Принцип је принцип

Принцип је принцип
Мирјана Кусмук
14.09.2013 08:16

- Ми, Французи, када је Аустрија анектирала Босну и Херцеговину, нисмо имали ни право ни средства да јој се супротставимо, нити да јој упутимо и најмањи приговор, зато што смо били ангажовани у Мароку и зато што смо, опраштајући гријехе других, тражили да нам буду опроштени наши сопствени гријеси.

Говорио је то својим сународницима у јулу 1914. године велики француски социјалиста Жан Жорес, позивајући их да се уједине против рата.

Први њемачки рат

Жан Жорес убијен је у атентату 31. јула 1914. године, а три дана прије тога Аустроугарска је телеграмом објавила рат Србији. Европа је утонула у крв.

Њемачка је Француској тек прије три године, 2010, исплатила посљедњу рату репарације из Првог свјетског рата. Данас влада Француске предводи групу европских земаља које припремају обиљежавање 100 година Сарајевског атентата, због којег је почео Први свјетски рат. Централна манифестација биће у Сарајеву током јуна сљедеће године.

Јасно је да само они који оправдавају ратну акцију Аустроугарске против Србије поистовјећују Сарајевски атентат 28. јуна са почетком рата 28. јула 1914. године.

Они кажу да су пуцњи Гаврила Принципа у Франца Фердинанда били разлог за Први свјетски рат. Али не објашњавају зашто и како разлог за избијање рата није било убиство аустријске царице Елизабете, жене Фрање Јосифа, 1898. године. Лијепу царицу убио је италијански анархиста Луиђије Лукени, али Беч није дао ултиматум Италији. Научници ипак наводе да те 1898. године карте за рат нису биле сложене, за разлику од 1914. када је европска криза достигла врхунац и када се тражио повод за обрачун великих сила. Зато Лукени није претеча Бин Ладена. Зато се о њему данас не говори. Зато је за овај атентат чуо мало ко.

Јасно је да хици Гаврила Принципа, занесењака југословенском идејом, анархисте и бунтовника нису били разлог за почетак Великог или како га крсти Ален Тејлор Првог њемачког рата. Али јесу добар повод за потезање окидача.

Један од посљедњих аустроугарских министара спољних послова Черни јасно и јавно је признао: Морали смо да умремо (Аустроугарска монархија оп.а.). Могли смо да бирамо начин на који ћемо умријети и изабрали смо најужаснији.

Конзервативна монархија у распадању је по сваку цијену жељела да врати славу велесиле, а суочавала се са озбиљним проблемима. Један од проблема била је и млада демократија на источним границама царства. Она демократија која је имала снагу да у Уставу 1903. напише: Штампа у Србији је слободна!

Они који се баве науком кажу да у историји људског рода не постоји период који је истраживан као тај један мјесец, од 28. јуна, дана убиства Франца Фердинанда до 28. јула, дана када је Аустрија Србији објавила рат.

Цијели тимови њемачких историчара, издашно плаћени од државе, радили су годинама на томе да научно умање одговорност Аустрије и Њемачке за велику кланицу кроз коју је прошла Европа у четири године Великог рата. Скоро 30 година радили су на "прању" образа њемачке нације.

Али узалуд. Њемачки научник Фриц Фишер оборио је сав тај добро плаћен и пројектован задатак када је 1961. године књигом "Посезање за свјетском моћи" доказао да је Њемачка хтјела Први свјетски рат, да га је изазвала и слиједила своје освајачке циљеве.

Европски историчари годинама уназад пишу књиге у којима је нова, основна теза: одговорност за Први свјетски рат носе Србија и Русија.

Марко опет закаснио

А шта за то вријеме радимо ми?

Овдје се књиге не пишу. Овдје се књиге не преводе. Или се преводе, али погрешне. Овдје експерти и научници тезе износе у локалним медијима за унутрашњу употребу. Овдје се све ради касно и пост фестум. И то још откад "касно Марко на Косово дође".

Да срамота буде у већа, за годинама активну тезу у европским научним круговима о одговорности за Велики рат, јавност на овим просторима сазнала је тек недавно, када је лист "Ди велт" објавио текст да почетак рата нису иницирале Њемачка и Аустроугарска, већ да Русија и Србија сносе највећу одговорност, а да су Њемачка, Француска, Британија и Италија непромишљено ушле у рат, насједајући на провокације Москве и Београда. У том тексту атентатор Гаврило Принцип описан је као "мјесечар и прапредак данашње 'Ал-Каиде' - Бин Ладен тадашње епохе."

