СРЕЋНА НОВА НАЈНОВИЈА

СРЕЋНА НОВА НАЈНОВИЈА
Веселин Гатало
28.12.2013 20:08

Једино мање-више сигурно и једно од ријетких које се исплати чекати, ови су празници пред нама. Они дођу гдје год их чекали и колико год пара имали. Извјеснији су од плата и пензија, извјеснији од сљедећих избора. Јасна уцјена, неизречена а реална, срочена нимало као "промијените устав па ћемо вам дати паре", виси у ваздуху.

Заправо, значи да неће дати усвоји оно што се тражи. Заправо, ни то. Кажу да неће дати паре за плате ако се не наставе преговори за улазак у ЕУ. А то ће бити "док се не договоре". При том се заборавља да се не ради ни о каквом поклону, већ о позајмици коју треба вратити. Али, Божић и Нову се исплати чекати. Ако ишта, зато што сигурно дођу. Имаћемо прилику уживо гледати како нам "транзиција" узима још једну годину младих и перспективних живота. Хм, ако ћемо право, више ни другдје није богзна како. Причају ми они који су ишли у обећану земљу, Канаду. Кажу, нема посла, "жути" узеше све. Кинези, Корејци, сјевернојужни или неки други, узеше све. Шта год млад и бијел човјек хоће радити, жут и млад или жут и стар, радиће за мање пара. Жути људи раде као црнци. Ускоро ће, како ствари стоје и економије "бијелих" се држе, можда казати једног дана "ради као бијелац", пошто ја, рецимо, све више радим за исто и мање пара. Ваљда тако то иде. Кад човјек пуно ради, драго му је да има оних који пуно имају. Да би на крају мјесеца, како каза Дуле Радовић, они који раде могли посудити новац од оних који имају.

Медијска слика 2013.

Радо гледам ТВ кад ми се гледа, али га нерадо гледам кад би требало. Није лако гледати подигнуте обрве, избечене очи, махатање рукама, мицање ушима, кргутање вилицама, показивања прстом, пријетње, уцјене, понеку масну шалу или псовку. Нисам ја од свиле, и људи око мене тако говоре. Али, некако ми без везе да и људи на ТВ зборе као они. Не вријеђа ме, само помислим да и ја тако могу. И сад, кад почнем водити емисију на ТВ-у, нећу моћи говорити као они спикери прије рата. Дуња Ланго, Јасминка Шипка, Мића Орловић, ето њих наводим као примјер. Изгледаћу, ако наставим инсистирати на некаквој пристојности и углађености, као Васа С. Тајичић из серије "Позориште у кући". Најгори хибрид је онај Александар Станковић што води и уређује "Недјељом у 2" на ХРТ1. Невербална комуникација му је таква да би боље било да уз њу ништа не проговара. Не може се госту унијети у лице, залећи у фотељу и прекрстити руке, барем ако мисли бити или испасти озбиљан. Ја, срећом, не инсистирам на озбиљности, па немам тај проблем. Недавно му професор Распудић одговори на питање, а он "Нисте одговорили на моје питање". Човјек му каже да јесте, а он опет "Одговорите на питање". А он опет одговори, другим ријечима, а Станковић опет "Одговорите, одговорите...!". Мене зачудило па Нино Распудић није узео онај микрофон са сталком и почео га ударати по оној квргавој главурди. Ваљда Станковић није хтио дозволити одговор који му се не свиђа, шта ли. Након петоминутног размишљања закључим да је његово понашање јако блиско понашању чланова хрватског СДП-а. Они иначе не полажу пуно на комуникацију ако им се она не допада.

Медијска слика 2013, други дио

Мој пријатељ Зирдум, иначе власник и уредник слабопрофитног и јако посјећеног портала "поскок.инфо", својевремено је био у херцеговачкој централи ХСП-а, код великих штоватеља Босне и босанства, коалицијских партнера босанских социјалдемократа из СДП-а Златка Лагумџије. Није био сам, није дошао по поштену послу, али је био довољно Херцеговац да запази малену статуу вође усташког покрета, господина Анте Павелића, на столу коалицијских партнера СДП-а Златка Лагумџије и Светозара Пударића. Пошто је Никола Зирдум херцеговачки бистар и помалкице непринципијелан, брзо је ставио статуицу у "џеп" од јакете. Или од "пантола"? Не знам тај детаљ, питаћу, али... Та генетика је чудо. Ђеда су му убили партизани због неке писаће машине коју је био сакрио у зид до бољих времена, док Хрватска не буде независна. Елем, мој вам Зирдум у жару... Хм, у жару нечега, стрпао статуу негдје. И касније је показивао. Онда је хтио ту статуицу послати Александру Станковићу као доказ "социјалдемократског" опредјељења СДП-а Босне и Херцеговине, јер је исти у коалицији са Павелићевим ХСП-ом. Иначе, СДП је познат по томе што Хрвате ван ХСП-а назива фашистима, баш као што четницима зове Србе ван својих странака. Зирдум је послао и-мејл Станковићу, да би му касније послао и ХСП фигурицу Анте Павелића. Међутим, овај није одговорио на мејл. Прећутао, игнорисао, како год. Професор Распудић му говори о мејлу, о социјалдемократији, Станковић упорно нијече, са свим симптомима лагања на арогантној њушци... Није примио мејл, није па није. Лаже све у 16, као прави Србин на хрватском државном прорачуну. Лажу и Срби на српском прорачуну, али није то исто.

