Реторика која учвршћује државничке односе

Реторика која учвршћује државничке односе
Сања Влаисављевић
25.06.2010 22:00

Колико само добре воље треба да би се повео истински дијалог, али ништа мање воље треба да би дијалог био представљен као монолог или, што је још горе, као каква непотребна збрка у којој је тешко претпоставити тко је с киме и зашто разговарао.

Тако смо о недавној Тихићевој посјети Београду могли читати углавном особна виђења разних аналитичара, али мало што смо могли прочитати и сазнати о самој посјети. Ових је дана у службену посјету Београду отпутовала Борјана Кришто, предсједница Федерације, али о тој посјети у грађанским новинама, којима је дакако изнад свега стало до суживота и добросусједских односа, сазнајемо из мале рубрике Блиц вијести. Баш као да Кришто сваки дан иде до Београда и као да су службене посјете Србији већ добро уходана рутина да о њима треба само кратко извијестити. Додуше, присјетимо ли се шта у овдашњим медијима пише о залагањима српског предсједника за успостављањем пријатељских релација двију земаља, онда не чуди недостатак добре воље да се посјета Борјане Кришто представи опширније.

Дакле, "предсједница ФБиХ Борјана Кришто поздравила је јучер у Београду став Србије и предсједника Бориса Тадића да БиХ буде изграђена по мјери сва три конститутивна народа и нагласила да једино такво рјешење води у будућност цијелу регију". То је онај Тадићев став којег је, под умишљеним насловом свога чланка "Умишљени гарант", коментирао новинар сарајевског "Ослобођења", питајући се: "Шта има да Србији буде прихватљиво или неприхватљиво било шта што се тиче унутрашње организације бх. државе?" Овдје више брине ова грађанска паника када се спомиње договор три конститутивна народа, него недостатак добре воље да се о оваквим посјетима пише са много више ентузијазма. Aли, ваљда то иде једно уз друго. Договор три народа је за локалне коментаторе подједнако претјеран захтјев колико је и Тадићево инсистирање на договору "срамно мијешање у унутрашње уређење" БиХ. Једино остаје нејасно како ови самопроглашени грађански узори виде дубоко подијељену БиХ и односе унутар ње: да ли као наметање односа из Сарајева, да ли као послушност свих који нису дио грађанског клана, да ли можда као вјечно надмудривање грађанских глумаца са својим такмацима, а све с циљем доживотног останка у политичком животу ове земље? Или пак виде неки надолазећи рат у којему ће народи схватити да треба да слушају само оне који за себе воле рећи да су једина права, пробосанска скупина којој је битан човјек, а не нација. Е сад који човјек, то већ није ни битно, а није ни нација битна. Па људи су у овој земљи ратовали због човјека, а не због нација. A и они који инсистирају на чисто грађанском концепту лако се одричу своје националности па им је реторика тим више увјерљивија. Тако неки од најговорљивијих бораца за непотребно инсистирање на три конститутивна народа и договору између њих не престаје кокетирати са етно-културним задужбинама свога народа, одбија отићи у Бањалуку са циљем успостављања дијалога са колегама политичарима, а о Србији нити не размишља, док БиХ види као јединствену по мјери његова ока и никако друкчију. Можда зато што је дубоко свјестан да је данас и овдје сам човјек много битнији човјеку од нације и вјере.

Но добро, вратимо се посјети предсједнице Федерације Београду. Она је само онако осванула у Београду и подржала Тадића те закључила да се развијањем добросусједских и пословних односа "може гледати у будућност", јер обје земље виде своју будућност у ЕУ, "али ће свака посебно морати да испуни оно што тражи Еуропа. Предувјет за то је да средимо међусобне односе и прилике у земљи". Опет дакле, прича о међусобним односима до којих се долази искључиво успостављањем дијалога. Но из кратког и нечитљивог текста у "Ослобођењу" тешко је замислити да је Кришто са неким причала, а још мање да је тај нетко други рекао било што вриједно информације за читаоце. A и како би то читаоцима било битно када они у тим дневним новинама читају само особне ставове идеолога куће. Треба само успоредити како су о истом догађају насловљени чланци из "Aваза" и "Ослобођења". У овим првим новинама лијепо стоји: "Унапређивање односа Србије и Федерације БиХ", док се у овим другим новинар очито борио да дође до даха: "Учвршћивање односа". Тко их је и с ким учврстио мање је битно. У "Aвазу" се појавио Тадић и још дошао до ријечи: "Србија жели посебне, сасвим посебне, најбоље могуће односе са БиХ, као државом нама сусједном и пријатељском. Србија подржава суверенитет БиХ, заснован на Дејтонском споразуму и договору два ентитета и три народа". Зашто ли је било неопходно изоставити овако срдачну и значајну поруку која долази из Србије и ускратити је читаоцима дневне новине лишене национализма када је то порука управо њима упућена? Но имајући у виду да је овакав Тадићев став "срамно мијешање" у односе унутар земље, онда се лако да закључити да ватрени борци против свих облика подјеле у бити немају ни најмању жељу за успостављањем истински грађанског концепта живота и комуницирања. Десили се то, управо ће њихова демагогија сама од себе пасти у воду. И коначно, а на то нас Тадић добронамјерно подсјећа, "унутрашњи и демократски дијалог у БиХ" је увјет без којега "није могуће досећи и остварити рјешења у даљем развоју и реформама БиХ". Дијалог, култура дијалога, ма колико се томе исмијавали грађански идеолози, није сан бечких салона, него увјет без којега нажалост није могуће успоставити трајни мир у земљи а нити у регији. Ево прилике да маске спадну и да се види тко то уистину не жели уређен унутрашњи дијалог и дијалог са сусједима који јесу, свиђало се то кому или не, гарант мира овој земљи.

Колумне Коментар дана