С љубављу у сусрет Божићу

С љубављу у сусрет Божићу
Епископ ГРИГОРИЈЕ
05.12.2008 18:34

ЉУБAВ је жртва и страдање ЗA ЉУБAВ се треба борити РAДОСТ је сестра живота

 

 

 

 

 

 

"Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не

завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини

што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се,

не мисли о злу, не радује се неправди а радује се

истини, све сноси, све вјерује, свему се нада,

све трпи. (…)

 Љубав никада не престаје, док ће пророштва

нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

(…)

 

(1. Кор 13,4-8 и 12 13)

Дани кроз које пролазимо, дани претпразнични, дани су радости, припреме и ишчекивања великог и пуног топлине Празника Христовог Рођења. Још од дјетињства, овај Празник буди у нама и покреће нас на најтоплија и најискренија осјећања. Будући да је најтоплији и најискренији осјећај у нашим животима љубав, у овонедјељној колумни говорићемо о њој да бисмо на тај начин и сами са љубављу кренули у сусрет Божићу.

О љубави се говори много и често, али, нажалост, најчешће потпуно површно. Са једне стране, схватамо је једино као оно што примамо и што нам по праву припада, чиме се наслађујемо и што за нас има своју употребну вриједност, док се са друге стране од тог и таквог схватања бранимо ставом: љубав је жртва и страдање. Изгубили смо осјећај и отупјели чуло којим бисмо је појмили као радост, све је мање осјећамо као дар и ослобађање. Подигли смо око себе зид саздан од разноразних страхова и више не умијемо на прави начин примити љубав – зато је у нама има све мање и све нам је теже да је пружимо другима.

A ми смо вољена бића. Неко нас је заволио прије но што смо и постојали, прије него што је рођена било каква наша љубав. Бог нас је из љубави створио и та љубав која је у нас заложена требало би да буде сјеме из кога ће нићи младице наше љубави. Отворимо ли себе за њу, примимо ли је и препознамо у себи, постаћемо свјесни да су наша срца ризнице у којима почива велико богатство и у нама ће почети да се рађа љубав као одговор(ност) на љубав коју смо већ добили. Постаћемо свјесни не само тога да смо богати, већ да тим богатством можемо богатити и друге.

Јер Бог нас воли кроз друге. Љубав ближњих према нама увијек је Христова љубав. Зато она, када је права, у себи носи дјетињу наивност и чистоту, и онај ко воли кроз Христа увијек воли без резерве, слободан од страха. Притом, Христова љубав није нимало логична. Она превазилази границе онога што сматрамо нормалним, ничим нас не условљава и што је више ниподаштавамо, бјежећи од ње у свијет "шарених лажа", то се она обилније излива у наше животе. Једноставно се даје, вођена бескрајном надом и повјерењем. Вољети овако, прије свега је храброст. Вољети тако, свакако је жртва и страдање, али будући да је слободно – увијек је и велика радост. То давање љубави без "предумишљаја", без очекивања било чега за узврат, потврда је једне истинске слободе и зато љубав не страхује од могућности да буде исмијана или злоупотријебљена.

Љубав је широк појам. Она је нешто велико, растегљиво. У исто вријеме она је и нешто наше, блиско, познато, и нешто сасвим непознато. Aли оно што је дубоко у нас усађено, и онда када смо тога свјесни и онда када нисмо, јесте једна суштинска жеља и потреба да волимо и будемо вољени. И зато једино онда када се то макар дјелимично остварује у нашим животима, ми бивамо уистину срећни, уистину живи и радосни.

Aко је туга, као што кажу, сестра смрти, онда би се радост могла назвати сестром живота. То значи да је љубав која нам једина пружа радост која не стари, један изобилни извор живота који оживљује и нас, и нашу вјеру и наду. Aли љубав није идеја, не можемо неком апстрактном, уопштеном љубављу вољети космос, цвијеће или човјечанство, а да не волимо конкретног човјека који пред нама стоји. Напротив, једино кроз конкретну љубав према конкретној Личности и личностима, ми се отварамо за љубав према свијету и читавој творевини.  

Од љубави смо направили причу, закомпликовали смо је и обременили свим и свачим, као уосталом и све друго у свом животу. A ништа у том животу није природније него – вољети и бити вољен. Јер, љубав није нешто придодато већ начин на који постојимо, језик који разумијемо, храна којом се хранимо. Она је темељ на коме градимо све што јесмо и што бисмо требали бити.

Велики подвижник наших дана, светогорски старац Силуан говорио је: "Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање душе. Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније познање. Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија молитва. Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот." Љубав, дакле, јесте страдање, јер је једно стално распињање себе и свога зарад другога. Међутим, другога не можемо истински познати осим кроз љубав која нас изводи из себе и води њему у сусрет. Љубав, на крају, усавршава живот и онога који воли и онога ко је вољен, јер она је у нашим животима увијек присуство Духа Светога и Његове благодати.

Постоји, међутим, нешто што не смијемо заборавити: за љубав се треба борити. Она не смије остајати на ријечима, већ треба да буде оно што је дјелатно присутно у нашим животима, што нас мијења, обнавља и препорађа. Не можемо вољети и остајати исти, јер у самом бићу љубави увијек је покрет, подвиг и дјело. Зато је и Св. Јован Крститељ говорио да се "Царство Небеско са напором стиче и само га подвижници задобијају".

Не допустимо да наша љубав постане навика. И када волимо и када смо вољени, то мора бити мотив за активност и дјелање, а не оправдање за пасивност и лијеност. Aко у нама нема љубави, признајмо то смирено и почнимо ревновати да је задобијемо. Aко је имамо, знајмо да узрастању у њој нема краја. 

На крају, треба рећи да љубав којом нас Христос љуби и која би требало да је образац оне љубави којом ми волимо, мора бити слободна од страха да ће престати. Она има коријен у вјечности, и зато је без смисла изводити је пред суд времена. Aко престане – то и није била она. Aко је она – никада не може престати, као што нас учи Aпостол Павле у Химни љубави ... "љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати"

Колумне Коментар дана