Ријечју до слободе

Ријечју до слободе
Сања Влаисављевић
08.05.2009 23:00

Ових дана пуно се говори и пише о слободи медија и тако читам прије неки дан бројне текстове о слободи медија, те сазнајем тко би све могао угрожавати медије као и шта представља највећу пријетњу слободи медија. Када човјек помисли да је најгоре речено или написано, види да увијек може још горе. Помисли човјек, ето речено је већ све о српским националистима што се могло рећи и написати и сада и птице на грани већ знају да су Срби лош народ са лошим вођама, лошим медијима, лошим вјерским поглаварима, али изгледа да није баш тако.

Увијек могу ићи нова подсјећања на то док год и међународна заједница то беспријекорно не схвати и не почне и сама пјевушити исту пјесму. Са којим циљем све ово? Па с циљем успостављања отвореног и демократског друштва једнаких права и слобода за све. Надам се да нитко није злурадо помислио да би још понешто могло бити циљ оваквим медијским настојањима. Сваки приговор оваквим медијским презентацијама је удар на слободу медија и јавно "држање лекција" оних људи који често не разумијевају "основну позицију људи који раде у медијима".

Aли како објаснити (а и преживјети) да ни мање ни више него на јавном сервису човјек гледа унакрсно испитивање са предсједником Удружења логораша из РС којему се како уредница тако и гост новинар готово па изругују? Како објаснити неупућеном, који би можда послије једне такве емисије добио људску (не професионалну) жељу да "одржи лекцију" слободарским медијима о основним постулатима заштите достојанства личности, да је човјек који како наводи прошао кроз четири логора морао да се брани. Чуло се у тој емисији од уреднице да њему и није било тако лоше, да су га у Храсници пазили, да не може знати шта се дешавало у центру Сарајева, јер није тамо живио тијеком рата, док је новинарка како наводи, смијући се госту у лице, у то вријеме живјела у центру града. Како објаснити да је сваки покушај да одбрани своје "нечетничко и ненационалистичко поријекло" завршавао са констатацијом, "али, господине, то да сте из партизанске породице смо већ толико пута чули" или "понављате се пречесто". Кад би се осуђеник и у студију узнемирио, био је упозораван да не говори "у терцама". A када је покушавао да потцрта како је страдао у рату, чуо би "о томе како сте страдали, други пут."

Било је ту још много шта, али и ово сасвим довољно илустрира шта представља слободу медија и то овога пута са јавног емитера, који плаћају сви грађани. Дакле, плати и гледај изругивање једној жртви рата, а све са циљем једне објективне слике реалности ослобођене политичких притисака и цензуре.

И хајде нека сада нетко покуша приговорити, или барем рећи, онако људски да је застрашујућа порука дана овом емисијом, чути ће или прочитати из храброг пера госта новинара, а поводом Дана слободе медија: «Медијске слободе угрожава свако онај коме није посао а уређује медије, а претендира управо на то. Таквих је у овом друштву превише и то са свих страна. У том смислу не треба заборавити ни «професионалне носиоце идеја» који с врло мало медијског искуства (и знања, ваља рећи) не пропусте прилику да новинарима и уредницима «одрже лекцију», не разумијевајући често ни позицију људи који раде у медијима. Но, то им не смета да врло добро живе од медија, односно да раде «пројекте» који без медија не би могли постојати. Будући да то чине са позиција које директно бране власт и њезине сателите, ваља рећи да је то што чине и дегутантно

О чијем суду овиси слобода медија?

Како је потписник ових реченица такођер у емисији пропитивао госта, овог пута по пети пут логораша, јер му положај у емисији није био ништа бољи, вриједи указати на пар детаља у овим реченицама. Медији су намијењени грађанима и овисе о суду грађана. Управо грађани, ма тко они били, најпозванији су да указују на пропусте и добре стране медија. Aко при томе долазе са свих страна, онда то дефинитивно значи да нешто није у реду са медијима. Да долазе само са једне стране, још би се могло повјеровати да је ријеч о некој уроти. Чињеница да нетко има мало медијског искуства ни на који начин не значи да тај нетко не може упутити примједбу или приговор. Да ли би то онда значило да сви који нису правници не могу покренути судски спор због угрожавања њихових слобода, напросто зато што нису правници, не знају законе или имају мало искуства са правосуђем? Не знати закон, пардон недостатак медијског искуства, не значи немогућност уочавања дискриминације, језика мржње и хушкачког језика. Чак и да приговори долазе, како даље наводи аутор, и од људи који уско сурађују са медијима, шта би значио овај приговор аутора? Медије не смију критизирати неуки људи, они који нису из струке, али нити они који директно сурађују са медијима. Дакле, медије не смије «нико да бије». Медији могу и треба да критизирају све и свакога без икакве одговорности, али медије не смије нитко, чак и ако се у приговорима позива на одговорност. Бранити достојанство човјека, виђено очима слободарских медија, значи бранити власт. И што да не бранити власт, ако је та власт извргнута вербалним понижењима сваке врсте. Aли превиђа се овдје једна веома значајна чињеница. Бранити власт од хушкачке реторике из медија не значи заговарање те политике на власти, већ принципијелно залагање за уљудност. И у чему је онда проблем? Вјероватно у чињеници да је принципијелност давно заборављени постулат. Може се приговорити и без политичких претензија, може се приговорити са циљем утјецаја на успостављање демократских начела у свим сферама друштва, може се приговорити са циљем промовирања културе дијалога у јавној сфери. Дакле може се указивати и неовисно о идеји да се брани нека одређена власт и њена идеологија. Може се покушати заштити напросто човјек.

Достојанство и власт

Aли, није ли ово лекција коју би грађани требали добивати од медија? Нису ли медији одговорни за све претходно наведено? Јесу, наравно да јесу. Па када чујемо изругивање жртви рата, није ли то горе зло него сам приговор да је то изругивање зло? Није ли подметање колаборационизма онима који заговарају идеје једнаких слобода и могућности за све веће зло него што је само заговарање једнаког третмана за све? Није ли дискриминирање, рецимо, новинара из РС у јавној дебати у Бањој Луци веће зло од указивања на ту дискриминацију? Није ли цензура на информацију да чланови УО Удруге БХ новинари подносе оставку због дискриминирања, веће зло од указивања на цензуру? Није ли стално позивање ратне прошлости веће зло него указивање на погубне посљедице тог позивања? И још штошта би могло бити зло и стајати на путу угрожавању медијских слобода, само када би та слобода била уистину слобода једнака за све. 

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана