О родитељству

О родитељству
Епископ ГРИГОРИЈЕ
19.09.2008 16:51

Бити родитељ, прије свега, значи живјети и дјелати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свијету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати желимо, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

 

"Родити дјецудјело је природе,

 али образовати их и васпитатидјело је ума и воље"

                                                                                                                                Св. Јован Златоусти                                                                                                                                                                                          

 

Питање васпитања и образовања младог човјека неизоставно се дотиче породице и свих односа који у њој постоје. Родитељство, као стуб на коме породица почива, представља један од тих темељних односа коме се, будући да је веома сложен, може прићи са више страна.

Хришћански поглед на родитељство умногоме се разликује од приступа данашњег потрошачког друштва у коме живимо, а које отвореније него икада заговара стару античку паролу, поновљену у времену хуманизма и ренесансе: "Човјек је мјера свих ствари." Насупрот овом приступу који из човјековог живота изузима Бога и тиме обесмишљава и самог човјека, стоје приступ и став пројављени у празнику Рођења Пресвете Богородице – који остају прототип јединог исправног, зрелог и човјека достојног односа према потомству и улози родитеља у животу дјетета. Јер библијски примјери са личностима који у њима учествују постоје као архетипи нас самих и наших живота.

Од престарјелих родитеља Јоакима и Aне, који са великом надом и непоколебљивом вјером годинама истрајавају у молитви да добију дијете, као Божија награда и одговор на њихово повјерење рађа се Она Која ће бити удостојена да се назове Мајком Божијом. Увјеривши се у старости и првобитној бесплодности својој у слабост и немоћ људске природе, они кроз потоњу плодност у својој старости бивају увјерени и у свемоћ и бескрајно милосрђе Божије. Дијете, које добијају онда када је по људским мјерилима то готово немогуће, они примају и прихватају на једини исправан начин – као дар неизмјерне љубави и милости Божије. И на дар узвраћају даром – своје дијете посвећују Богу од Кога им и јесте даровано, да Њиме мала Марија буде руковођена, и тиме остављају путоказ и примјер свим потоњим нараштајима човјечанства.

Бити родитељ, прије свега, значи живјети и дјелати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свијету, учити га школи животатој науци тежој од свих других. Родитељ није родитељ ако није и руководитељ, тј. ако није онај ко води, усмјерава, свједочи и животом и ријечју која је жива и дјелотворна само када је потврђена дјелом. Велики светогорски духовник, старац Пајсије, говорио је да светост родитеља чува дјецу, и заиста, добар примјер вриједи више од стотине изговорених ријечи.

Но, дати добар примјер може само онај ко зна шта је добро. A вријеме у коме живимо и које је у први план избацило вриједности које некада то уопште нису биле (самољубивост, властољубивост, среброљубивост, равнодушност, неповјерљивост)  остављају све мање простора за добре примјере. Сводећи свој живот на уско материјалне оквире и прихватајући идеју-водиљу савременог потрошачког друштва која каже: вриједност ствари је у њиховој употребној моћи, родитељи су и сами изгубили свијест о правим вриједностима.

О правдољубивости, храбрости, послушности, истинољубивостисве се мање говори а још мање се у складу са њима живи: императив родитеља постало је очување физичког здравља дјетета, задовољавање његових жеља и прохтјева, и тежња да му се омогући што лагоднији живот у изобиљу.

За своју посљедицу овај владајући тренд има изражену равнодушност дјеце и лош карактер. Завладао је дух млакости и неодлучности, дух погубне лијености, који неминовно води у свјесно одустајање од свега што изискује и најмањи напор. Све је рјеђе наћи и све теже у дјеци пробудити ревност, усрђе, пожртвованост у односу на људе и свијет око себе, а самим тим и љубав. A све чешћа и присутнија него икада је досада, која порађа многе зле наклоности духа.

И тако првобитно добра и природна намјера родитеља – жеља да се дијете заштити, сачува од патње, страдања и одрицања кроз које су они сами можда морали проћи – изгубивши своју мјеру, кроз неразумну и неодмјерену бригу, постаје "медвјеђа услуга". Она од дјетета прави биће неспособно, и још више незаинтересовано, да се суочи са сопственим животом и свијетом око себе. Добијајући "свијет на длану", дијете нема прилике да сазна његову праву вриједност која се спознаје само кроз трагање, одрицање и жарко ишчекивање плодова свога труда.

Све је постало мање-више доступно, и зато у дјеци замире она света жудња, онај богомдани дамар који буди из летаргије и покреће ка бољем, вишем и даљем. Недостаје изграђивалачки менталитет који је за наш живот насушна потреба. Отуда је све чешћа слика у нашим домовима и школама да, на примјер, промаја са треском отвара и затвара прозоре, а дјеца или мирно гледају како се стакла ломе, или пролазе као да се ништа не догађа, или настављају да зуре у празно а све са једном истом мишљу: "Неко ће их већ затворити, а тај неко не морам бити ја!"

По свему судећи, и сами родитељи се све више удаљавају од онога што је суштина родитељства – од одговорне љубави и пажње које чине да родитељ за дијете постаје ауторитет који се поштује и воли, а дијете за родитеља слободно биће, чија се личност уважава и разумије. Ова љубав увијек је спремна на жртву, и нипошто не смије бити посесивна и насилна. Родитељи своју љубав, која није просто и неотуђиво дата њима, већ задата на даље изграђивање, не би смјели ничим условљавати, нити за њу очекивати захвалност. Јер тада љубав не би била слободна, а љубав без слободе и није љубав.

Саможртвено, хришћанско схватање родитељске љубави управо је у прихватању оне истине коју смо навели на почетку – да је дијете слободно, од Бога створено, нама из љубави и за љубав подарено биће, чије одрастање у независну личност треба са љубављу прихватити. Родитељ би на своју љубав према дјетету требало да гледа као на нешто веће од њега самог, нешто што је и њему самом даровано, а не стечено неком заслугом. Дјеца нису искључиви циљ брачног односа двоје људи, али су свакако плод брачне љубави, њена надградња и потврда човјекове боголикости посвједочене у његовој творачкој моћи да рађа. По ријечима блаженопочившег старца Епифанија, дјеца су увијек прво Божија па тек онда својих родитеља; не смију постати идоли, нити средства личних и себичних циљева родитеља, већ треба да остану оно што заиста и јесу: животна утјеха и – нарочито док су мала – учитељи једноставности, повјерења, чистоте и незлопамтивости.

Дјечије душе вапе за слободом. Међутим, ову слободу треба уобличити и уравнотежити одговорношћу, да не би прерасла у раскалашност и све оне негативне видове преслободног понашања којима смо свакодневно окружени и на улици, и у школи, и на телевизији. Такву слободу, одговорну, пажљиву, брижну, али не са бригом која поробљава, дјеца траже у својој најближој околини. Aко је не буду осјетили код родитеља, посегнуће за идолима и идеологијама овог свијета, које им под плаштом слободе протурају мноштво шарених лажа, често опасних по живот. Те идеологије могу да говоре о слободи учећи да је све дозвољено, а наша вјера и њено богато искуство позивају на послушност Богу, која је једини извор слободе у овом свијету. Не само слободе да се доводи нешто или неко у питање, одбија, критикује, већ и слободе од себе и свога; слободе да се буде инспирисан, слободе да се потраже и нађу истина и смисао живота, слободе која је друго име за љубав.

О тој и таквој слободи свједочи Празник Рођења Пресвете Богородице, у коме је кроз смирени и препун благодарности поступак богородитеља Јоакима и Aне пројављен врхунац хришћанске слободе. Узвраћајући на дар – даром и посвећујући своју богомдану кћер Богу, они својим дјелом постављају темељ истинског родитељства за све нараштаје људске, од времена кад су живјели, до наших дана.

**********

ДAТИ добар примјер може само онај ко зна шта је добро

**********

ДОСAДA порађа многе зле наклоности духа

**********

НЕДОСТAЈЕ изграђивалачки менталитет који је за наш живот насушна потреба

 

Колумне Коментар дана