Плате су мале, али примања су велика

Плате су мале, али примања су велика
Мирјана Кусмук
10.12.2015 23:51

"Плате су нам мале, али су нам примања велика". Тако је један овдашњи човјек одговорио на питање колега из комшилука колике су овдје плате у његовој струци.

Управо та реченица могла је бити слоган који би пратио обиљежавање Међународног дана борбе против корупције, 9. децембра, уз све округле столове и предавања одржана у ту част.

А шта је то корупција? Дефиниција каже да је корупција незаконито коришћење друштвеног и државног положаја и моћи ради стицања сопствене користи. Пракса каже да је то када неко кога познајеш има плату рецимо 1.500 КМ, а посједује два стана, два аута, три бунде од нерца, иде на скијање у француске Алпе, љетовање на Азурну обалу...

Наравно, није корупција, како је то на једном од округлих столова рекао Денис Звиздић "пошаст савременог времена", она је одувијек то као што су и напори одговорних, посебно интелектуалаца, да јој стану у крај.

Зато се у дефиниције схватања корупције убрајају оне које су још прије Христа поставили Платон и Аристотел, али и оне које су много вијекова након тога написали Макијавели и Русо.

Не постоји одговоран појединац у људској историји који се није бавио темом корупције која је свијет разједала од постанка, само су другачији одговори заједница на упозорења.

Озбиљне демократије и правне државе разликују се по томе што корупција у њима није начин живота, него инцидент који прије или касније бива кажњен употребом механизама које контролише држава: пореске провјере, полицијске истраге, правосудна "овјера" незаконитости. У том послу заштићених нема.

Начин живота

Једина тачна дефиниција која се чула ових дана, у вријеме обиљежавања Дана борбе против корупције, је да је корупција овдје постала начин живота и саставни дио система. Посве истинита дијагноза у земљи у којој посљедњих 20 година није готово нико или су само ријетки одговарали за незаконито коришћење друштвеног и државног положаја и моћи ради стицања сопствене користи.

А колико су само медији у протеклих 20 година потрошили папира пишући о томе? Тоне и тоне. И шта су промијенили? Нису ништа, корупција не да није заустављена, него је постала образац. Па и у медијима у којима су уреднике и директоре из сјене почели да постављају власници маркетиншких агенција.

У међувремену појавила се и једна нова, увезена категорија бораца против корупције - "звиждачи". У свијету у ком живимо тешка работа за појединца, када много јачим, медијским звиждачима то није пошло за руком. Једино што ће се извјесно догодити звиждачима је да ће себи лично, као и новинари који су писали о корупцији, искомпликовати живот и створити доживотне моћне непријатеље. Једино то је извјесно у земљи у којој институције задужене за поштивање и спровођење закона не прате инструментима који су им на располагању разоткривање криминалних и корупцијских афера.

Па ко се још уопште сјећа министара Републике Српске који су нетом послије рата (наравно не од плате) направили цијело насеље у Вишњичкој бањи у Београду сем оних који су скакали око тих вила да би их усликали. И вјеровали да ће некада и овдје доћи правна држава. Изјео вук магарца!

И ко се уопште сјећа "Центрекса", "Селект импекса", упада у платни систем, продаје струје из ЕРС-а, извлачења пара из "Телекома"? Изјео вук магарца!

Са становишта закона одавно је наступила застара. Ко је јамио, јамио.

И не само то. Колико је корупција постала начин живота говори и народна лексика. Ријеч којом се одавно у народу описује онај ко је искористио јавни положај за лично богаћење гласи "способан". У народном рјечнику способан је појединац који вршећи јавну функцију напуни џепове, али да га не ухвате.

У земљи у којој нису ухватили никог, у којој је тек понеки пуки хазардер одговарао (као онај несрећни Милош Шмитран који је "јамио" осам станова у Бањалуци, а није једини) корупција се очекивано ширила брзином свјетлости од врха до дна, до скоро сваког чиновника који одлучује о било каквом папиру, било каквој набавци или било ком тендеру. Заштићени величином оних који су на врху пирамиде и на које је усмјерена сва пажња јавности, и када јесте и када није, они - анонимни и богати разјели су систем до темеља.

А шта за то вријеме раде институције за спровођење закона? Има ли у њима корупције? Да је нема не би ни било новокомпоноване народне мудрости: "Онај ко има 10 милиона никада не иде у затвор!".

У таквом односу према јавном добру породило се опасно размишљање: Држава (предузеће) то сам ја (ми). Држава (предузеће) као лично власништво, држава (предузеће) д.о.о.

Зато је јасно да је први и основни предуслов да би борба против корупције могла да се помјери са мртве тачке провјера поријекла имовине, прије свега, судија, тужилаца, истражитеља, полицајаца.

Коначно је изгледа синуло и Европској комисији па је у посљедњем извјештају о напретку БиХ детектовала правосуђе као један од највећих проблема у БиХ и подвукла да је потребно провјерити имовину судија и тужилаца, јер нико не утврђује тачност онога што они сами наведу у својим изјавама о имовини.

