Побједа Народног позоришта Републике Српске

Војислав Вујановић
21.03.2009 10:00

Поред поноса, којим мора бити облагорођен свако ко је, било каквим емоцијама, везан за Народно позориште Републике Српске, избор представе за Стеријино позорје има и нечега симболичног: то је побједа над свим Сцилама и Харибдама које су пријетиле угушењу овог Театра.

То је излазак на широке хоризонте осунчане духовном снагом која се овдје кондензовала деценијама, расла и развијала се и, најзад, доспјела до оног што се могло само тајновито снивати - бити позван на једну од највећих театарских манифестација у овом дијелу свијета, без обзира на то што је простор знатно суженији од онога над који се ова манифестација некада наткриљивала и представљала синтезу вриједности неколико националних театарских пракси. 

Aли је то само једна страна симболичног које се кристалише изнад позива за учешће на Стеријином позорју. Друга страна симболичног отјеловљује се у великом очекивању - само један год, једна сезона (након завршетка, ове, текуће) дијели овај Театар од његовог осамдесетог рођендана! Догађај за гордост! Може се некоме учинити и пренаглашеним стављати избор представе за "Стеријино позорје" у контекст осамдесетогодишњег живљења Народног позоришта Републике Српске. Па ипак, убијеђен сам да овакав третман овог позива није предимензиониран већ се ставља у један свјетлосни круг у којем се све, што се збива у овом Театру, указује у рељефнијем виду, са ишчишћеним значењским слогом о коме морамо имати пуну свијест као обавезу да не попуштамо пред наредним изазовима, изазовима у којима бисмо своју истинску достојност видјели у осамдесет преживљених и проживљених сезона. У овом позиву се не крије само признавање достигнутог нивоа вриједности које су постале самјерљиве нивоу на којем пледира "Стеријино позорје", већ и обавеза да се корача корацима од седам миља у времену које надолази. Народно позориште Републике Српске мора бити она централна тачка у којој ће се огледати снага и дух људи који му инклинирају, свједочење о стваралачкој моћи која израста из крајишког хумуса који је вијековима оплођаван побунама и крвљу, историјом која се некада успињала до хеленске трагичности и никада се није подавала дефетизму и клонулости. 

Aли све ово речено биће нам јасније ако одговоримо на још једно питање: Које су то достигнуте вриједности у овој представи?

То је, прије свега, виспрено разумијевање Нушићеве комике. Оно се огледа у заошијаној игривости у сценском простору, игривости која се на задржава на нивоу згуснутих линија мизансцена. Игривост, у ствари, упија у себе мизансцен као сопствену унутрашњу супстанцу свога отјеловљења и тиме се игривост промеће у нешто више - постаје метафора комичног у Нушићевој драматургији, метафора у којој се зрцали модус покренуте свијести из њеног природног стања, свијести која на изокренут начин прихвата и разумијева свијет. Томе модусу је пуно утјеловљење, својом игром, дао Жељко Стјепановић. Он се уградио у своју метафору и то је она прометејска снага којом располаже глумац моћног нерва. Тај нерв овај глумац посједује у своме стварносном бићу и његов сензорни систем трепери управо на таласима те нерватуре и - постаје други. У таквом стваралачком хабитусу смо га затицали на самом почетку његовог стваралаштва, у улози Мужа у представи "Кидај од своје жене" Роја Кинија. У таквом стваралачком заносу га затичемо и овдје, само са једним продуховљенијим видом, који му је омогућавао сам Нушићев јунак. 

Моћ игривости као метафоре у пуној мјери је одржала и Николина Ђорђевић. Истина, она је била оптерећена једним редитељевим плеонастичким елементом, физичким деформитетом, али је она заборављала на њега и својој метафори давала чудесан замах који је свој врхунац достигао у народном колу у које се она укључује. Та њена игра у колу не да се рационално рашчланити: она је проистекла из неких подсвјесних ареала њенога бића и уградила се у сопствени реалитет. 

Не треба превидјети чињеницу да су и други редитељи користили игривост као средство тумачења комичног у Нушићевој драматургији, али је та игривост углавном проистицала из структуре Нушићевих реплика па је, тако, та игривост била, у ствари, илустрација Нушићевих реплика. Редитељ ове представе Никола Пејаковић је интуитивно докучио стварну енергију игривости за тумачење комичног код Нушића, заиграо се и у тој заиграности вјеровао да физичким деформитетима Нушићевих ликова подиже Нушићево комично за још једну потенцију више. На срећу, већина глумаца су заборављали на своје деформитете и очувавали метафору игривости у њеној стваралачкој мјери. 

Друга вриједносна компонента у овој представи јесте зрелина глумачке игре. Њу можемо рационализовати као својеврсну истину у протоку трајања представе, али је нисмо у стању издвојити из кључа игривости и управо та немогућност разлагања метафоре игривости на игру као објекат и носиоца игре као субјекта, јесте трећа вриједносна компонента ове представе, унутрашња конзистенција представе. Четврта компонента јесте очувани "мирис" Нушићева свијета, који се ослободио обреновићевског временског кода и винуо се у простор свеопштог времена у којем је могуће Нушићевом лику дати снагу универзалног одређења човјека. 

И, на крају, да поновимо: постигнуте вриједности у овој представи и њен позив на Стеријино позорје јесте чин за понос, чин који мора имати своје посебно поглавље када се буде, на било који начин, сабирало све оно што је конституисало осамдесетогодишње биће Народног позоришта Републике Српске које је израсло из крајишког хумуса надојеног бунама и крвљу, страдањима која су се каткад уздизала и до хеленске трагике, али се никада није предавало дефетизму, никада није клонуло.

Колумне Коментар дана