Роде се неће вратити (2)

  Роде се неће вратити (2)
Мирјана Кусмук
21.03.2015 08:08

Када сам одлучила да колумну на тему шта остављамо дјеци пишем у два дијела било је то због тога што је и овако велики простор који ми је уступљен на коришћење био мали за тако велико питање.

 А како и не би ако се успјешност једне заједнице или њен неуспјех мјере управо одговором на њега. Све друго је дневна политика и естрада, данас оваква, сутра онаква. Посљедице су нешто друго. Оне се некада и не осјете одмах, али трају десетинама година.

Шта је важно?

Ричард Драјфус, не глумац него оснивач Фондације која се бави образовањем у средњошколаца у САД, то питање поставио је оног тренутка када је одлучио да покуша да промијени посљедице удаљавања своје земље од вриједности на којима је настала, поштивања Устава, грађанског васпитања и културе, што је неминовно водило урушавању система моралних вриједности. Црвено свјетло за акцију упалило се када је схватио да је друштво индивидуалну одговорност замијенило скривањем иза колективног мишљења, што амнестира сваког неспособног појединца и урушава цијелу заједницу.

- Проклет био ако то оставим мојој дјеци - рекао је Драјфус.

А шта смо ми рекли? И ко је од оних чија је сила, моћ, власт, одговорност гласно поставио то суштинско питање? Да ли се тим одговором мјери патриотизам?

О томе је у свом првом и посљедњем предавању студентима бањалучког Универзитета, неколико дана прије него што ће бити убијен, говорио први демократски премијер Србије Зоран Ђинђић.

Причајући им колико је за сваку заједницу важна расправа о вриједностима и циљевима, упозорио је да је у 20. вијеку дошло до једне деформације, будући да је у општем процесу технологизације односа створено увјерење да је људска заједница као предузеће или нека друга економска категорија, која се посматра искључиво и једино кроз вриједност и цијену.

- Упркос томе у људској заједници ће увек остати компонента вредности, морала. Нечега што је некоме важно. И мислим да ће у људској заједници увек остати компонента правде. Људска заједница без компоненте правде не може да постоји, јер је природно за човека да жели да се афирмише, јер је основни атрибут људске личности за разлику од животиње да жели да доживи сатисфакцију, да буде признат, да добије шансу да реализује свој потенцијал - и то је појам правде. Заједница која то не омогућава не може да буде успешна, јер људи бојкотују такву заједницу и не желе да учествују у повећању њене моћи и њеног богатства - рекао је студентима проф. др филозофије Зоран Ђинђић.

Мангуп до мангупа

Да ли је правда та која је Србију 19. вијека учинила тако романтичном са данашње дистанце? Да ли је правда или лијепо грађанско васпитање утемељено на моралним вриједностима био разлог због чега су се сви они одшколовани на најбољим европским универзитетима тога времена у Бечу или Пешти или Лајпцигу... враћали у своју сиромашну земљу покушавајући да јој помогну знањем и образовањем које су тамо стекли да се развије? Да ли је правда била та која је привлачила интелектуалце других јужнословенских држава да барем један дио свог живота проживе у Србији 19. вијека?

Веома популарна књига Милована Витезовића и филм "Шешир професора Косте Вујића" говори о том времену и том разреду у ком је стасала и остала заувијек у историји и науци уписана генерација ђака Прве мушке гимназије: Јован Цвијић, Јаша Продановић, Љубомир Стојановић, Михаило Петровић Мика Алас, Павле Поповић, Милорад Митровић. Професор Коста Вујић, како је и сам предсказао, постао је историјска личност због њих, својих ђака по којима се данас много тога зове.

"Све мангуп до мангупа" понио је са собом у свијет духовни тестамент професора Вујића: "Ваше школовање господо, је збирка анегдота. Оставили сте велику збирку анегдота, али да би те анегдоте о вама постале значајне и упамћене, морате постати значајни људи. Генијалне анегдоте о безначајним људима постају безначајне".

Ипак, у цијелој овој причи најзначајније је чему је то проф. Вујић учио славну генерацију генијалаца.

"Они су генерација слободе и тако су се и понашали. Они су, без обзира на лична и научна опредељења, били у бити песници. Они су наш разред живих песника. Они су се спремали за век који ће настати. Они су умом мењали свет", каже Милован Витезовић.

А професор Вујић учио их је тој најважнијој лекцији, слободи и како се она осваја. Учио их најзначајнију ствар, а то је да бриљантини ученици не знају све, али једно знају - знају да мисле.

Тако мислећи и слободни "мангуп до мангупа" имали су и храбрости и снаге да, иако тек матуранти, рехабилитују великог пјесника и сликара Ђуру Јакшића уз реалну опасност да би краљ могао да се наљути. Приредили су донаторско вече за Јакшићеву породицу, која је до те ноћи била на маргини друштва и живјела у великом сиромаштву због његовог политичког гријеха.