Годинама медији, омбудсмани… инсистирају на провјери имовине судија, тужилаца и истражитеља од тренутка када су ступили на функције, али Високо судско и тужилачко вијеће БиХ упорно одбија и оне захтјеве да омогући јавности увид у имовинске картоне које су сами, без провјере тачности, попунили.

А управо то је полазна тачка. Тек када се то догоди правосуђе ће моћи да ради на добробит заједнице и да крене у обрачун са корупцијом, ни по бабу, ни по стричевима, ни по политичким налозима.

Један једини начин да се корупција јасно утврди је одговор на просто питање: колика ти је плата, а шта посједујеш?

Зато је дегутантно стално инсистирање на висини плата људи на одговорним функцијама. Свако ко ради одговоран посао за јавну компанију или државу мора да буде адекватно плаћен за свој труд, непостојање радног времена, велику одговорност коју има. Јер ако није адекватно плаћен, ако прима плату од које не може да живи, онда је управо то још један разлог пораста корупције.

Не знам колику је плату имао Енес Демировић, али управо он је најсвјежији примјер да у земљи у којој је корупција начин живота надрљају они који се у то не уклапају, који се томе супротстављају, јер немају ниједан бизнис клан који ће их штитити.

Скупштина Унско-санског кантона у понедјељак је смијенила Демировића са мјеста предсједника Комисије за концесије иако је током само једне године путем концесија остварио повећање прихода у буџет кантона за 630.000 КМ. И не само то, комисија под његовим руководством утврдила је први пут и стање дуговања од стране концесионара.

Демировић се заиграо па је у тој истој Скупштини изнио низ оптужби за криминал и корупцију, наводећи да већина фирми у том кантону користи ресурсе без уговора о експлоатацији, али да то подржавају политичке странке које им омогућују да послују ван система. И крај! Овдје пословни резултат и морална честитост никада нису били релевантни разлози за опстанак и не дај Боже напредовање. Ко му је крив, није се уклопио у систем.

Стратегија и партократија

И док посљедње процјене говоре да БиХ због корупције губи 1,4 милијарде КМ годишње (осам одсто БДП-а) Агенција за борбу против корупције добила је још једну Стратегију борбе против корупције до 2019. и Акциони план који је прати. Одавно овдје важи да када желиш да заташкаш случај најбоље је формирати скупштински анкетни одбор. Исто је и са стратегијама које служе само за задовољавање форме према крутим бриселским чиновницима.

Зато Сеаду Лиску, директору Агенције, и остаје да ко озебло сунце чека 9. децембар, Дан борбе против корупције, па да се прикаже у јавности и годишњу зараду оправда организацијом понеког округлог стола. Није ваљда луд да заврши разбијене главе као чланица Савјета за борбу против корупције Србије Мирослава Миленковић.

И док сви читају стратегију, инвеститори бјеже и не окрећу се. Према процјенама стручњака за три године овдје више неће доћи ниједан. Јер, зашто би неко ризиковао улагања, плаћао рекет да отвори фабрику без гаранције да ће уговор који потпише неко поштовати, да ће га закон заштитити? Свакој компанији која улаже свој новац исплативије је да иде на сигурно, тамо гдје има сигурност и гаранцију да ће уложени новац моћи вратити и да ће јој се бизнис исплатити.

Незаобилазан фактор за спречавање корупције (не знам да ли се помиње у тој стратегији) је деполитизација, одстрањивање партијске државе из институција и јавних предузећа. Када подобне замијене способни и када стручност и остварени резултат буду једини критеријум за именовања, тада ће и дјеца престати да нам бјеже главом без обзира што даље од куће, тамо гдје ће им дати шансу зато што су паметни и зато што знају знање. Тамо гдје ће им поставити само једно питање: шта знаш да радиш, а не ко ти је тата и у којој си партији? Тамо гдје ће од онога што знају да раде моћи пристојно да живе.

Није много, али за нас, недостижно. Јер овдје демократија никада није ни дошла. Дошли су само вишестраначки избори. А комунистичка свијест владања остала је јача него у Титово доба. Тада партијска књижица није била неопходан предуслов за посао медицинске сестре.

Али будемо поштени, ни остатак свијета се није прославио у борби против корупције. Нити су од ње имуни странци који код нас залазе.

Баш на Међународни дан борбе швајцарска полиција ухапсила је Милослава Рандорфа, члана Европског парламента из Чешке, који је лажним документима из банке покушао да подигне 350 милиона евра.

Прије тога један други парламентарац Ешли Моут осуђен је на пет година затвора због лажирања трошкова од пола милиона фунти. Судија га је окарактерисао као потпуно неискреног човјека чија су похлепа и непоштење равни једино његовом лицемјерју.

Али све то није проблем, проблем је што на суду завршава свега седам одсто пријава службе ОЛАФ, задужене за борбу против криминала. Опет, код нас ни толико.

Колумне Коментар дана