Рат овдје никад није ни престао

Рат овдје никад није ни престао
Сања Влаисављевић
08.06.2013 20:02

Ни­сам прис­та­ли­ца тек­сто­ва ко­ји оби­лу­ју емо­ци­ја­ма ауто­ра.

Ни­сам прис­та­ли­ца ни оних тек­сто­ва у ко­ји­ма са­зна­је­мо при­ва­тне испо­ви­јес­ти ауто­ра. Ипак, слу­ша­ју­ћи ових да­на кроз ко­ју аго­ни­ју про­ла­зе ро­ди­тељи тек ро­ђе­не дје­вој­чи­це ко­ја мо­ра на ли­је­чење изван БиХ, а то не мо­же јер по­ли­ти­ча­ри не ра­де свој по­сао, ни­сам мо­гла а да се не при­сје­тим дра­ме ко­јој сам при­сус­тво­ва­ла при­је је­да­на­ест го­ди­на.

Од­го­вор­ност

Но­во­ро­ђе­ни дје­чак, по­тпу­но де­хи­дри­рао, мо­рао је по хи­тном пос­туп­ку на опе­ра­ци­ју. Са­ти су одлу­чи­ва­ли о њего­вом жи­во­ту. Да­ни­ма при­је опе­ра­ци­је ко-је-ко до­кто­ри ни­су зна­ли о че­му је ри­јеч, све док је­дна ста­ра пе­ди­ја­три­ца, за­на­тли­ја у сво­ме по­слу, на­кон дво­ми­ну­тног пре­гле­да ни­је ре­кла да дје­чак мо­ра хи­тно на опе­ра­ци­ју. За де­сет са­ти ле­жао је на опе­ра­ци­оном сто­лу, ма­лен и не­мо­ћан са не­што мање од три ки­ло­гра­ма. Не­ка­да се од то­га што је њега сна­шло уми­ра­ло не са­мо у БиХ не­го и Евро­пи. По­ми­сли­ла сам, шта да је та­да то ма­ло не­мо­ћно чељаде мо­ра­ло би­ти из­мје­ште­но не­гдје изван гра­ни­ца БиХ на опе­ра­ци­ју и да вољом бх. по­ли­ти­ча­ра ни­је мо­гло да бу­де одве­де­но на опе­ра­ци­ју.

Са­мо ме не­ка стра­ви­чна је­за обу­зе­ла и схва­ти­ла сам да ка­да го­во­ри­мо о жи­во­ти­ма на­ше дје­це ни је­дна дру­га те­ма или про­блем ни­су ни сли­чни. Ни­су ни­ка­кви про­бле­ми у одно­су на спа­ша­вање тек ро­ђе­ног дје­те­та. О ро­ди­тељима ма­ле­не Бел­ми­не ко­ји не мо­гу као сло­бо­дни гра­ђа­ни сви­је­та по­мо­ћи сво­ме дје­те­ту, не сми­јем ни да ми­слим. Не мо­гу, а ни­су кри­ви за то.

