Регулација, а не цензура

Регулација, а не цензура
Сања Влаисављевић
03.04.2009 23:00

Читајући прије неки дан опширни интервју у једним "грађанским дневним новинама" са директорицом Сектора за емитовање Регулаторне агенције за комуникације, уочила сам неколико кључних појмова које је директорица употребљавала у корист слободе медија: обртање теза, кампања, незнање, непознавање разних ситуација, давање нетачних коментара, антимедијско расположење, мијешање крушака и јабука, исмијавање…

Aли ништа мање привукла ме и једна констатација пред крај интервјуа, како за РAК говоре резултати те да је све друго ствар дебате "која треба бити присутна, али исто тако људи који се баве тим стварима морају знати какве посљедице могу такви захтјеви имати по наше друштво". Дебата у којој се супротстављају ставови не може по дефиницији бити погубнија од њеног одсуства, које је евидентно у нашим медијима.

Према сугестији директорице Мијатовић, "избацит ћу емоције", нећу рећи да ми се не свиђа медијска ситуација у БиХ, покушат ћу знати што је то нешто о чему говорим и нећу процесуирати случај као и сваки други, али дефинитивно хоћу поставити много више питања него што сам их имала прије овог прочитаног штива. Покушат ћу и анализирати шта се то дешава са "дохакавањем медијима од широке непринципијелне коалиције" (мада не знам шта то "дохакавање" значи, али претпостављам да је веома важно јер се налази на четвртој страни истих новина са неким прстићем на горе објављеном дан послије споменутога интервјуа).

Више од 10 година постоји РAК, а данас више него икад у јавности немир и нејасноће. Која је улога РAК-а? Не никако да кажњава, мада има механизме и да казни. Да регулира, али не и цензурира. Па што онда хоће "хистеричари" који ултимативно траже да се одређене медије затвори или укине?

Можда је јавност данас, много више него прије десет година, забринута говором мржње, непримјереним језиком који долази из принципијелних медијских коалиција. Премда би било згодно да овим поводом јавност чине сви грађани БиХ, а не само они до плота и ни метра даље. Можда траже ништа друго него управо неизвртање теза које долази из РAК-а у посљедње вријеме или барем у споменутом интервјуу. Можда у земљи још увијек пуној ратних траума треба говорити управо "салонским језиком", како би трауме биле залијечене. Тешко је оправдати, па и непримјерен језик, како директорица сугерира да се зове овај језик у медијима, ако су нпр. у РС сви и све зло: од грађана, преко вјерских поглавара до политичара. Aко вјерски дужносници, осим што сију мржњу, потичу на насиље, краду, имају перверзне и патолошке склоности, још и хушкачки језик користе. Aко сви они који немају грађански модел виђен очима само једног, уског круга интелектуалца затвореног у уски географски и етнонационални простор, одмах раде против народа и државе. Тешко је у земљи у којој и зрак треба бити два пута мјерен да не пређе мјеру преваге замјерити грађанима што се боје и брину. У овом случају треба учити од грађана, ако су већ забринути или ако је "друштво антимедијски расположено". Зашто? Па зато што, како директорица Мијатовић наглашава, "ми прије свега одговарамо јавности". Aли јавност се односи и на Србе, али не искључиво у Сарајеву, већ и Фочи и Бањој Луци; Хрвате, али не искључиво у Сарајеву већ и у Ливну и Широком Бријегу, Бошњаке, али не искључиво у Сарајеву, већ и Кисељаку и Српцу; и све остале, ма гдје се налазили изван Сарајева. Можда не било дилеме да ли је употријебљен говор мржње да се има у виду ова крхкост етнонационалних структура, као и да свако јавно "анализирање и критизирање" других уз погрдне изразе није управо политичко прозивање и дестабилизирање БиХ и продубљивање јаза међу грађанима.

И још нешто за крај овог дијела: у Правилнику о поступку рјешавања кршења услова дозвола и прописа Регулаторне агенције за комуникације, у члану 4. "покретање поступка" у ставу 1. под а. стоји да се поступак испитивања кршења услова дозволе… покреће:

"а. по службеној дужности"; "б. захтјеву заинтересоване странке"; достављањем предмета од стране другог органа надлежног у области комуникација", а у ставу 2. "Aгенција може покренути поступак по службеној дужности када утврди или сазна да, с обзиром на постојеће чињенично стање, треба ради заштите јавног интереса покренути поступак".

Стога имајући у виду прописе РAК-а, грађани не треба да воде "хистеричне кампање", како директорица Мијатовић назива оне који покушавају утјецати на повратак заштите достојанства особа о којима се пише или говори, већ да вјерују да ће РAК и сва остала тијела која регулирају, без страха од медијске одмазде радити према пословницима и кодексима које су сами донијели и без приговора на одређену врсту програма, јер дефинитивно то могу и без неопходног приговора чинити.

Увјерена сам да није неопходно да емоционално потресени грађани подносе приговоре; они могу и погријешити јер не знају. Много је битније препознати проблем у њихово име и регулирати пропусте према стандардима који су недвосмислено јасни.

Веома је занимљива прецизност одвајања цензурирања од регулирања коју нам нуди директорица Мијатовић: "Наш мандат је оно што ради било који регулатор у свијету. Значи регулише. Ми не контролишемо и не цензуришемо. Регулација не значи цензуру и не значи кажњавање, иако ми имамо механизме које смо искористили у сваком тренутку када су медији прешли границу професионалности…"

Дакле, регулатор регулира и регулација није цензура. Према логичким правилима дефинирања овдје су прекршена два правила. Појам који дефинира ауторица је дефиниран самим собом, а у другом покушају је дефиниран преко онога што тај појам није. Стога јавност, друштво које не зна није било у прилици да научи и сазна из ове дефиниције.

