Питам се, питам се: Има ли духа без душе?

  Питам се, питам се: Има ли духа без душе?
Мирјана Кусмук
23.10.2015 00:18

Баш некако ових дана навршиле су се пуне четири године од смрти филозофа и књижевника Радомира Константиновића, човјека који је прије више од 45 година у капиталном дјелу "Философија паланке" демаскирао "дух паланке", јер "паланка није у свету, она је у духу, свуда могућа".

Оспораван и хваљен, Константиновић у књизи, која до данас изазива полемике и сукобе (очекивано за онога ко се усудио да дирне паланку), паланку описује као "свет између села и града" који није ни село ни град. Дух паланке описује као дух који исповиједа религију затворености и за који "нема света изван духа паланке", а паланчане као појединце који нису на свом путу већ су чувари стила паланке у којем је важније држати се устаљених обичаја него бити личност, имати персоналити.

Дух паланке је онај дух који се шири културним животом. То је оно стање које, прије свега, одржава колективно ништавило и исподпросјечност, а велику опасност види у свакој врсти индивидуализма. Јер сваки индивидуализам, по природи ствари, измиче из круга баналног и општепровјерљивог па је за одржање "духа паланке" опасност коју треба сасјећи у коријену. Демаскирати, проказати, облајати, изопштити, а на крају и (пр)отјерати.

Константиновић "дух паланке" види као вјечан, географски неодређен појам. Јер "дух паланке" нема везе са бројем становника, може да важи и за милионски град и за малу варошицу. А и не мора. Дух је дух, а бројеви су бројеви.

Приједор, лијепи град

И заиста својеврстан феномен је како су неке по броју становника и броју небодера мале средине превладале "дух паланке", а неке друге, људством и "спаваоницама" бројније нису имале снаге за то. Тако су на културној мапи израсла, властите географске координате давно прерасла, а "дух паланке" спржила два мала града као што су Приједор и Зеница. Оба града имају два успјешна театра. Али не само то.

Баш ових дана у Галерији '96 у Приједору отворена је изложба слика Миливоја Унковића. Не само да је Галерија '96 диван простор, отмјен, рекло би се са мјером, смјештена у самом срцу Приједора (пјешачкој зони) него је и све оно што ради на респектабилном умјетничком нивоу. Избор сликара чија дјела излажу нешто је чиме не би могли да се похвале ни много већи центри.

Иако немају новца за изложбе великана попут Јована Бијелића или Саве Шумановића или Надежде Петровић или.., Приједорчани су, крећући се у границама могућег, задржали ниво испод којег није могуће ићи, а пробирљивој публици дат је квалитет који заслужује. Јер Приједорчанима није лако подвалити.

А шта друго очекивати од сликарске велесиле? Од града који је дао плејаду сликара као што су:

Сретен Стојановић, академик и вајар, Бранко Миљуш, сликар, Радован Крагуљ, графичар и сликар, Слободан Илић, сликар, Слободан Гарић, сликар, Тодор Швракић, сликар, Коста Богдановић, вајар, Јован Спремо, сликар, Војислав Радосавац, сликар, Рагиб Лубовац, сликар, Месуд Хоџић, сликар, Предраг Марјановић, сликар, Раде Совиљ, сликар, Весо Совиљ, сликар, Тихомир Илијашевић, сликар, Биљана Гаврановић, сликар, Зоран Радоњић, сликар... И има их још толико. А све их је породио мали-велики Приједор.

Исто као што је мала Рогатица, тамо на истоку, сликарству дала горостаса широког умјетничког опуса Раденка Мишевића, али и Сафета Зеца, Милоја Новаковића, Исмета Ајановића, Владислава Макањића и још више од 20 познатих и признатих сликара.

Или Нови Град. Лазар Дрљача, сликар модерне ликовне умјетности прве половине 20. вијека, рођен је у једном селу код Новог Града. Од тамо је и Стојан Ћелић, један из плејаде познатих и признатих сликара и графичара бивше Југославије. И Ђоко Мазалић.

Доајен југословенског сликарства Јован Бијелић је нешто мало даље, од Босанског Петровца.

Али да се вратимо тамо гдје је ова прича и почела. Лијеп, умјетнички едукован свијет преплавио је ту ноћ галерију у Приједору. Без политичара, градских отаца, министара, подминистара, учесника ЗАВНОБИХ-а, секретара и секретарица СКОЈ-а... Излагач, сликар, добио и мјесто и мјеру која му припада.

Колико истински живи културу без комплекса и додворавања Приједор је показао и тиме што је изложбу проф. Унковића отворио, а ко би други, његов школски друг, академски сликар Предраг Маријановић. Јер ко ће поштеније и боље говорити о дјелу сликара од сликара? Или од историчара умјетности? Или од пјесника? Књижевника? Професора? Па и од новинара који прати ту област?

