, свесно или несвесно превиђајући да деветнаестовековне теме српској култури намећу управо они, довођењем у питање чињеница које се у данашње време и у цивилизованом свету подразумевају.

У ванкњижевном животу и у књижевним полемикама, на такве, первертоване деветнаестовековне  тенденције вреди скренути пажњу. Али, нипошто не треба дозволити да ступидност и екстремизам  антиуметничког оспоравања српске културе породи антиуметнички екстремизам у њеној одбрани, чему, нажалост, неки представници супротне, “патриотске” струје, не успевају да одоле.

У књижевном, па тиме и прозном стваралаштву, такве тенденције, напросто, ваља игнорисати.

Откако постоји књижевност, јављали су се писци који су, захваљујући снази талента и моралној снази, успевали да се у својим делима изборе са лажним митовима, стереотипима и глупостима које спутавају људски дух. Има основа за наду да ће и савремена српска проза успети да изнедри таква дела.

Каква ће та дела да буду, није ни могуће ни паметно прорицати, а немогућност извесне прогнозе  даје уметности посебну чар.

Историја и тековине

Да ли се оно најзначајније што ће савремена српска проза приложити историји српске књижевности крије у обради историјских тема, прожетој креативним приступом културној баштини, или у комбиновању историје и тековина савремене жанровске литературе, да ли ће ово време будућности да се представи уметничким транспоновањем смутне савремености, или ће га прославити писци способни да са  духом времена и душом космоса  комуницирају  интимистичким понирањем у дубину сопствене душе -  и да ли ће се, чему се искрено надам, појавити писац који ће успети да све поменуте и неизговорене приступе и поступке  обједини -  показаће време.

Сигурно је, међутим,  да  као писци могу преживети само они који  нису спремни да се уклапају у поменути концепт задатих тема и идеја, као ни да се робовски додворавају законима тржишта, али ни да сопствену несигурност штите сакривањем у стаклене баште стерилног, културтрегерски схваћеног псеудоестетског чистунства и  академизма.

Као што рекох, српски, баш као ни други писци, не само да темама везаним за балканске ратове деведесетих година двадесетог века не треба да се баве на “политички коректан”, као у апотеци прописан начин. Они тим темама, уколико не осећају потребу, не морају да се баве уопште.

Али, они који су одабрали да се баве, за тај избор имају безброј разлога, па ћу поменути само оне који ми се чине најзначајнијим.

Мотиви

Поред мотива интимне природе - које  је, као такве, најтеже експлицирати, нагласио бих да је ужас који се догодио на Балкану крајем двадесетог века и који је обогаљио нове генерације припадника једног народа који су несрећне историјске околности, бездушност експанзионистички оријентисаних религијских концепата, зла коб и сопствени греси поделили и оптеретили дуговима у крви која се вековима проливала - за писца представља језиво снажну  инспирацију какве се тешко одрећи.

У контексту савремености коју  карактерише експанзија  виртуелне стварности, ти ратови, као први ратови у историји који су у информативним медијима готово до ситних детаља пројектовани и дириговани с циљем задовољавања пројектоване медијске слике - што ће у наредним деценијама постати принцип по ком се ратује и по коме се произвођењем ратова, у интересу најмоћнијих,  решавају економске и друге глобалне кризе -  опет са наводницима и без њих -  представљају готово идеалан материјал за литерарно дефинисање времена које је, ма колико нам се не допадало, наше у мери у којој смо принуђени да у њему живимо.

Мантра о примарној српској кривици, коју сам поменуо, представља само врх леденог брега на терен посткомунистичког Балкана  примењених, великим бројем људских живота плаћених, наручених  “истина”.

Због тога би за писца, и не само за писца,  заокупљеног механизмима који му одређују судбину,  и ако не би био Србин, па чак ни Балканац, оне могла бити опсесивна тема.

Колумне Коментар дана