Одакле ти слика, фрајеру?

Одакле ти слика, фрајеру?
Мирјана Кусмук
22.11.2014 08:08

Иво Санадер је имао скровиште умјетничких дјела испод степеница. Скровиште се отварало притиском на скривено дугме. Надан Видошевић је имао бункер у вили крцат сликама, скупоцјеним књигама, скулптурама, али и препарираним медвједима.

У викендици Милана Бандића полиција је пронашла више стотина слика различитих аутора за сада још увијек непознатог поријекла. Медији су објавили да су неке од њих биле изложене по зидовима, док су друге пронађене на скровитом мјесту, "спремишту" и да се већином радило о сликама савремених аутора попут Еде Муртића и Мерсада Бербера.

До тог тренутка нико није ни знао да је Бандић "пасионирани" љубитељ умјетности, јер се његова опсесија везивала за скупе сатове. Зато је покренута нова истрага како би се утврдило како је Бандић дошао до умјетнина, која им је вриједност, да ли су неке од слика украдене или фалсификоване.

Пљачка идентитета

Црно тржиште умјетнина у цијелом свијету изузетно је уносан бизнис, али се код нас годинама нико не бави том врстом криминала.

Иако је од почетка рата опустошено на десетине атељеа, музеја, приватних колекција до данас, на 19. годишњицу дејтонског мира, нико није покренуо истрагу о нестанку умјетничких дјела.

Прва инвентура у Умјетничкој галерији БиХ у Сарајеву урађена је 1993. године када је установљено да недостаје укупно око 100 дјела. Из депоа Галерије нестало је 46 италокритских икона, два Ходлера: аутопортрет и мали пејзаж, затим двије исламске умјетнине - два рукописа.

Установљено је да недостаје и 66 дјела, од којих за 13 није постојала никаква евиденција. Из галерије су нестала, по процјени стручњака убједљиво најскупља дјела, "Аутопортрет" и "Ноћ на језеру" швајцарског сликара Фердинанда Ходлера, за којима до данас трага Интерпол.

Нико не зна ни гдје је завршило око 150 слика са зидова Извршног вијећа на Марин Двору, као ни слике из Колегијума артистикума на Скендерији, велики број умјетничких дјела из општине Ново Сарајево или дирекције "Енергоинвеста".

У рату је опљачкана и Саборна црква у центру Сарајева, њена богата библиотека и владичански депо са скупоцјеним одеждама, златним жезлима и дијамантским крстовима. Ни том благу нема трага до данас.

У Сарајеву су у рату опљачкани и бројни атељеи и многе приватне колекције. Браци Косовцу украдено је око 50 слика, Азри Бегић цијела колекција, сва умјетничка дјела из родне куће Џемала Биједића у Мостару... о опљачканим сликама из станова сарајевских Срба тек нико нема евиденцију. Као што није могуће са сигурношћу утврдити колико је уопште опљачкано атељеа и колико вриједних умјетничких дјела је нестало на "црном тржишту".

Сваки свршени студент сликарства четири године након завршетка студија остваривао је право на атеље у Сарајеву. Не постоје тачни подаци о томе колико је град Сарајево умјетницима дао атељеа на кориштење. Али оно што се зна јесте да је све што је било у атељеу Миливоја Унковића на Кошеву и у његовој кући у Почитељу нетрагом нестало 1992. Данас се неке од тих слика појављују у продаји на интернет аукцијама, а често се могу пронаћи и у продаји по галеријама.

Све што је 20 година сликао Ибрахим Љубовић нестало је из његовог атељеа на Грбавици, као и 167 слика Афана Рамића, од којих су неке послије пронађене.

Када су Срби напуштали Вогошћу након потписивања Дејтона, у хотелу "Парк" обрео се један бивши потпредсједник Владе РС. У сликама исељавања објављеним тих дана написала сам и којим послом је први пут од 1992. сишао са Пала. Да скине са зида двије слике што су му запале за око. Али није било неке вајде, јер овдје слабо ко чита.

У Санадеровој колекцији пронађени су и радови Сарајлије Браце Димитријевића, једног од најцјењенијих концептуалних умјетника данашњице. Ради се о једној од три слике из серије Леопарди на Полоковој подлози из 1981. која се процјењује на више од 20.000 евра. Како је дошао до ње, е то није обзнањено.

