СИМБОЛИ БАЊАЛУКЕ - у процјепу између "мерцедеса" и празног папира

СИМБОЛИ БАЊАЛУКЕ - у процјепу између
Игор Радојичић
05.05.2017 08:00

Да ли ће Бањалука добити нови грб и заставу? Нови приједлог је понуђен и пред усвајањем је, али то још не значи да је одговор ни завршен, ни савршен.

Разлог за почетак ове приче лежи у Одлуци Уставног суда Републике Српске из фебруара 2013. године, којом је утврђено да одредбе Статута града Бањалука, које прописују грб и заставу града, нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о локалној самоуправи. Суд је оцијенио да се не ради о симболима са којима се могу идентификовати сви грађани који живе у граду. Ова пресуда наслонила се на ранију пресуду Уставног суда БиХ, који је поништио тадашњи грб и химну Републике Српске.

Од тада траје још једна прича, тако типична за ову компликовану земљу, у којој су чак и обиљежја предмет судских спорова и одлука, са првим циљем (оних који су оспоравали) да симбола, грба и заставе, како Републике, тако и општина и градова, уопште не буде или, као друге могућности, да рјешења буду потпуно безлична. Трећу могућност је својевремено патентирао један посланик бошњачке националности у Народној скупштини предлажући "правило мерцедеса" тј. да симбол - грб буде на примјер круг подијељен у три поља (као симбол "мерцедеса") те да "сваки конститутивни народ црта" у "свом" пољу.

Пошто "мерцедес" није прихватљив једнима, а постојећи симболи другима, а безлична обиљежја већини, годинама траје судска, политичка, дизајнерска и емотивна борба. Град Бањалука већ више од четири године не успијева изаћи из чвора емоција, судске одлуке, дизајна и политике и данас град нема ни грб, ни заставу, што већина грађана ни не зна, већ се, по инерцији, користе "стари" грб и застава. Наиме, извршавајући поменуту одлуку Уставног суда, Скупштина града је још 30. маја 2014. године избрисала из Статута опис грба и заставе и од тада, дакле, тачно три године, наш град нема важећих симбола.

Додатни парадокс ове приче је да се ради о извршењу одлуке Уставног суда и то Републике Српске те је њено неспровођење урушавање ауторитета једне од најважнијих ентитетских институција, што опет може ићи само у корист оних који не воле и не желе ни ову институцију, ни Републику.

У основи се ради о избору између више лоших рјешења постављеног проблема:

- тврдоглаво инсистирање на ранијим симболима је и теоретски неизводиво, јер су они обрисани из Статута још 2014. године,

- неизвршење пресуде урушава ауторитет институције Републике Српске и користи само противницима Републике и њених институција,

- извршење одлуке по принципу "мерцедеса" неприхватљиво је већини становника,

- опредјељење за "град без симбола" те избор "бијелог папира" до даљег и прихватање града без икаквог службеног идентитета и "визуелне личне карте" је поготово неприхватљиво и био би као живот личности без личног имена и презимена.

У таквом оквиру, избору између више лоших рјешења, град, Управа и одборници налазе се и сада, четири године након донесене одлуке. Три покушаја избора, јавни конкурси и директне понуде су пропали. У рјешавање проблема ушло се по четврти пут за четири године.

Треба да кажемо и да покушај тражења историјских коријена не помаже. Бањалука нема хералдичке традиције. Ранија историја само води до појединих породичних, великашких грбова са ширег подручја. У архивама и списима нема трагова грба града прије Првог свјетског рата. У Краљевини Југославији први покушај дизајнирања се појавио као необичан покушај историјско-националне подвале, јер понуђени грб Бањалуке је необично личио на грб Загреба. Послије се, на првом, не баш ликовно успјешном, грбу појављују мотиви Кастела и Врбаса, који трају кроз сва обиљежја у протеклих стотињак година. Након Другог свјетског рата појављује се већ познато обиљежје града на штиту зелене боје, које је модификовано избијањем рата 1992. године.

Рјешење које је сада понуђено, у четвртом покушају, представља максимум који се може постићи у задатим немогућим оквирима. Дизајнирао га је неоспоран ауторитет у регионалној хералдици Драгомир Ацовић из Београда, а избор мотива и елемената грба и заставе тешко је оспорити. Подлогу на штиту чине боје у распореду са заставе Републике Српске (црвено/плаво/бијело одозго надоље на штиту), што је јасан знак припадности Бањалуке Републици Српској и значају главног града. Структура на штиту има сличности са грбом Београда, јер на њој доминира тврђава (Кастел) у чијем је подножју ријека (Врбас). У грбу Београда на ријекама је приказ галије, а на новом штиту Бањалуке су врхови препознатљивих дајак чамаца, као још једне специфичности. Основни грб, штит, је барокног облика који му даје додатну динамику композиције, а по чему је такође сличан грбу Београда. Нова застава града је лијепо стилизована, са приказом садржаја са штита у квадратној форми, тј. на црвено-плаво-бијелој подлози су мотиви Кастела, Врбаса и дајака.

Виши нивои грба, које раније Бањалука није имала, додају још локалних симбола. У средњем грбу штиту се додаје бедемска круна, карактеристична за престоне градове, с уклопљеним, препознатљивим прочељем/фасадом Банског двора, које је и раније било на горњем рубу грба. У великом грбу, који је хералдички традиционално сложена композиција и користи се у рјеђим приликама, додато је и лишће кестена у подножју те два историјска лика чувара грба. Тражећи адекватне ликове у историји Бањалуке сами су се наметнули ликови Петра Кочића, који симболизује и умјетност и писану ријеч и слободу и патриотизам, те бана Милосављевића, војника и државника, као симбола урбанизације и интензивног развоја града.

Цијелој овој композицији тешко је наћи примједбе, како избору симбола, тако и хералдичком приказу, а о ликовним рјешењима - цртежима је пуно теже дискутовати, јер ту почињу доминирати естетске процјене и питање укуса, а, "о укусима се не расправља".

Отпори новом рјешењу долазе са разних страна и из различитих разлога. Дио отпора је емотивне природе, због идентификације са претходним грбом. Други дио отпора је политички, чак политикантски, јер они који не морају тражити рјешење опструишу долазак до њега по принципу "што горе то боље" налазећи сјајну тему за политички отклон. Трећи отпори долазе од оних који и даље траже "мерцедес", а четврти због сујета ко је дизајнирао нове симболе града. Све у свему, број и структура оних који пружају отпор налажењу новог рјешења је врло шаролик и у потпуно различитим угловима сцене.

Као и у свим другим отвореним проблемима - најмањи ризик је не чинити ништа. Ова администрација ће ризиковати чинећи и нудећи рјешења. И овдје имамо рјешење и њиме можемо бити задовољни у задатим државним и историјским околностима.

Колумне Коментар дана