О саборности

О саборности
Епископ ГРИГОРИЈЕ
21.11.2008 18:00

О саборности нас учи и на њу нас позива читаво Свето Писмо. Сви значајни догађаји из живота Христовог на земљи и по Васкрсењу, били су саборни догађаји. Рођење Његово било је објављено не једном човјеку већ тројици Мудраца и сабору пастира

Тајна наше саборности, тајна је наше боголикости. "И створи Бог човјека по Лику Своме", стоји у Књизи Постања и управо је у овој краткој реченици садржана сва дубина и величина нашег призвања као људи. Бог, Који је Света Тројица, дакле заједница Личности, створио нас је да бисмо и сами постали личности кроз заједницу са другима. Бити личност, дакле, никако не значи "бити свој", како то често истиче вријеме у коме живимо које је дубоко нагрижено болешћу званом индивидуализам. Бити личност прије свега значи бити биће заједнице, живјети живот као однос са Другим и другима, бити свјестан да ни постојање, ни идентитет, ни смисао живота не можемо црпити из самих себе већ увијек и једино из заједнице, која је видљива пројава саборности на коју смо призвани.

"Гдје је двоје или троје сабрано у име моје, ондје сам и ја међу њима" рекао је Христос. То значи да наше познање Христа, наше искуство Живога Бога и сједињење са Њим јесте прије свега саборни догађај. Наша лична молитва, наша љубав и добра воља, наш труд и подвиг потребни су, али само као средство припреме за нешто веће. A то веће јесте сусрет са Богом и присаједињење Тијелу Његовом, које никада не бива другачије него кроз Цркву: дакле кроз заједницу, кроз сабрање свих око "Јединога потребнога" јер: "Стаде Бог на сабору богова" каже се у Св. Писму.

О саборности нас учи и на њу нас позива читаво Свето Писмо. Сви значајни догађаји из живота Христовог на земљи и по Васкрсењу, били су саборни догађаји. Рођење Његово било је објављено не једном човјеку већ тројици Мудраца и сабору пастира. Крштење Његово није се збило на неком удаљеном мјесту, већ на Јордану, пред мноштвом свједока. Преобразио се - пред тројицом ученика. Распет је и страдао на очиглед многих. Aли и по Васкрсењу, јављао се својим ученицима увијек када су били заједно: и женама Мироносицама, и Луки и Клеопи, и Aпостолима на мору и др. Вазнесење Његово било је на очиглед Aпостола и окупљених вјерних. Дух Свети сишао је на сабор Aпостола, тј. на Цркву, а не само на једнога од њих нити пак на свакога понаособ у дому његовом. И видјећемо, ако уронимо дубље у Стари Завјет, да је и он кроз све своје догађаје био преднајава Цркве Божије, као једине кроз коју се истински пројављује наша саборност, саборност којом постајемо једно са Богом и једни са другима, тј. остварујемо смисао и циљ свога постојања.

Саборност Цркве је њено својство да у себи и собом сабира све и сва у једно. Она чини да кроз Цркву постајемо Једно Тијело са свима: и са онима који су ту, поред нас, и са онима који су одсутни, и са онима који још увијек лутају десно и лијево тражећи пут, и са грешнима који ће се покајати, и са преминулима који "умријеше у вјери", и са онима који ће тек постати чланови Цркве - са свима смо једно када смо сабрани око Христа, Великог Aрхијереја Који нас је једном за свагда спасао Крвљу Својом, остављајући нам Цркву да кроз њу дамо свој пристанак на то спасење.

Давно је речено да је човјек друштвено биће. Као такав, он се често удружује са другима око заједничких идеја, интересовања, циљева. Тако настају политичке партије, спортски клубови, научна удружења и разноразне организације - но ниједна од њих не пројављује ону истинску саборност која једина има вјечни карактер. Та истинска саборност је само и једино сабор, сабрање људи Божијих око Јединога Вјечнога Бога. Сабор у чије Име смо сабрани, и сам поприма карактер вјечности.

Христос, Који је живио ради нас и сав Свој живот пројавио као жртвену љубав и служење другима, позива нас да кроз Цркву Његову и сами постанемо причасници тог и таквог живота. A када постанемо једно са Њим, ми више не можемо остати усамљени. Aко, макар у најмањој мјери живимо Њиме, Његовим примјером, Његовим заповијестима, онда наше живљење спонтано постаје тежња ка јединству свих и свега у Њему. 

Међутим, то јединство у које је укључен сав човјек, мора бити пројављено и на видљив, жив, очигледан начин. Оно се пројављује управо кроз општење, тј. живи и конкретни однос многих који живе као цјелина. Зато је окупљање у Цркви увијек сабирање око првог тј. као што свештеник не може без народа, тако и народ не може без свештеника, без онога ко је први. Зато нам је и Христос заповједио да се Њиме причешћујемо само када смо сабрани на једном мјесту, сви заједно око првог, око свештеника. "Нас је сабрао Сам Христос, зато што је Његов живот - сабрање свих у једно", рекао је о. Aлександар Шмеман, теолог који је прије свега био проповједник и свједок саборности Цркве. Бог је Љубав, а љубави нема без јединства, нити јединства може бити без општења, нити општења без заједнице. Нас, дакле, у једно сабира сама Љубав Христова: "Ово је заповијест моја, да волите једни друге, као што и ја завољех вас. Нема веће љубави од ове, да ко положи живот свој за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако испуњавате оно што вам заповједих" (Јн. 15,12-13).

Саборност значи стално полагање живота за браћу своју. Она је јединство у коме жалости, радости, потребе свакога постају живот и стварност свих, и на тај начин свако од нас кроз своје сопствено искуство тог јединства, постаје свједок Христов на земљи. Без ове и овакве жртвене љубави, наше јединство у Христу је немогуће. Саборност позива на љубав, а љубав нас сабира у Цркву (= Христа).

Св. Јован Златоусти, велики Отац наше Цркве говорио је онима који су је гонили: "Не бјежи далеко од Цркве, јер не постоји ништа јаче. Она је твоја нада, спасење и прибјежиште. Она је виша од неба и шира од земље." Заиста, њено величанство, слава, моћ и узвишеност велики су колико и величанство, слава и узвишеност Самог Христа. Она сједињује Бога и човјека, она је васкрсење онога Раја који смо гријехом изгубили. Сав свијет је створен да би постао Црква. Она, која по Св. Златоусту посједује "младост која не вене", сабира нас и окупља, препорађа и обнавља благодаћу Св. Духа Којим живи и зато се онај који остаје ван Цркве - губи и нестаје.

Зато је толико важно да уђемо у Цркву. Да се сјединимо са нашим ближњима, да усвојим радости и жалости свих. Да их осјећамо као своје, да се молимо за све, да до бола живимо њихово спасење. Да чинимо све за ближње као што Христос чини за нас. Кад издвајамо себе, кад смо усамљени нисмо хришћани. Истински хришћани смо кад живимо сједињени у Христу, кад живимо ту саборност Цркве. Црква је стадо Христа, Великог Пастира, Она је "Град Цара Великога". Зато, уђимо у тај Град, постанимо свједоци вјечности. Пожелимо изнад свега да и сами постанемо дио тог вјечног Сабора, који сједињује Небо и земљу, пролазно са непролазним и који нас узводи тамо гдје се све сабрано у Христу и око Христа радује.       

Колумне Коментар дана