Много умјетничких дјела врти се на онлајн понудама. На једном интернет порталу на ком се продаје све и свашта у понуди је слика Владимира Војновића, рад из 1955. године уље на картону, за 2.000 КМ. Ту је и број телефона на који се јавља продавац.

Највећи дио Војновићевих слика страдао је наводно у пожару у Вијећници у којој је имао атеље. Немогуће је знати да ли је слика која се нуди на интернету "изгорјела" или није, али је занимљиво да се Војиновићевим дјелима тргује до данас, иако је мали број тога наводно сачуван од уништења.

Иако је општина Чапљина вратила Удружењу ликовних умјетника БиХ слике из фундуса Ликовне колоније у Почитељу, које су у току рата измјештене и сачуване, није враћено 75 дјела познатих сликара велике умјетничке и материјалне вриједности. До данас непозната је судбина несталих дјела: "Лишће" Марија Микулића, "Сјећање на обалу" и "Муха" Миливоја Унковића, "Љето" Исмара Мујезиновића, "Композиција" Енза Лионелија из Италије...

Из Међународне галерије портрета Тузла по инвентури урађеној 1996. године у рату је нестало 60 дјела милионске вриједности, као и велики дио слика из Галерије АВНОЈ-а у Јајцу. Дјела Божидара Јакца сачувана у Музеју савремене умјетности РС прије неколико година су враћена, као и библиотека католичког самостана у Неџарићима.

У једној својој причи о лијепој Јеврејки са Бјелава Неђо Шиповац покушао је да уђе у траг чувеном портрету Романа Петровића "Јеврејка с Бјелава".

По једној верзији приче на почетку Другог свјетског рата у посједу ове слике била је породица Алкалај, у чији стан су уселили њемачки команданти који су приликом једне феште пијани изрешетали то вриједно умјетничко дјело.

По другој, ова слика се налазила у кући сестре покојног Романа Петровића, која је, заједно са другим сликама свог брата, ову посебно чувала, излагала и бринула о њој. Послије братовљеве смрти она је располагала атељеом на Бјелавама у ком је Роман Петровић стварао до смрти. "Јеврејка с Бјелава" до данас није пронађена.

Према процјенама, велики број слика Романа Петровића, више од 1.000, данас се може наћи по разним приватним колекцијама.

Нова елита

Бројне слике Мице Тодоровић, Јована Бијелића, Романа Петровића, Габријела Јуркића, Џевада Хозе, Сафета Зеца, Воје Димитријевића, Миливоја Унковића, Мерсада Бербера, Лазара Дрљаче, Ђоке Мазалића, Исмета Мујезиновића, Владимира Војновића, Ратка Лалића... нестале у рату, до данас се дилају на црном тржишту.

У рату су слике из дијела Сарајева под контором Армије РБиХ пребациване на српску територију, упућени тврде углавном преко Ступа, а онда путевима према Београду или Загребу. А што не би тржиште слика, када је тако беспријекорно функционисало тржиште људи. Знао се и цјеновник: излазак одрасле особе из града 5.000 ДМ, дјетета 2.000 ДМ. Из тог примјера настала је стара пословица: неком рат, неком брат.

Велики број вриједних дјела у рату и одмах након њега изнесен је из земље. По непотврђеним чаршијским причама, велики број украдених слика покуповали су на црном тржишту страни дипломати и заувијек им се губи траг.

Један лист у Сарајеву 1995. године објавио је да се графике Сафета Зеца на пијацама у граду продају за 50, а Џевада Хозе за 100 њемачких марака. Други су писали 90-их да око стотињак слика Афана Рамића кружи београдским пијацама и да се продају по цијени од 50 динара.

Током рата у Сарајеву био је оформљен Штаб за заштиту добара културе, на чијем челу је био глумац Јосип Пејаковић. Шта је урадио и да ли је могао да уради ни то се до данас не зна, али се зна да су из галерија, приватних збирки, атељеа, нестале стотине вриједних умјетничких дјела чија судбина до данас не занима никога.