Плава збуњоза

Пошто сам до грла заронио у медије, причао сам са својим старим пријатељем, Синишом, уредником емисије "Људовања" на РТРС-у. Емисија ће се тек снимати, водиће је један дебели ћелавац у прслуку и пантолама, али то није ова прича. Фин, породичан чова тај мој Синиша, а и још увијек способан да се чуди и згражава над људским лицемјерјем и неваљалштином. Причали смо о оној малој плавокосој и плавоокој дјевојчици која је подигла медијску прашину у цијелом свијету. Мала плавокоса и плавоока дјевојчица је виђена у ромском насељу у Италији. Вијест да, наводно и (медијски чак извјесно) отета дјевојчица, која очигледно медијима није мала Ромкиња, носила је своју плаву главицу и гледала плавим окицама глиб и прљавштину у којој живе европски Роми, у Италији и шире. Газила је босим ногама по барицама, цуцлала палац, скакутала, плакала, радила све што дјеца, ромска, бијела, црна и жута, чине кад не знају шта би друго у окружењу од биједе и блата. Ипак, не заборавимо, била је плава. Имала је плаве очи и косу. Зашто ово понављам? Па, зато што је то, у уљуђеном, толерантном и уједињеном "еуропском" свијету, и те како важно. Мени? Не, мени су сва дјеца иста. Кад неко туче српско дијете, не осјећам се ништа горе него кад неко туче муслиманско, ромско, кинеско или тунгуско. Није да ми посебно тешко пада кад неко туче дијете одређене боје косе или очију. Тежак болесник треба бити па размишљати о томе ко злоставља какво дијете и колико је гадно све то узевши у обзир расу, вјеру или боју косе и очију дјетета.

 

Насљедство господина Хитлера

 

Адолф Хитлер, један од првих заговорника уједињене Европе, имао је, као и сваки државник, своје приоритете. Родитељи су му били прилично блиски рођаци, али нећу о томе јер бих отишао подаље од теме. Ово не пишем да бих љутио покојног господина Х, већ да бих говорио о медијима у 2013. години. И господин Хитлер је имао медије, па... Ух, како ја лако одлутам. Елем, господин Х. је имао намјеру створити свијет плавооких и плавокосих, чистокрвних, надређених, суперпаметних и суперзгодних. Он јесте био мали и непаметан, онако чак мало и мрчав, али је имао плаве очи. На оца. Нас Словене не би побио, бар је тако написао. Само би ми радили за њега за коју ситну пару, били бисмо му курве и конобари, трчали би за аријевцима и питали шта им треба. Је ли успио, много послије своје смрти, не знам. Али, видим да му добро иде. Смијеши се негдје својом маленом лубањом и чељустима док се Гаврило Принцип окреће у свом гробу попут каквог дервиша на годишњици мале матуре. Некада би, у наступу освједочене љубави и хуманости, поштедио понеко плавокосо и плавооко дијете и одгајао га као аријевца. Зашто да пропадну плаве окице и плава косица, да се изгубе међу толиким гаравим Жидовима, Србима, Русима, Ромима и осталима који су имали више пигмента? Штета, баш као и данас што је штета да једно плавооко и плавокосо дијете гаца и пуже по италијанском блату ромске настамбе. Није фер. Медији се нису посебно забринули што стотине, хиљаде, стотине хиљада малих Рома, смеђих, црних, па и плавих, мора јести оно што друга, бјеља дјеца и одрасли одбаце. Шта се може, рекли би бијели, доста њих. Такав је живот. Неком отац, неком очух. Живот подијели карте тако да се родиш у блату, у блату проходаш, у блату живиш и не знаш ни за шта осим блата. Срећом, те нам карте не дијели Бог, али Он на крају помилује све нас по блесавим главама. Није Њему важно гдје смо се родили и како смо расли. Види нас какви смо и како се за живота опходимо према другима, макар били обучени у свилу или бивали у животу покривени својим или европским блатом. Ах, такав је живот овоземаљски. Не додијели неком ни дом, ни хљеба колико би могао појести, ни руха скупога, ни ауто ни викендицу. Не додијели некад ни плаву косу и окице, па се у новинарском свијету нико никад и нигдје не запита зашто тамнооко и тамнокосо дијете живи и спава у блату.

Добри Франциско антиробовласнички

Добри папа Франциско, на крају године, молио је за мир. Молио је за престанак ратова. Молио је робовласнике да ослободе робове. Молио је трговце робљем да не тргују дјецом. И мене је матер моја несрећна молила да се вратим кући до 11, а ја јој рекао "Не гледај ми на сат, да се не би календара нагледала!". И сад ми дио душе извјетри кад се сјетим какав сам ђаволов поклоник и несој био. Неће робовласник престати трговати људима зато што је наивни папа рекао да то не ваља. Али, и папа зна да сит гладну не вјерује, да робовласник роба не разумије док и сам не постане роб. Постаје, али то још не зна. Робовласник јесте надређен робу, јесте господар његовог живота и његовог рада, његовог гријеха и његовог тијела. Али, није и господар његове душе. Робовласник, хтио или не, постане роб свога гријеха и свога страха, јер добро зна да није у реду то што ради и да казна негдје виси, одређена и изречена, али неизвршена. Зна да постоји и тај крајњи, најкрајњији крај, онај у коме више нема корелације са другим људима, гдје се све извага, израчуна, потпише и испостави се рачун. Ја, раб божји Веселин, грешан да је тешко грешнији бити, недоказан и беспаметан, ето, толико знам. А оно што не запишем, нека иде са мном. Чуће неко, или Он или ђаво и његови жбири. Можда се нађе и какво добро дјело, поред неиспричаних прича и ненаписаних романа. Није се са дугим путем ни на кратке стазе шалити. Јер, не смије човјек ни тамо отићи без какве-такве попутбине.

 

Колумне Коментар дана