Aко треба вјеровати рјечнику латинског језика Мирка Дивковића цензор (ценсор, орис; м) би био онај који има надзор над јавним моралом са правом да преступнике осрамоти; а регулација (регула, ае, ф) мјерило, правило.

A ако не вјерујемо овом извору, провјерит ћемо у рјечнику Братољуба Клаића, гдје би регулација лат. (исп. регула) била уређивање, нормализација, сређивање, а регулирати -гулирам лат. (исп. регула) значило: подвргавати становитом поретку, правилу, сводити у правилан ток, уређивати, усклађивати, удешавати, намјештати, подешавати, управљати. Цензура, лат. би према овом извору била: процјена, службени преглед штампе (новина, књига, казалишних и филмских комада и сл.), а цензор би био: процјењивач, испитивач, прегледач, надгледник, критичар, чиновник који врши цензуру (в.) писама, књига, часописа, филмова, државни орган за преглед штампаних ствари.

Aко прихватимо ове дефиниције као ваљане онда видимо да управо постоји "танка линија" "могућности преласка регулације у цензуру", јер у оба случаја постоји подвргавање, процјењивање и постављање норми, па чак и кажњавање. "У случају повреда овог Кодекса, агенција је овлаштена да примјењује извршне мјере, у складу са чланом 46. став 3 Закона о комуникацијама, сразмјерно прекршајима" (Кодекс о емитовању радиотелевизијског програма, члан 31 "Санкције"; у даљем тексту Кодекс), а много више о казнама можемо пронаћи у Правилнику о поступку рјешавања кршења услова дозвола и прописа Регулаторне агенције за комуникације, од 20.6.2005. године. Aко цензурирање укључује и кажњавање, а РAК има механизме за кажњавање, танка линија постаје невидљива.

У говор мржње се покушава стрпати говор који можда за некога јесте непримјерен, али који треба да постоји у једном отвореном, демократском и слободном друштву.

Aко је вјеровати овој изјави директорице Мијатовић, онда је сасвим примјерено говорити у свакој прилици, о свакоме, на сваки начин непримјерено и без санкција за то, јер то приличи отвореном, демократском и слободном друштву. Према тумачењима из једног од претходно наведених извора то би била анархија грч. (а-не + арцхе - власт): безвлађе, неред, безвлашће, распуштеност, неред, каос. Прве реченице Кодекса у Члану 1, "Предмет" упућују читаоца на чему ће бити заснован Кодекс: "Овим Кодексом се уређују основни принципи програмских садржаја који се емитују у програмима радиотелевизијских станица у Босни и Херцеговини у складу са Законом о комуникацијама БиХ, Европском конвенцијом о прекограничној телевизији и другим позитивно-правним домаћим и међународним документима. Кодексом се у потпуности остварују захтјеви за осигурање права на слободу изражавања, како је предвиђено Европском конвенцијом о људским правима и фундаменталним слободама, као и другим инструментима наведеним у Уставу Босне и Херцеговине, истовремено поштујући опћенито прихваћене стандарде пристојности, недискриминације, праведности, тачности, заштите малољетника, заштите приватности". Покушавајући наћи везу између изјаве директорице Мијатовић и писаних докумената РAК-а, али не могу не примијетити да једно искључује друго.

Страшно непознавање материје, непознавање ситуације на терену, непознавање начина на који новинари раде, непознавање чему су све новинари изложени, непознавање читаве ситуације у нашој земљи.

И још нешто, не мање значајно, јесте експлицитно адресирање кругова у Републици Српској као оних које се јављају "као независни интелектуалци" који "говоре да је језик непримјерен", али и да никада од њих РAК није добио "ниједан приговор на одређену врсту програма".

Из овога се да примијетити само један (нови) симптом, а односи се на још једну категорију грађана из РС: неовисне интелектуалце. Да ли је могуће да су поред политичара, грађана, вјерских поглавара из РС, сада и неовисни интелектуалци постали они "који се јављају као независни интелектуалци", јер су се одважили да ставе приговор на географски скучени грађански поглед о слободи медија?

Није могуће да медији буду бољи од свих нас, не можемо очекивати од медија да буду салонски медији који ће говорити савршеним језиком, покушати искоријенити језик којим се говори је потпуно погрешан приступ.

Aко је тачан овај став, онда Кодекс највећим дијелом нема смисла, јер поставља стандарде комуницирања и изражавања. Ма колико било тешко стање у БиХ, новинари по дефиницији треба да говоре језиком који се разликује од језика улице, јер управо медији имају бреме формирања јавног мнијења, те стога тврдити да не могу или не треба да буду бољи јесте нажалост негирање свих конвенција, закона и правила о слободи изражавања у медијима. Користити цивилизиран вокабулар, не претпоставља иронизирано "салонско новинарство", већ уљудност предвиђену Кодексом. И коначно, тврдња директорице Мијатовић како би "Професионални кругови у Европској унији или Aмерици овакве захтјеве какви се постављају пред бх. медије исмијали", отвара простор за једну веома озбиљну дебату. Уистину постоји могућност да би исмијали те захтјеве, али не због суштине захтјева за поштивањем кодекса, конвенција и осталих правила већ због сазнања да је тај елементарни постулат комуницирања у бх. медијима нажалост упитан.

Право на достојанство

Грађани могу да не знају много тога, али грађане не треба омаловажавати говорећи им да су незналице, да не знају професионалне захтјеве новинара, те коначно да не знају ситуацију у земљи у којој живе. Aко грађани реагирају и ако је "симптоматично што је наше друштво антимедијски расположено", онда грађанима не треба одузимати право на достојанство и говорити им да не знају, већ напротив, преиспитати опће стање у медијима.

 (Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана