Отисци 2014.

Отисци 2014.
Мирјана Кусмук
03.01.2015 08:08

Некако са одласком старе и доласком нове године свако од нас из посве личног угла сумира годину иза себе.

 И барем тих првих дана нове године чини нам се као да смо са откуцајима сата у поноћ 31. децембра све бриге из старе године оставили иза себе. Чаша разбијена у поноћ по легенди би требало да симболизује разбијање свега што је било лоше и много успјешније дане који долазе. Та маштарија новогодишње ноћи већ 3. јануара испоставиће се као пуста жеља, јер живот ће се наставити баш тамо гдје је и стао посљедњег дана старе године.

Недавно сам погледала "дијагнозу" неуспјеха и успјеха коју је дао Зоран Ђинђић, а гласи овако: Има земаља које имају дијаманте, злато и енергију, па су сиромашне, зато што људи нису способни да то искористе. Има земаља које немају ништа, па су богате, зато што су људи способни да се добро организују. Значи, у принципу, све је до људи.

Мали прелет кроз 2014. отиснут исјечцима из 12 колумни само је потврда да је у томе суштина свих наших и успјеха и неуспјеха. Зато се у 2015. ништа неће промијенити. Јер, све је било, јесте и биће до људи!

ЈАНУАР

Ко је убио Дједа Мраза?

Прва и основна ствар уочи нових година, оних крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, била је да некоме од раје старци оду код родбине на породичну фешту од два литра "ждрепчеве крви" и, наравно, испразне стан.

Раја би до тада обавила све припреме, иће и пиће раније набављено удруженим снагама, чекало је у штеку и чим би старци замакли за прву кривину фешта је почињала. Због свега тога, и још којечега, наше нове године и данас хране носталгију. Због свега тога, и још којечега, наши клинци тешко да ће имати привилегију да о новим годинама са тим лијепим сјећањима и жаром причају својој дјеци. Јер и Дједа Мраза убио је интернет.

ФЕБРУАР

Вратите дјеци Косту В.

Улога образовања, поред тога што мора подстицати све људе да уче и напредују, не само до жељене квалификације, него и до задовољавајућег нивоа квалитета живота, јесте и у томе да оно ствара људски капитал једне заједнице. Један искусни професор Универзитета који са поносом може да каже да је постигнуће оних које је учио признато широм планете каже: Ја бих професорима прописао задатак да најмање једном мјесечно гледају "Шешир професора Косте Вујића".

Косте Вујићи постоје и данас. Помозимо им да побиједе!

МАРТ

Трећи ентитет

- Када смо ми прешли границу? Зашто нам нису тражили пасоше - зачуђено је упитала професорка Београдског универзитета, наша сапутница тог 8. фебруара кроз западну Херцеговину, негдје око Читлука.

Рекли смо да нисмо прешли границу са Хрватском и да се налазимо на територији БиХ, али на подручју на којем живе Хрвати. У селу Крчедин код Широког Бријега фотографисали смо споменик хрватској ћирилици, истој оној која је црном бојом префарбана на свим путоказима у западној Херцеговини. Ручали смо лешо рибу кувану у вину, онакву какву праве рибари у хрватској Далмацији. Свуда смо могли платити у кунама, КМ или еврима. Једино динаре не примају. То је западна Херцеговина, доље на југу.

АПРИЛ

Заборављено писмо

Будите без бриге, нама се неће догодити Зола, иако све што је написао прије 120 година вриједи и овдје и данас. У времену медиокритета нико неће стати у одбрану Драјфуса, јер би та одбрана значила њихов крај.

Медиокритети немају своје мишљење. Они имају свој интерес. Медиокритети увијек нађу златну средину. Они не искачу. Они су просјечни. Они се плаше промјена. Они мијењају политичке странке као кошуље. Они су добре слуге. Они не знају ништа да раде, али не одбијају ниједну функцију. Они не стоје ни иза себе, па како ће иза неког другог? А када медиокритети добију зрно власти, они ниподаштавају и уништавају све што је створено прије њих. Јер они знају да нису способни да створе ништа.

Док паметни стварају, медиокритети све створено руше. Док паметни промишљају, медиокритети краду њихове мисли и представљају као своје. Док паметни ћуте о својој интими, медиокритети трачају о туђој. Док паметни живе своје животе, медиокритети живе њихове.

И тај ланац нема краја. Медиокритети распоређују медиокритете по дубини. Да ли их сиромаштво ствара? Или они стварају сиромаштво? Биће - обоје.

МАЈ

Дискретни хероји

Невоља је увијек иста, као што су исти и страдалници. Само су им имена другачија. Као што су другачија и имена хероја. Ових неколико слика остаће на једном мјесту у знак захвалности некима од оних чија срца су чиста, а дјела огромна. Пилоти из Хеликоптерског сервиса РС са Бобаном Кустурићем на челу спасили су стотине људи, најтежих болесника, најугроженијих у поплавама. Иако је вријеме у четвртак и петак било кишно и вјетровито, веома ризично за летење, летјели су даноноћно. Сувишно је и рећи да су ризиковали своје животе да спасу туђе.

ЈУН

У здравље, жохари!

Како се мијењао однос Сарајева према Принципу тако се мијењала и садашњост, али и историја. Како се мијењао однос Сарајева према Принципу, тако се мијењао и статус Срба у том граду. Како је Принцип прелазио пут од хероја и тираноубице до терористе, тако су Срби бивали добри или зли момци.

Срби су из Сарајева вазда одлазили "добровољно". Први пут када је Принцип пуцао у Фердинанда. Други пут када је Хитлеру из Сарајева за рођендан стигао најдражи поклон - табла која је до 1941. била окачена на мјесту атентата. И оба пута послије "добровољног" одласка враћали су се као ослободиоци, а Сарајево је настављало да живи свој живот, на страни побједника.