На тој вечери хором је дириговао Стеван Мокрањац, а Јован Јовановић Змај први пут прочитао пјесму посвећену Ђури "Светли гробови". Једна строфа те пјесме гласи: А ко беху они диви/ који су те напред звали/ који су ти крила дали/ који су те ојачали?/То бејаху идеали!/...

Биће да се у идеалима крије суштина одговора на питање шта је то што је Србију 19. вијека водило напријед.

А како су се мијењале вриједности, мијењала се и поезија. Једна рок пјесма настала много година касније безобразно грубо нашу стварност оголила је стихом: За идеале гину будале!

У 100 и неколико година идеали су нестали? Да ли су са њима нестали и  Цвијићи, Мике Аласи, Стојановићи? И професори Вујићи? 

Нису. Знам, јер сам их упознала, много је међу нама младих Цвијића и Продановића и Стојановића и Аласа...

Знам, јер сам их упознала, много још међу нама има професора Вујића, креативних, даровитих, посвећених, образованих.

Проблем је у томе што их заједница не препознаје. Што им не даје шансу да полете. Што их не истиче као вриједности. Јер једине вриједности којима смо бомбардовани долазе из криминално естрадног миље, а поред Цуце и Цакане, поред Мими Оро и Нивес Целзијус, поред Амстердама и Шарића, поред Цаца и Цациних Цаца, јавни простор за њих је затворен.

Још једина вриједност која се промовише, уз ову естрадно криминалну, је политичка којој легитимитет да се у све разумије, све зна и има мандат о свему да даје вриједносни суд даје партијски ангажман. Свеједно који и свеједно чији, али партијски.

У једном недавном интервјуу свршеног студента Принстона и докторанта Харварда прочитала сам како ови врхунски свјетски универзитети, у топ десет, не постоје захваљујући томе што узимају новац од студената, него томе што улажу у студенте. Управо бивши ђаци Харварда или Принстона су највећи донатори како би млади таленти из цијелог свијета добили могућности да стекну знање и врате га цивилизацији као врхунски стручњаци, научници, лидери.

Тако је недавно један од тих бивших студената поклонио Харварду 350 милиона долара да уложи у највреднију од свих инвестиција, у образовање нових "харвардоваца".

Према посљедњим подацима у Албанији, БиХ, Црној Гори и Србији има више приватних факултета него у читавој ЕУ. Регионални лидер за сада је Албанија са 30 приватних универзитета.

Не постоји податак да је било који од бивших студената тих универзитета донирао новац за школовање оних који долазе. Па није, нити ће, јер нису сви ти универзитети никли ко гљиве послије кише да неког образују.

Тамо далеко...

И баш на овом мјесту долазимо до суштинског питања шта смо то направили? И шта смо оставили својој дјеци?

И суштинског разлога због чега једва чекамо да они које највише на свијету волимо што прије оду што даље одавде и да се више никада не врате.

Јер знамо да желе да добију шансу таман онолику колико вриједе.

И да управо зато и одлазе тамо гдје их нико неће питати ко им је тата, а ко мама, ко стоји иза њих, него колико могу и имају да дају у ономе чиме желе да се баве.

Тамо гдје су климоглавци и медиокритети санкционисани презиром и подсмијехом друштва као паразити од којих заједница нема никакве користи.

Тамо гдје ће моћи исказати своју критичку мисао и гдје ће за то добити награду.

Тамо гдје је критичка, а некритизерска мисао нешто што цијелу заједницу гура напријед у свим њеним сегментима.

Тамо гдје критичка мисао није устукнула пред пљувачима, лажним моралистима, иза чијих наручених бљувотина се неизоставно крије нечији лични интерес.

Тамо гдје се неморал не пакују у лажну слику праведности.

Тамо гдје се успјех не кажњава, него награђује.

Тамо гдје буржоазија није настала у посљедњих петнаестак година неморално се гребући о државу, него су је стварале генерације у континуитету.

Тамо гдје неће морати да буду партијски војници да би добили сертификат да су паметни и способни.

Тамо гдје неће морати да буду неспособни послушници да би напредовали.

Тамо гдје неће морати да буду љубавнице да би добили намјештење.

Тамо гдје те питају једно питање: шта знаш и шта можеш.

Тамо гдје људи знају да носе славу, али и да преузму одговорност.

Тамо гдје је све на њима. На њиховом раду, труду, расуђивању, упорности, креативној снази.

Тамо гдје ће добити образовање, а неће купити диплому.

Тамо гдје ће их подстицати да помјере љествицу знања и спознаје навише. Тамо гдје ће завршити универзитете који ће их оспособити да буду успјешни.

Тамо гдје је малограђанштина саставни дио друштва, али никада није елита.

Тамо гдје се критичко промишљање подстиче.

Тамо гдје ће им мозак, који напуне знањем, бити гаранција стабилне егзистенције.

Тамо гдје је улагање у људски капитал суштина.

Ето то ми, драги Драјфусе, нисмо оставили својој дјеци. И није нам било тешко. Јер Андрићева времена у којима "паметни заћуте, будале проговоре, а фукаре се обогате" ми овдје на Балкану живимо у континуитету.

Колумне Коментар дана