Правда за Срећка

  Правда за Срећка
Мирјана Кусмук
15.05.2015 00:00

Није баш да волим седмичне ретроспективе, јер све личе на плагијат “Утиска недјеље”, али протекла седмица заслужује посебан третман.

Док је Британија ишчекивала и потом славила долазак на свијет принцезе, што је био апсолутни медијски топ-стори (сањала сам да сам новинар у Лондону, али пусти снови), на Балкану је букнула Македонија. Рат на улицама Куманова неодољиво је подсјећао на онај на улицама Сарајева априла 1992. године.

Најодвратније је ипак стигло пост фестум. Црне прогнозе експерата опште праксе, аналитичара, стручњака за све и свашта (посебно за ратове) пуниле су насловнице и ударне ТВ термине предсказањима да би сукоб могао да се прошири на регион. У недостатку атрактивнијих тема (посљедица аутоцензуре или цензуре), један број медија ширио је страх од рата, посебно апострофирајући да је сљедећа на реду Република Српска.

Неки би то пророчанско извјештавање назвали долијевање уља на ватру, други свјесно ширење панике, а трећи неодговорно новинарство. И како год, исто смрди. Зато су прије читања бомбастичних наслова и изјава експерата за ратове љекари и фармацеути протекле седмице уз јутарњу кафу препоручивали обавезан бенседин од минимум пет милиграма.

Вјечни оптимисти (какав сам и сама) живе и даље у нади да би, ако им се посрећи, ипак могли бити генерација која је живот на Балкану прегурала са само једним ратом у CV-ју. Моја баба је била дуговјечна па је преживјела четири: Балканске, Први и Други свјетски, па и овај посљедњи. Тек са ове дистанце коначно ми је јасно зашто је три пута прије јела понављала: “Само рата да не буде” и “Коме је до рата дабогда му у кући био”.

Локални кнезови

Истовремено док је горјело Куманово, јавност код нас била је у жару изборне битке у једној партији. СДС је бирао новог предсједника, а избор је пратио “рат” друге врсте, на друштвеним мрежама, нешто мањег интензитета у медијима, а како је било у кладионицама, немам појма. Као и сви досадашњи страначки сабори, и овај је прошао без изненађења. И СДС је као и СНСД, ХДЗ, СББ (и као што ће СДА) изабрао новог-старог предсједника.

Иако је од тренутка изјашњавања регионалних одбора било кристално јасно да Босић има већину, нада да би српски домаћин Мићо Мићић могао да га побиједи (јер је гласање било тајно) ипак није утихнула до самог финиша. Мада је све изгледало џентлменски када су предсједнички ривали стали пред камере, једна Босићева порука била је занимљива: “Локални кнезови мораће личне амбиције ставити иза општег интереса или им нећу потписати кандидатуре”.

Иако је ово била жаока упућена, прије свих, Мићићу, одлична је дијагноза не стања у једној партији (овог пута СДС-у), него у цијелом друштву у којем је утицај локалних кнезова на глобална кретања пресудан, иако је њихов интерес увијек и превасходно личан. Они мање наивни би рекли да политика и јесте само добар бизнис.

Иако су унутарстраначки избори у свим релевантним партијама у Србији поодавно завршени, напетости и афера ни тамо не недостаје. Мјесецима већ топ-тема медија, политичара и свеколике јавности је заштитник грађана Саша Јанковић. Иако је “сапуницу Јанковић” тешко и мучно пратити, јасно је да су заштитнику, када је повукао потезе који се нису допали моћнијим од њега, таблоиди ишчачкали да је давне 1993. (дакле у рату!) имао пиштољ без дозволе. У другој епизоди тим пиштољем се убио његов пријатељ, а у трећој - заплет: можда се није убио, што имплицира да га је убио Јанковић. Нико није упитао како је могуће онда да је тај исти Јанковић (док се није замјерио) прошао двије безбједносне провјере служби и “органа”, али му нису пронашли ни спорни пиштољ без дозволе, нити више од 20 година тајено (само)убиство.

Јасно је да се Јанковић замјерио моћнима инсистирањем на двије истраге, послије чега су на њега пуштене плаћене медијске хијене које увијек и без изузетка у том послу имају скривену лобистичку подршку оних чији лични или бизнис интерес таргетирани одметнути елемент није задовољио.

- Ја немам никакву моћ, ни државну ни новчану, да бих у било ком медију могао да стопирам било шта - рекао је заштитник Јанковић веома забрињавајућу реченицу о “медијским слободама”.

А ништа у случају Јанковић није ново. Увијек је то исти шаблон, исти рецепт, иста матрица. Андрић би кроз познати исказ чувара “Проклете авлије” Карађоза ситуацију описао овако: “Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво”.

Ипак, ма како из српске перспективе изгледало невјероватно, предност Саше Јанковића је што не живи овдје, него у Србији, а тамо још постоји јавност која распознаје хајке и има снаге да стане на страну жртве удруженог злочиначког подухвата (интереса).

У исто вријеме док је горјело Куманово, домаћа јавност се забављала изборима у СДС-у, а Србија из ноћи у ноћ гледала сапуницу “Пиштољ”, у РС се дубоко у позадини водила битка за преузимање око 20 одсто акција Нове банке од једног словеначког фонда. Да зло не чује, окончана је без жртава.

Сиротињо и Богу си тешка

Једна посве пета прича избила ме потпуно из ципела. Новине су објавиле да је у Приједору ухапшен старац који је годинама на пијаци продавао инстант срећке и Бинго лутрију БиХ. Куповао их је у Санском Мосту за једну и продавао за 1,5 КМ. Писало је и то да су Приједорчани ухапшеног човјека одмила звали Срећко, да Срећко има 81 годину, да је завршио два факултета и да има пензију 300 КМ од које живе он и његова бака. Био је Срећко срећне руке. Његова четири купца на лутрији су добила аутомобиле и још четири по 10.000 КМ. Мјесечно је на том свом “бизнису” зарађивао невјерованих од 150 до 200 КМ.

Пао је тако што је једну од срећки продао инспектору у цивилу, а онда су га одвели у полицију. То га је веома потресло и пао је у несвијест. Срећку пријети висока прекршајна казна коју, један бог зна, од чега ће платити, а из Управе за игре на срећу РС спремно су ускликнули да ће наставити “интензивну акцију контрола”.

Немогуће је не примијетити да сав јад “интензивне акције” радног наслова “Сиротињо и Богу си тешка” неодољиво подсјећа на она времена шверца цигарета у којима није пао ниједан шлепер, али су редовно хапсили јаднике који су да преживе на улици продавали понеку штеку.

Како су игре на срећу све популарније што је земља сиромашнија, а незапосленост већа, тако је и код нас забиљежен повећан број регистрованих кладионица који пак не прати повећан прилив прихода у буџету.

Док Хрватска годишње од власника “игара на срећу” убире у просјеку око 1,5 милијарди КМ пореза, код нас су кладионице дужне десетине милиона. И ником ништа! О нелегално штанцаним листићима у дивљим штампаријама само се шушка. Може ли неко да се сјети када је уопште била “интензивна” акција контроле или принудна наплата пореза?

Кад је већ све тако, а јесте, молим помиловање. И правду за Срећка.

Колумне Коментар дана