И тако је било све до овог рата у којем је из Сарајева "добровољно" отишло 150.000 Срба. Само овог пута они се нису вратили као ослободиоци, него су остали да живе далеко од Сарајева као агресори. Истовремено, Принцип је постао терориста.

Видовдан је, 100. од тада. "Иза нас је пакао, а испред нас кинески зид". У то име, у здравље жохари! Јер, ПРИНЦИП ЈЕ ПРИНЦИП.

ЈУЛ

Живот је маскенбал

Није овдје проблем само у држави. Проблем је у појединцу. Замислимо једног Енглеза који ступа на амерички континент у 16. вијеку и тражи Биро за запошљавање, а затим сједи на земљи (јер и кућу неко треба да му изгради, а кредит му још нису одобрили) скрштених руку и уздише: "Ех, ја сам читао све витешке романе и јако сам начитан, али мене неће да запосле" са истим оним призвуком са којим данас људи уздишу и говоре: "Ех, ја сам читао Хегела..."

... И шта сада? Потребан је бунт! За једног Хамлета је потребан бунт! Интелект, образовање и бунт - три света правила за мијењање учмалог друштвеног стања. Овако свијет у којем живимо види неко ко још нема 17. И нема појма да је Лаж украла хаљину Истини.

АВГУСТ

Цркни магарче, кад си магарац

Брисел за 800 милиона евра са донаторске конференције, без обзира на то што се већина односи на кредите, чека конкретне пројекте како би се новац могао користити. А пројеката нема, па нема. Државна бирократија не жури, јер буџет се довољно пуни да плате не касне, мобилни телефони су плаћени, одвојени живот се уредно исплаћује, па регреси, дневнице, топли оброк.....

Тако се између тромог Брисела и људи страдалих у поплавама испријечила војска државних чиновника, која нити има одговорности, нити емпатије према страдањима, потребама и патњама мале раје. Јер, ферагоста је! А онда ће кампања. А ти цркни магарче док трава нарасте... кад си магарац!

СЕПТЕМБАР

Мој утисак је...

Провинција није географија, то је духовна категорија. Не зависи од величине државе, заједнице, аутономије, ентитета, града, него од од способности те заједнице да дарује најбоље, да подржи најбоље, да привуче најбоље.

У томе вјероватно и лежи одговор на питање због чега млади људи бјеже одавде. Бјеже не само зато што је земља сиромашна и што ће тешко добити посао, они одлазе јер траже свој простор, шансу да покажу шта знају и да се то знање верификује реалном оцјеном његове вриједности. Млади људи желе друштво које ће им дати шансу да успију и подржати их на путу ка успјеху. Друштво које их неће питати ко им је тата, а ко мама, имају ли новац или функције, које им неће тражити партијске књижице, које ће их питати једно једино питање: да покажу шта знају. А знају!

ОКТОБАР

Ћутолози, чујемо ли се?

Они који се и одлуче да свој стручни став и мишљење о неком конкретном проблему изнесу јавно урадиће то само онда када имају личну корист, навикнути да им се све плаћа или новцем, или привилегијом, или напредовањем. Зато су хиљаде професора универзитета, академика, умјетника, јавних личности најодговорнији за стање у којем се налазимо и за девијације са којима живимо, без обзира на то о ком сегменту живота је ријеч. Зато је искључиво њихова и само њихова одговорност за створени амбијент у којем некомпетентни људи доносе вриједносне или стручне судове, урушавајући на тај начин систем вриједности до темеља.

НОВЕМБАР

Тако је говорио Јован С.

Сто година касније, "закони се и даље доносе, али и не врше, чиме се руше основи сваке државе". Сто година касније, "толико је много демократизма у речи, а толико мало демократизма у ствари". Сто година касније, "не може се рећ, господо из већине, да сваки онај који не мисли као ви није патриот". Сто година касније, "све се свело на политику личних разрачунавања и ситних локалних партијских интереса". Сто година касније, на сцени су они који мисле да се "у политици непрестано може живети од подсећања на прошлост, да се вазда може живети од историјског капитала".

Иако сто година касније, проблеми о којима је 1912. и 1913. и 1914. говорио Јован Скерлић доживљавају кулминацију, говорити о њима не сматра се ни патриотизмом, ни патриотском обавезом.

Зато сто година касније у посланичким клупама нема ни сличног Јовану Скерлићу. Ни по биографији, ни по интелектуалној храбрости. Зато ово и није прича о Јовану Скерлићу. Ово је прича о нама.

ДЕЦЕМБАР

Драга моја Савета...

Драга Савета, јесам ли ја паметна, стручна и способна, јер немам сертификат ниједне политичке партије да сам паметна, стручна и способна. Нисам члан, нити сам била члан, нити ћу бити члан партије, тата ми је на оном свијету 20 година, мама ме напустила, нико у ближој и даљој фамилији није у врху било које политичке партије.

Писмо драгој Савети отишло је брзом поштом. Одговор је стигао брзо:

Посљедње теорије јасно су утврдиле да коефицијент интелигенције није мјерило успјеха појединца, као што то није ни знање, ни способност, а ни стручност. Најважнија је социјална интелигенција... Само социјално интелигентан човјек схвата да је веома важно да се прилагоди друштву, да не одскаче и да се не издваја ничим. Ако друштву у којем живи појединац опште добро и јавни интерес нису на првом мјесту, него прије свега лична и партијска корист, онда је први корак сваке социјално интелигентне особе учлањење у перспективну партију. Твоја Савета

Колумне Коментар дана