Побједа - једна за све

  Побједа - једна за све
Петар Иванцов
07.05.2016 10:25

Када славимо Дан Побједе совјетског народа у Великом отаџбинском рату, имамо уникатну могућност да сваке године бацимо поглед у нашу историју, историју цијелог човјечанства, покушавајући да са висине протеклих година процијенимо димензију и значај те Побједе.

Унапријед ћу рећи да вриједност овог догађаја за све људе никада неће бити исцрпљена без обзира на то колико би то хтјели неки савремени званичници и без обзира на промјене и трансформације у државама које су учествовале у Другом свјетском рату. Превише дубоке ране у памћењу многих генерација оставили су оснивачи идеје "више расе" за задовољство у којем су милиони "нечистих људи", дјеце и жена упућени у пећи Аушвица и Мајданека.

То још једном истиче значај подвига оних који су успјели да зауставе раније неупоредиву војну машину уништења, направљену од сила Осовине са нацистичком Њемачком на челу. Ово још више пуни срце поносом и радошћу од сазнања да је наша некада јединствена Отаџбина - Совјетски Савез - постала главна баријера на путу ширења "мрке куге".

Данас постоје снаге који би жељеле да преиспитују историју Другог свјетског рата и њене резултате. Оне покушавају да изједначе Совјетски Савез и нацистичку Њемачку и представе Црвену армију као војску окупатора. Скрнаве меморијале совјетским војницима - ослободиоцима. Истовремено прослављају издајнике и кажњенике који су с леђа стријељали наше дједове, војнике антихитлеровске коалиције. Све се то ради из страха што нас тада нису успјели сломити, уништити, спалити, застрашити… Издајничка тактика нама је позната и спремни смо уздигнутог чела и мирног срца да устанемо у заштиту части и достојанства великих побједника, витезова. Спремни смо сломити кичму клевети и лажи.

Инвазијска армада, која је бројала скоро пет милиона, 22. јуна 1941. године кренула је на исток. Изврсно наоружана војска, која раније није знала за пораз и која је успјела на кољена да баци скоро цијелу Европу, напала је СССР. Али, није дошло до катастрофе као у Пољској или Француској. Обрнуто, почело је крвава битка. Битно је да се сјетимо првих дана рата у Молдавији. Совјетска војска је прешла границу Румуније и одбила напад њемачке авијације на Севастопољ. Трећег дана рата противударом је враћен град-тврђава Перемишљ, а на сјеверу Нијемци су одбијени и нису прошли даље од граничних стубова. Ова погранична битка јесте била изгубљена, јесте био пораз на Западном фронту, јесте било опкољавања војне групе под Кијевом, јесте био Јухнов, опсада Лењинграда, опкољавање и страдање Друге ударне војске - били су то крвави порази, неизљечиве ране у срцима милиона људи, али, ипак, то нису биле катастрофе који би могле драстично нешто промијенити. Већ након повлачења из Подмосковља у јануару 1942. године (које, између осталог, и за њемачку војску није била катастрофа) многима, па и Трећем рајху постало је јасно да Њемачка губи рат, прије свега, у економском погледу. Побједу у Другом свјетском рату, коју понекад називају ратом машина, могла је остварити само држава која одговара најстрожим захтјевима индустрије, која је спремна да у кратком року преживи војну модернизацију. Да ли се може направити оваква индустрија у току ратних дешавања? Одговор је категоричан - не. Желим да истакнем да је то било у условима када је за хитлеровце радила окупирана Европа у пуном војно-економском капацитету.

Од 1. јула 1941. до августа 1945. године у СССР је произведено 102.800 тенкова и самоходних топова, 112.000 авиона, 482.200 комада оруђа и 1.515.900 митраљеза различитих врста. Саобраћајни систем СССР-а издржао је огромно оптерећење, а то се углавном односи на жељезницу, која је током рата на фронт доставила 19 милиона вагона терета, што чини 85 одсто свих војних превоза.

Истовремено, испоруке СССР-у у оквиру система Ленд-Лиза (према америчким подацима) чиниле су четири одсто укупне индустријске производње СССР-а. Било је испоручено 15.000 авиона, 7.000 тенкова итд. Осим тога, у оквиру такозваног повратног Ленд-Лиза (постојао је и такав програм) СССР је испоручио у САД, на примјер, 300.000 тона руде хрома, 32.000 тона руде мангана итд.

Захвални смо и сјећамо се пријатељске руке савезника пружене нашој земљи у најтежим годинама рата – 1941-1942. Не треба мислити да нешто памтимо, а нешто заборављамо. Памтимо хероизам америчких и енглеских морнара, који су достављали терете у сјеверне луке СССР-а, импресионирани смо подвигом британских пилота који су чували небо изнад Мурманска, одајемо почаст пуку Нормандија-Неман. Поштујемо сјећање на хероје Американце, Енглезе, Канађане, који су у јулу 1944. године отворили Други фронт у Нормандији и донијели слободу државама западне Европе. Памтимо да су заједно са совјетским јединицама Берлин заузимале јединице пољске војске. Никада нећемо заборавити подвиг југословенских партизана, који су се четири године борили против окупатора у најтежим условима. Памтимо Словаке, Мађаре, Румуне и Бугаре, који су ратовали у редовима антихитлеровске коалиције. Одајемо почаст, памтимо погинуле и поштујемо све преживјеле ветеране, који су са нама били раме уз раме.

Наведени подаци имају за циљ да свако у пуној мјери схвати економску снагу државе која је стајала иза наших војника. У ствари, тај рат може да се назове не само рат система, него и рат економија. Све то, помножено са огромним јунаштвом и самопожртвовањем ратника, заувијек је у сјећању народа цијелог свијета оставило Стаљинградску и Курску битку, омогућило ослобађање Украјине, Бјелорусије, Пољске, Норвешке, Чехословачке, Србије итд.

А сада ћу поменути још нешто, вјероватно најважније. Оружје Побједе, које је било повјерено војницима и официрима Црвене армије, било је направљено рукама жена и дјеце који су радили у фабрикама премјештеним на исток и које су пуштене у погон у најкраћем времену. Из западних дијелова СССР-а само у Казахстан било је премјештено 220 предузећа. Топовска граната, која је погрешно израђена на машини, не може бити стављена у топ. То значи смрт војника, а војник је нечији отац, син или брат. Радили смо до бесвијести, претварајући се у инвалиде, гинули смо, али смо побиједили! Сви заједно, они који су били на фронту и они у позадини. Нису нас успјели сломити, јер смо били заједно, устали смо у један зид ради одбране своје земље и ниједног тренутка нисмо имали ни трунке сумње да смо били на правом путу.

Као вијенац те борбе настао је 9. мај 1945. године - Дан Побједе, који заједно с вама славимо и сад са висине протеклих година имамо могућност да оцијенимо величанство те Побједе.

Петар Иванцов, амбасадор Руске Федерације у БиХ

Колумне Коментар дана