Ревност и комуникација

Ревност и комуникација
Епископ ГРИГОРИЈЕ
08.08.2008 17:11

Када градимо однос и улазимо у комуникацију са другим човјеком, неопходно је, дакле, почети од пажње и у основи утврдити и мисао своју, и вољу своју, и све елементе свога бића у Христу

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати на овим страницама желимо, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

 

Размишљајући и говорећи о комуникацији, поменули смо како велики значај за њу имају пажња, сабраност, будност. Извирући из ове “мобилисаности” читавог нашег бића, из усредсређености и концентрисаности свих наших снага и способности на сусрет и однос са другим, комуникација даље постаје оно што нас отвара и изводи из самих себе и покреће на труд, усрђе и старање о томе да је продубимо и у њој још више узрастемо.

Ово нам је свима добро познато из свакодневног живота у коме често, ушавши са пажњом и старањем у однос, тј. комуникацију са другим човјеком, откривамо у себи жељу и тежњу да га још боље и ближе упознамо, да тај однос учинимо квалитетнијим и да он никада не престане. Ова усрдност и брига, ово старање и изгарање на путу изграђивања добрих и здравих односа прије свега са Богом, а потом, кроз Њега и са другим људима, то и јесу плодови ревности која је велика и страшна врлина јер човјека, по природи немоћног и слабог отвара за Божанску благодат, а та благодат чини да се “сила Божија у немоћи људској покаже савршена”.

Ревност је попут пламена који букти и шири се, захватајући све што му се нађе на путу. Вођено и ношено ревношћу, цијело биће човјеково бива захваћено тим пламеном, и овдје пажња достиже свој врхунац и на неки начин бива преображена: она овдје више не подразумијева само сабраност наших умних сила и не зауставља се само на разуму, већ постаје дјело и дјелатност читавог бића човјековог отвореног за сарадњу са Божанственом благодаћу.

Међутим, ревност сама по себи понекад бива слијепа и по ријечима Отаца Цркве може попримити смјер који није сагласан са оним што је циљ нашег живота. Сам је Христос упозоравао на то рекавши: “Доћи ће вријеме када ће вас многи убијати мислећи да Богу службу приносе.” Зато ревност, која је живи пламен - а ватра је, као што знамо, добар слуга али суров господар - мора бити ограђена и усмјеравана осталим врлинама: смирењем, послушањем, трпљењем и изнад свега расуђивањем које је врлина над врлинама. Расуђивање је, међутим, дар који се даје по Божијем допуштењу једино за велико смирење. Зато је Св. Aнтоније Велики и говорио да су руководиоци ревности - властито расуђивање али и савјет искусних.

Наше расуђивање, дакле, треба и мора да извире из комуникације са Христом, Премудрошћу Божијом, комуникације која, како смо већ говорили, јесте плод сабраности, концентрисаности, упућености свега што јесмо и што чинимо на Њега. Једино из те и такве комуникације може се родити ревност “по Богу”, она која ће расуђивањем бити сачувана од сујете и постати наш духовни покретач и водич на путу нашег духовног узрастања. Та и таква ревност уствари је наш одзив на позив који Бог упућује сваком човјеку: “Устани, теби говорим!” Она је одјек гласа Божијег у чистом и отвореном срцу човјековом и оно што цјелокупно наше живљење, мишљење и дјелање ставља у службу свете и савршене воље Божије. Порођена љубављу према Богу, загледана у Лице Божије и устремљена само ка ономе што је Његово, она човјеку даје велику смјелост и храброст и пред Богом и пред људима. То је она и онаква ревност коју је имао велики и славни Пророк Илија, Светитељ кога смо ових дана у Цркви прославили, човјек који је био и јесте један од најаутентичнијих примјера ревности по Богу зато што је, прије него ревношћу и строгошћу, храброшћу и усрђем, био велики и смирењем, богољубљем и богољубивим човјекољубљем без којих би оне велике врлине биле - како то у нашим животима понекад бива - само храна подле и прикривене људске сујете.

        Када градимо однос и улазимо у комуникацију са другим човјеком, неопходно је, дакле, почети од пажње и у основи утврдити и мисао своју, и вољу своју, и све елементе свога бића у Христу. Утврђени на Њему као на чврстом темељу, моћи ћемо на том темељу да изградимо добру и здраву комуникацију са Њим, а кроз Њега и са сваким другим човјеком.

        Оно што сви ми из личног искуства знамо јесте да често, иако некога много волимо, иако улажемо у тај однос све своје биће, пажњу и концентрацију, наша жеља и упорно настојање да ревност коју улажемо уроди плодом остаје јалова јер нема расуђивања које је увијек и једино плод Христовог присуства у нашим животима. Зато је неопходан повратак и пажње, и жеље, и сваке наше добре намјере - Христу, да би Он био “посриједи нас”, између нас, са нама.     

Истрајност и постојаност, у муци трпљење а у радости смирење, у вјери пламена ревност, у срцу вјера окриљена страхом Божијим - то су одлике оних који имају вјеру и наду на Бога и увијек и у свему од Њега очекују рјешење. “Aко ме и убије, ја ћу опет живјети, опет ћу Га славити”, говорио је у Старом Завјету праведни Јов, човјек који је живио и ходио вјером и имао, и у добру и у злу, у Бога једино поуздање. Само човјек такве ревности и у Бога загледаности, може пред Богом, на “сабору Светих Његових” стајати право, “смјерно и са страхом”, на шта смо сви позвани.

Расутост пажње, немир и небрига увијек су знак одсуства ревности и зато бисмо се, прије него што себе тако олако назовемо народом великим, славним, небеским - требали запитати да ли су и дјела наша велика, света и славна.

Но, ако наша ревност и спава - пробудимо је, ако и немамо све ове богомдане врлине - ревнујмо бар да стекнемо смирење. Сагледајмо своју људску слабост и немоћ, призовимо у помоћ Свете и као темељ свога усрђа поставимо покајање са добром вољом. Господ Који свему даје живот оживјеће и наше животе, учиниће и на нама чудо Своје благодати и као крин у пустињи послије дуго очекиване кише, у нашем ће животу нићи духовни плодови.

 

Ревност 

Ревност - марљивост, усрдност, брига, старање, радиност, приљежност од грчких ријечи: ζηλοσ - ревност; επιμελια - марљивост, старање, брига; φηλεργια од φιλεω (вољети, љубити) + εργαζομαι (радити, дјелати) 

*****************

 НAШЕ РAСУЂИВAЊЕ треба и мора да извире из комуникације са Христом 

*****************

РAСУЂИВAЊЕ ЈЕ дар који се даје по Божијем допуштењу једино за велико смирење

 

Колумне Коментар дана