Реторика пуна оптимизма

Реторика пуна оптимизма
Сања Влаисављевић
25.09.2009 23:00

"Његова офанзива је све бруталнија, безобразнија, члан Предсједништва туче по држави, гласни Додиков трубач, најодвратнији напад, безочна лаж…" све су ово ријечи које улијевају оптимизам за будућност БиХ, је л’ да?

Није њих рекао никакав бошњачки екстрем већ се налазе у грађанским новинама мултикултурног Сарајева. A све се наравно односе на политичке лидере из РС. Колико наде за ову земљу остављају управо овакви натписи који потичу радикализирање читалаца, а да не говоримо о онима на које се односе? Што би се десило да идентични описи крену и из РС према другој страни?

Ово питање никада нисам успјела пронаћи у урбаним новинама Сарајева. Како је могуће да борци за једнакост грађана не виде застрашујуће посљедице разарачке реторике која продубљује подјеле након којих је градња мостова готово па немогућа? Питање је заиста искрено, а не реторичко. Да ли је могуће вјеровати да реторика којом се уништава сваки облик достојанства уистину може осигурати простор за државу која ће свима будити патриотска осјећања?

Ево поново се враћам на текст који сам читала и из којег сам навела прве ријечи и не могу да се отргнем мучном утиску са колико недостатка добре воље су оне написане. Замјера се између осталога и господину Рајку Васићу који на сајму књиге у Франкфурту инсистира на штанду из РС, јер се према његовом мишљењу "мањи ентитет баш и не види". И шта је сада Васић погрешно и вриједно пријекора урадио?

Не треба ићи чак до Франкфурта. За почетак је довољно видјети како стиже штампа из РС у Сарајево. Било би занимљиво о томе прочитати један уреднички уводник. Одете до трафике и тражите "Глас", а тамо вам обично кажу да примају само два броја и да су већ купљена. Одете у велики тржни центар усред Сарајева кад оно тамо "Глас" у скупини иноземних новина и то ни мање ни више него оних из Србије.

Па тко их је тамо ставио?

Надам се не Додик, Радмановић или Васић. Дневне новине из БиХ све на једној, лијевој страни, а оне из РС на десној, међу њемачким, француским и енглеским магазинима и новинама. За купце ту има нешто сасвим саморазумљиво, али не дај Боже од тога правити какву аналогију на политичком плану. Добро би било запитати се тко то иначе прави подјелу: Васић који тражи мало више видљивости за издања из РС у Франкфурту или можда ипак нетко други? Можда они који су од Сарајева па све до сињег мора прекрижили све ћириличне натписе на путовима? Уосталом, што је погрешно у овом захтјеву? Да ли је то толико сепаратистичка идеја да одмах треба вријеђати човјека?

Листам исте новине даље и дођем до задње странице када тамо наиђем на прилог о уласку у Источно Сарајево. A како то човјек улази у тај дио града?

Преко биједе и сиромаштва. Тамо људи сједе на неким расклиманим столицама и шверцају не би ли преживјели, јер нема се мировина нити плаћа. И не би ту било ништа спорно јер сиромаштво је присутно у цијелој земљи, али зар је то једини начин да се прикаже живот грађана који живе иза табле Источног Сарајева. Само пар корака од тога мјеста налазе се бројне лијепо уређена дворишта, ресторани, дућани у којима се продају прехрамбени производи јефтинији него што су свега пар корака прије те табле.

Тамо се налази и модерна, велика тржница у којој такође људи продају, али поента је била почети новину са прилогом о лидерима из РС који раде на "растурању" ове земље, а завршити их са прилогом о томе како изгледа живот просјечног грађанина Источног Сарајева.

A да би новина била динамичнија, онда негдје према средини у некој рубрици се сецира изјава српског члана Предсједништва Радмановића који је рекао да је "БиХ корак ближе распаду".

Е баш је човјек претјерао, све у земљи функционира, а он ничим изазван закључује да се распада и да странци потичу разлике и кризе. Ту су и мишљења угледних грађана о његовој изјави. И просто човјек не може да се отргне питању: Чему та анкета? Који је циљ? Да ли помоћи изградњи ове земље или њеној још већој разградњи, додуше оној притајеној, заснованој на реторици добро ушушканој изван политичких трибина, док се истовремено покушава јавно инкриминирати једна политичка воља, један народ, једно опредјељење?

Реторика је увијек била или лијек или отров за душе грађана. Да ли данас када већ почињемо да губимо наду да ће неко чудо покренути напредак у овој земљи ишта добронамјерно може пронаћи у реторици искључивости? Није ли то само облик подилажења најнижим људским страстима без имало одговорности према онима којима би напокон требало повратити наду и осјећај сигурности?

И коначно да ли је захтјев за стишавањем политичких страсти и култивираном размјеном аргумената толико претјеран да се сваки такав покушај одмах проглашава обраном неке политичке опције или снисходљивим, поданичким, бескарактерним додворавањем другима? Други су у овом случају они са којима живимо, са којима дијелимо добро и лоше. И нису они тамо негдје, они су овдје са нама и сасвим је добро што су ту. Који ли напор треба да се мрзи, да се у другима види само зло и ништа више!

Или је можда Aндрић, неовисно о свим политичким лидерима и њиховој вољи, о свим ратовима, побједама и поразима добро рекао када је записао: "A у земљи као што је садашња Босна, онај који не умије или, што је још више и теже, онај који свјесно неће да мрзи, увијек је помало туђин и изрод, а често мученик. Ви сте, у већини навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста ријека и планина, а предмети ваше одвратности и мржње су ту поред вас, у истој вароши, често са друге стране авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дјела, а ваша мржња прелази врло лако на дјело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају".

Колумне Коментар дана