Не прис­та­јем на те­зу: "Кри­ви смо ми јер смо их би­ра­ли". Ма баш? То ни­је ни­ка­кав од­го­вор. Ето, и не­ка смо их би­ра­ли, али то не амнес­ти­ра ни­ко­га од од­го­вор­нос­ти. Ко су ти људи ко­ји се на­дму­дру­ју око не­ка­квих бе­сми­сле­них ре­гис­тра­ци­оних по­дру­чја и одлу­чу­ју о жи­во­ти­ма тек ро­ђе­не дје­це? Ко су људи ко­ји не да­ју да не­ко бу­де ре­гис­тро­ван у РС, Фе­де­ра­ци­ји или Дис­три­кту? Ко су људи ко­ји све сво­је здрав­стве­не про­бле­ме рје­ша­ва­ју изван гра­ни­ца БиХ, а дје­ци с ко­јом се сли­ка­ју и у ко­ју се пред избо­ре за­клињу то не до­звољава­ју. Ма не са­мо да им не до­звољава­ју пра­во на ли­је­чење изван БиХ, не до­звољава­ју то ни уну­тар земље. Не да­ју им да бу­ду људи. Они за­ти­ру сва­ки траг ове не­сре­тне дје­це ро­ђе­не у још не­сре­тни­јој БиХ. За­ми­сли­мо са­мо да дла­ка па­дне са гла­ве не­ком њихо­вом дје­те­ту или уну­ку? Па у хи­пу би би­ли не­гдје ва­ни, као што су сва­ки пут до са­да и би­ли. Ко су људи ко­ји се коц­ка­ју са ен­ти­те­ти­ма? Ма да ли је мо­гу­ће да смо први пут чу­ли да РС пос­то­ји, по­дје­дна­ко као и дис­трикт Брчко, ка­да је на дне­вни ред до­шао за­кон ко­ји се одно­си на ЈМБГ БиХ? Ко, има­ло озбиљан, ви­ше мо­же оспо­ра­ва­ти пос­то­јање РС у БиХ? Ко је ика­да мо­гао оспо­ра­ва­ти ре­пу­бли­ке у Ју­го­сла­ви­ји? Би­ле ре­пу­бли­ке. Би­ла и Ју­го­сла­ви­ја за­је­дно с њима. Нес­та­ле ре­пу­бли­ке, нес­та­ла и Ју­го­сла­ви­ја.

РС је ре­ал­ност док год то та­ко па­пир ка­зу­је. Оног тре­нут­ка ка­да се сви кру­ци­јал­ни до­ку­мен­ти ко­ји де­фи­ни­шу БиХ про­ми­је­не он­да се не­ко мо­же цјен­ка­ти са ре­гис­тра­циј­ским по­дру­чји­ма у БиХ. И ево већ чу­јем узне­ми­ре­не гла­со­ве ко­ји ми до­ба­цу­ју да прес­та­нем србо­ва­ти и бра­ни­ти пос­то­јање РС у БиХ, јер је ве­ома ва­жно хо­ће ли би­ти три или два или је­дно ре­гис­тра­циј­ско по­дру­чје у БиХ. Ма ко­ме је то ва­жно? Је ли ва­жно ро­ди­тељима чи­ја дје­ца не пос­то­је? Они­ма ко­ји не мо­гу дје­цу из­мјес­ти­ти на не­ко ли­је­чење изван БиХ? Ни не ра­змишљају они о по­дру­чји­ма ре­гис­тра­ци­је, не­го о сво­ме дје­те­ту. Не­ка има де­сет ре­гис­тра­циј­ских по­дру­чја, али не­ка дје­ца има­ју за­га­ран­то­ва­на људ­ска пра­ва. Ако су сва та по­дру­чја у БиХ, у че­му је ви­ше про­блем и са РС и са ФБиХ? Је ли то са­мо до­бар из­го­вор за про­ду­жа­вање аго­ни­је гра­ђа­на БиХ?

Што го­ре у земљи, то гар­ни­ту­ра ко­ја је за­по­сје­ла фо­теље још де­ве­де­се­тих све удо­бни­је сје­ди у њима. За­ми­сли­те са­мо ка­ко до­бро зву­чи: "Ма ни по­сли­је ско­ро два­де­сет го­ди­на на­кон ра­та ни­је мо­гу­ће ни­шта до­го­во­ри­ти. Они не да­ју РС а ми не мо­же­мо жи­вје­ти са РС и баш за­то не мо­же­мо ни ко­рак на­при­јед на­пра­ви­ти". Ако ије­дан гра­ђа­нин још уви­јек по­држа­ва ова­кве ста­во­ве, он­да не­ка стање у земљи бу­де још го­ре. Он­да не­ка не­ма још го­ди­на­ма ни ма­ти­чног бро­ја, ни­ти ми­ли­она еура ко­је ова земља гу­би због ја­ва­шлу­ка по­ли­ти­ча­ра и он­да не­ка рат тра­је вје­чно.