И у том малом, а великом манифестационом детаљу Приједор је показао да није паланка. Јер само "дух паланке" може да успостави правило да Надежда Петровић није Надежда Петровић ако њену изложбу не отвори актуелни министар, његов замјеник, помоћник или начелник, доначелник или било који актуелни друштвено-политички елемент којем се указивањем части да прозбори коју о ономе о чему слабо шта зна даје једнака важност. Али "дух паланке" се не поклања дјелу него служи поретку.

А у том систему и поретку изван задатог круга нема простора ни за кога и ни за шта. Затворени круг културу држи чврсто у својим раљама, градира својим аршинима, у којим за индивидуално нема ни мјеста, ни простора да буде поштовано и цијењено као једино што даје печат и остаје једини чврст камен у темељу.

Слично као у спорту. Можеш организовати хиљаде тениских турнира, али ако немаш Новака Ђоковића, а ниси способан да "изродиш" ни Дамира Џумхура, "џаба си кречио". За тебе нико неће знати.

Узми или остави

Константиновић би рекао да је ипак "у свету паланке, важније добро се држати устаљеног обичаја него бити личност".

А да би остварио резултат, да би био вјечан, да би оставио печат неопходно је да будеш прво - свој. Или што рекао Илијашевић на изложби Унковића: "Из ових дјела зрачи господство и достојанство. Унковић је сигуран у себе и ауторитативан, нема шупље приче у његовим радовима, већ: то је то, и то сам ја - узми или остави. Јасан је самом себи, досљедан својој поетици, својој мисли и својој естетској вертикали".

Досљедан себи, својој мисли. То сам ја, узми или остави! Баш ту је суштина. Бити свој и бити јединствен. Оригинал, а не фалсификат особеност је оних који ће без воље и сагласности секретара и подсекретара, њихових декрета и именовања, мимо воље и мјере паланке остати вјечно уписани у антологијама поезије, сликарства, умјетности. Оних који су давно разбили "дух паланке" као систем и мјерило вриједности.

У једном интервјуу датом након што је поставио представу у Народном позоришту РС Младен Матерић говори и то да "у Француској сви знају за Црњанског и Андрића, јер су изашли из нашег насљеђа и описивали свијет око себе" и додаје: "За западне копије које су изашле из наших крајева нико не зна".

И то је та вододелница. Или си оригинал, или фалсификат, копија… А оригиналом те неће направити ниједан директор културне институције или државни чиновник (чији рок трајања је одређено вријеме). Као што нису ни Ђуру Дамјановића. Ни Јована Спрему. Ни Станка Ракиту… Ма како и колико их покушавали "скрајнути" на маргине, они су себи обезбиједили вјечне животе.

С друге стране смртници, који не ремете склад у кругу породице, заслужни су за све пјесме над пјесмама, све представе над представама и све слике над сликама. У "духу паланке" неизоставно затвореном у себе и сведеном на равну мјеру (испод)просјечности.

И док сви вапе за критиком, моле бога да је не буде, јер "дух паланке" не подноси критику. Нити је износи, не дај Боже, јавно. Он дан започиње са "добро јутро чаршијо на све четири стране". У њему је свако са сваким добар, а нико никог не воли.

Зато се и неће десити да неко једно слово напише о свим тим "државним" приредбама режираним на нивоу школских игроказа из 1946. Да каже да је то дилетантско смеће. Да каже да је лијепо слушати дјецу из Средње музичке школе како вјежбају на инструментима, али да њихова вјежба не може да задовољи потребе за квалитетним музичким садржајима нити да буде мјера оних који тек треба да изаберу, осјете и направе ваљан систем вриједности. Да историчарем не може лажно да се представља сваки градски лола. Да...

"Паланчанин је вернији паланци него самом себи, бар по основном свом опредељењу. Он није појединац на персоналном путу; он је сумум једнога искуства, један став и један стил. Оно што он чува, кад чува паланку, то је тај став и стил", казао би Константиновић.

Зато су те мале средине, далеко од главних административних центара, својим јаким културним идентитетом и успјесима индивидуалаца доказивале и доказују властитим примјером да паланка ни случајно није географско одређење.

Исто као што папак није онај ко се родио на селу или у мањем граду. Папци су врло често они рођени у пјешачкој зони великог града. Јер папак у жаргону значи духовну сељачину, примитивца, простака, неотесаног, приглупог типа којег никако и никада не одређује мјесто рођења него стил. А понекад и бијеле чарапе.

Колумне Коментар дана