Веома слично написао је прије десетак дана и угледни амерички "Вол стрит журнал", који је такође Принципа упоредио са Бин Ладеном.

Озбиљни народи озбиљно приступају великим питањима. Озбиљним народима и државама се не може десити да велике процесе и догађаје препусте случају. Њихови научници годинама унапријед исписују странице и странице радова који наново третирају важне догађаје, личности, узроке, посљедице... у интересу државе која их за то и школује и плаћа.

Мали народи и нејаке државе импровизују. Инате се, досјећају и препиру. У локалним оквирима и у локалним медијима замајавају и себе и народ.

Зато се умјесто већ написаних научних дјела, чији су издавачи морали бити кредибилни инострани партнери, у локалним медијима данас води жестока полемика "за и против Принципа".

Полемика је овдје традиција. И то није лоше, полемика је тековина демократије. Али није овдје полемика - полемика, то је подјела од кафане до славе преко медија до пјесама. То је подјела до изгибељи.... Једни су увијек за, а други против. Једни су за Лазаревиће други за Обилиће, једни за Карађорђа други за Милоша, једни за Карађорђевиће други за Обреновиће, једни за Титу други за краља, једни за Звезду други за Партизан, једни за Цецу други за Брену, једни за отворене, други за затворене црквене двери, једни за Принципа други против Принципа.........

Вук Драшковић сада поручује да су народ Србије скупо коштали Принципови хици у Сарајеву, а Владимир Кецмановић га пита "колико је онда Србију коштала сабља Милоша Обилића"...... (Не могу да одолим, а да га не упитам, колико је народ Србије коштао Вуков "Нож"?)

Предсједник Одбора САНУ за обиљежавање стогодишњице Првог свјетског рата (чији програм је још тајна) академик Драгољуб Живojиновић са страница новина поручује: Млада Босна није "Ал-Каида". А Александар Вучић да ће направити споменик Принципу у Београду.

Биљана Србљановић припрема представу у малом бечком позоришту Шаушпилхаус, у којој ће Принцип бити атентатор вођен Аписовом руком, а Милена Марковић пише комад за Југословенско драмско, истичући да Принцип није терориста, него тираноубица.

Срђан Кољевић пише сценарио за филм о суђењу атентаторима, за који још, како се чини, нико нема пара. Ако стигне да га сними до јуна 2014. године, питање је на којем међународном фестивалу ће се појавити. И шта ће да промијени?

Академици у РС припремају округле столове и реферате које ће пласирати у публикацијама АНУРС.

Праве се комисије и комитети за сарадњу РС и Србије у обиљежавању 100. годишњице почетка Великог рата.

Огледалце, огледалце...

Ништа непредвидиво и ништа што ће успјети свијету да каже, покаже и докаже да намјерно заборавља факте и да историју фалсификује у складу са актуелним односном снага великих сила.

А факти кажу да је 28. јула 1918. године српска застава подигнута изнад Бијеле куће и у свим зградама јавних институција у Вашингтону. Предсједник САД Вудро Вилсон издао је сљедеће саопштење америчком народу:

У недјељу, 28. јула, навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, прије него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља ријешеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи....... Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.

Шта се то догодило од тада до данас? Шта се то промијенило?

Много. Ако не све.

Више нам дјеца не иду на студије у Беч и Пешту да би нам се вратила, него да би главом без обзира побјегла.

Више немамо савезника и пријатеља, не зато што су нас оставили, него зато што смо сами себи довољни.

Славе немамо, потрошили смо је. Са земљом се коцкамо, а образ нам је одавно под ногама. Затворенима у кафани "Луда кућа" остало нам је једино да се свађамо сами са собом о томе шта и како је требало да чинимо у прошлости. Да не бисмо дошли до садашњости.

А какви смо, не би било чудно да 2014. признамо да је Принцип заиста био претеча Бин Ладена, да се због тога дубоко покајемо и затражимо опроштај од цијелог свијета.

Колумне Коментар дана