Јер до данас не постоји институција нити служба ни у БиХ ни у Републици Српској која је барем покушала да направи попис онога што је покрадено у ратним годинама. Од рата до данас никада није приведен ниједан трговац умјетнинама, галериста, којем је постављено питање "Одакле ти слика, фрајеру?"

Једини изузетак је, али то је било послије рата, пљачка бањалучке галерије "Терзић". Из ове приватне збирке породице Терзић су 2003. године украдене 44 слике, чија вриједност је процијењена на два милиона КМ. Већи дио слика је пронађен, међу њима и убједљиво највредније дјело, слика "Мртва природа" Саве Шумановића из 1926. године, која вриједи више од милион марака. Не могу да се сјетим да ли је неко због тога ухапшен и на колико година је осуђен?!

Према подацима Управе за индиректно опорезивање БиХ, у 2013. години овдје је једино порасла трговина умјетнинама и то за 47 одсто. Они који се баве продајом умјетнина и антиквитета кажу да им није проблем продати слику од 200.000 марака, али јест од 50 марака, јер се то не тражи.

Некада су се колекцијама умјетнина и ријетких књига поносили академици, професори универзитета, књижевници, људи који су цијели свој живот подредили томе и сву своју љубав и зараду давали за платно цијењеног сликара.

Данас највећим дијелом нове елите, попут Бандића или Санадера, посједовање платна Романа Петровића или неког другог траженог сликара схвата као ствар престижа. Пуни као бродови за цијену свог снобовског хобија не питају, као ни за поријекло дјела. Ипак је то најбржа улазница у џет сет, јер слике се виде на зидовима, а број прочитаних књига не може се утврдити ни скенирањем мозга.

Та нова елита не плаши се ни да би се због трговине или куповине несталог и опљачканог умјетничког блага могла наћи на удару закона, јер и ако постоји закон у тој сфери криминала, он се не примјењује.

Од страха су изузети и дилери на црном тржишту, јер за умјетничким дјелима нити ко трага, нити ко има регистар опљачканог. Иако је баш тим неоспорно најугроженији витални национални интерес сва три народа у БиХ.

Ако је јасно да је очување културне баштине једини начин очувања идентитета и свједочанство постојања једног народа некада и негдје, како је могуће да 19 година од Дејтона никога није брига за тај идентитет, изузев ако се ради о још једном "капиталцу" за новонасталу приватну поставку или добром раритетном комаду за личну библиотеку?

Јер шта, рецимо, Република Српска има од тога што су слике Мице Тодоровић или Јована Бијелића или Лазара Дрљаче... у приватним колекцијама новог џет сета, ако их као националног блага нема у фундусима њених галерија и музеја као свједочанство културног идентитета српског народа у БиХ?

Како је могуће да у буџетима за културу има великог новца за јефтине и за скупе приредбе (у које се уграђује ко стигне), а нема за откуп дјела великих српских сликара и стварање сталне поставке пред којом се, када видиш имена аутора, знаш, Метрополитен не би постидио?

Можда је зато крајње вријеме да једна од тачака сваког политичког споразума гласи: спровођење истраге и хитан проналазак покрадених умјетничких дјела, њихово враћање ауторима, насљедницима, институцијама културе.... А друга: откуп дјела великих сликара из приватних збирки и стварање фундуса од приоритетног националног значаја.

Јер ако је политички приоритет свих тих споразума евроатлантске интеграције, са којим то миразом и којим идентитетом уопште можемо да закорачимо у ЕУ?

И шта ћемо свијету показати као своје културно национално благо, када у Сарајеву, у којем је рођена, живјела, стварала и умрла Мица Тодоровић нема њене сталне поставке, нема легата, нема спомен-куће? Као једини манифестациони доказ њеног живота стајала је биста испред Академије ликовних умјетности на Обали, али је и она уклоњена након што је полупана.

Ако је то политика тамошњих власти, која је политика РС да 20 година од рата не откупи и њена дјела из приватних колекција и галерија и створи реалну вриједност за будућност?

А да је само оних милион марака "инвестираних" у једном виђени филмски фестивал, у најмању руку сумњивог квалитета, уложено у откуп дјела српских сликара у БиХ, био би то лијеп почетак.

Али нисмо ми криви, крива је Америка!

Колумне Коментар дана