Драгица Рауковић из Црнче још тражи сина који је неста

Глас Српске 06.10.2007 00:00

Сина ми нема... Не значи ми помоћ ни пензија ништа. Сунца које ме грије бих се одрекла, само да ми се мој син Ђорђо врати или барем да знам гдје су му кости, да га сахраним, рекла ова старица

ДЕРВЕНТA - Драгица Рауковић, из Црнче код Дервенте, још трага за својим сином Ђорђом, који је нестао 1995. године на ратишту на Возући. Драгицу је увијек животни пут само водио кроз тешкоће. У село Јеланску је дошла из Грабовице, код Добоја, кад се удала за Стеву Рауковића. С њим је стекла сина Ђорђу 1959. године. Муж Стево је умро млад, па се Драгица након извјесног времена преудала у сусједно село Црнчу, за Лазу Нинковића. Син је остао у кући, али је брижна мајка о њему бринула и једно друго су свакодневно посјећивали. Испратила га је у војску, а након одслужења војног рока се оженио и стекао двије кћеркице, Весну и Весељку, док је најмлађи син Зоран, коме су сада 24 године. Рат је сина Ђорђу затекао на раду у Словенији. A када је дошао кући да помогне својој супрузи и дјеци да припреме њиве за орање и сјетву, није му било више повратка на рад у Словенију, гдје је радио више од 15 година као путар. - Био је сав на мене, лице, нарав... и имао је добру душу, сваком би притекао у помоћ. Трчао је кад је ојачао да стигне својој породици и мени да помогне. Дође, јадан, из Словеније и ту га затече рат. Морао је са својима, није хтио да буде кукавица - прича Драгица. Супруга Ђорђина, Милка, болесна је и некако издржава са својом дјецом, која су остала без оца, а Драгица је остала и без другог супруга Лазе Нинковића, још 1993. године, који је умро таман кад је требао да оствари пензију. Тако, није могла да наслиједи мужеву пензију. Сад је сама у трошној кућици, у Црнчи. - Тешко је мојој снахи Милки, а унукама и унуку је још теже без свог оца. A како је мени, то сам Бог зна. Сједим пред кућом и гледам кад ће мој Ђорђо доћи... На авлији сам га испратила посљедњи пут, кад је кренуо у Добој. Тад ме је посљедњи пут загрлио и пољубио - каже Драгица. Мајка није знала гдје је син Ђорђо упућен на задатак. Пошто се није дуго враћао, пошла је да тражи сина. Узалудна су била путовања у Модричу, Добој, Бању Луку и давања узорака крви да би пронашла свога сина. Њој су само рекли да је из Добоја упућен на задатак на Возућу и од тада му се губи сваки траг. Неки борци, који су били с њим, кажу да је Ђорђо заробљен и да се није могао извући из окружења муџахедина. Толико су мајци Драгици рекли, а она и даље очекује да ће јој једног дана син доћи жив и здрав. - Нема мога Ђорђе да ме болесну утјеши и љекару одведе. Кад дође унук Жељко, увијек ме прекори и вели да неће више доћи ако будем плакала, а ја од туге хоћу да свиснем. Обоје смо сироти, он без оца, а ја без сина, па како не бих плакала - казује старица. Драгица прима нешто породичне пензије, а снаха Милка није могла никаква права да оствари у Словенији по основу рада и стажа који је Ђорђо стекао. - Сина ми нема... Не значи ми помоћ ни пензија ништа. Сунца које ме грије бих се одрекла, само да ми се мој Ђорђо врати или барем да знам гдје му се кости налазе да га сахраним - вели несрећна мајка. С. ПЕЋИЋ СЛИКA Држи слику сина и не испушта је са дланова, као да је дијете у повоју. Тешко дише, а са лица јој капљу сузе док говори. - Нико не зна како је моме срцу, све бих дала да га пронађем. Сједим пред кућом, у самоћи, и замишљам га... Кад се упутим у њиву, често се сметем, као да сам ван памети - прича старица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.