Земља тре­ћег ре­да

Рат ов­дје ни­ка­да ни­је ни прес­тао. Је­дно ору­жје је за­ми­је­ни­ло дру­го. Па све та­ко сва­ких не­ко­ли­ко го­ди­на. До та­да Хрват­ска пу­ту­је брзим во­зом у Евро­пу и баш не­ка нас тре­ти­ра­ју као земљу тре­ћег ре­да. За то ври­је­ме не­ка нам се по­ли­ти­ча­ри сми­је­ше ве­се­ли и одмор­ни, усли­ка­ни са сво­јим су­пру­га­ма ко­је су им пра­тиље на слу­жбе­ним пу­то­вањима, по­ред свјет­ских зна­ме­ни­тос­ти. И не­ка нам то по­ка­зу­ју на сво­јим "Феј­сбук" про­фи­ли­ма.

Не­ка ни­шта из БиХ не мо­же би­ти изве­зе­но ни­гдје. Ма би­ло би до­бро да не мо­же ни­ти уну­тар ен­ти­те­та би­ти ни­ка­квог пре­но­шења би­ло че­га: ни мли­је­ка, ни кром­пи­ра, ни лу­ка. Ни­шта. Не­ка сви сје­де у сво­јим, ма­лим, за­гушљивим то­ро­ви­ма и не­ка стал­но го­во­ре: "РС, РС про­кле­тни­ца, не­ма због ње ни­ка­квог на­прет­ка".

А не­ка ови дру­ги од­го­ва­ра­ју: "ФБиХ, ФБиХ, ви сте кри­ви за све". За то ври­је­ме не­ка ста­но­вни­ци дис­три­кта Брчко кли­чу: "Шта нас бри­га за вас ми смо Дис­трикт". Уни­та­рис­ти про­тив се­па­ра­тис­та. Со­ци­јал­де­мо­кра­те про­тив на­ци­она­лис­та. А сви ис­то ми­сле и го­во­ре. И сви на ис­ти на­чин не же­ле ком­про­мис. И ни­ко не ди­же ру­ку за оси­гу­ра­вање осно­вног људ­ског пра­ва но­во­ро­ђе­ног дје­те­та. Е за то ври­је­ме Срби­ја на­ла­зи ком­про­мис са Ко­со­вом и ла­га­но одла­зи и она у ЕУ. До та­да, баш као не­да­вно у Хрват­ској на не­ком ску­пу ал­тер­на­ти­вне сце­не Бал­ка­на, не­ка про­фе­со­ри из Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, Њема­чке или ода­кле већ, ка­да ви­де не­ког мла­дог ин­те­ле­кту­ал­ца из БиХ ка­жу: "Ооо, па ви из­гле­да­те као да сте из Евро­пе". Баш не­ка из­гле­да­ју као да су из Евро­пе и не­ка им се та­ко обра­ћа­ју. Као ри­јет­кој врсти у са­фа­ри­ју. То је ина­че све што има­ју од Евро­пе.

И та­ко, чак и да овај за­кон - на­кон што је Ви­је­ће ми­нис­та­ра БиХ 5.6.2013. го­ди­не до­ни­је­ло при­вре­ме­ну одлу­ку за одре­ђи­вање је­дин­стве­них ма­ти­чних бро­је­ва у БиХ, и то под при­тис­ком огор­че­них гра­ђа­на ко­ји су иза­шли на ули­це - ко­на­чно бу­де усво­јен на за­до­вољство свих за­ми­сли­вих ди­је­ло­ва БиХ, ни­шта не мо­же опра­ти сра­мо­ту са обра­за оних људи ко­ји ни­су хтје­ли да овај за­кон да­ни­ма и мје­се­ци­ма бу­де усво­јен. Тре­ба ли да сва­ки пут гра­ђа­ни изла­зе на ули­це и да тра­же сво­ја пра­ва?

Тре­ба ли да не­ко бх. ди­је­те уми­ре па да се сје­ти­мо да би­смо мо­гли до­ни­је­ти не­ка­кве сра­мне при­вре­ме­не мје­ре? Ко? Ма не ми, не­го по­ли­ти­ча­ри име­ном и пре­зи­ме­ном.

Колумне Коментар дана