О очинству

О очинству
Епископ ГРИГОРИЈЕ
03.10.2008 16:00

Када отац пада – кућа пада. Његов повратак кроз покајање и поновно уздизање до достојанства које му је богомдано – обнавља, јача и даје нови полет породици

Све оно о чему смо писали у претходним нашим текстовима – васпитање дјетета, његово образовање и однос према природи – ослања се и испреплетено је са родитељством, тј. очинством и мајчинством, толико важним у животу сваког човјека. Ово, опет, извире из породице, која је наше природно полазиште и заједница из које крећемо у живот. Будући да породица – попут грађевине на чврстом темељу – почива управо на оцу, жеља нам је да говоримо о томе шта би очинство требало да буде, а не толико о томе шта оно све чешће јесте.

У животу једне личности, у њеном сазријевању, обликовању и узрастању, отац би увијек требало да буде узор, тј. онај који води и указује на прави пут. Савремена психологија и психијатрија не могу суштински и трајно излијечити, па чак ни јасно дефинисати све оне душевне поремећаје који су све чешћи у свијету око нас, али су сагласне у једном: до већине тих поремећаја долази усљед одсуства или неправилне улоге оца у животу дјетета. Улога оца у развоју нове личности важна је зато што је отац стуб и ослонац породице, узрок и извор њеног јединства. Aко животом и цјелокупним ставом испуњава ово своје назначење, отац уистину постаје узор и путоказ својој дјеци: кћерци олакшава избор сопственог животног сапутника, мушкарца, човјека, а сину оставља добар примјер који у животу треба слиједити и показује му пут како да и сам постане отац. Основно призивање оца јесте да буде онај који води, штити, усмјерава и свему даје тон и мјеру.

Пад оца и неиспуњавање ових темељних захтјева које очинство поставља пред њега из темеља потреса и попут рак-ране слаби организам читаве породице. Када отац пада – кућа пада. Његов повратак кроз покајање и поновно уздизање до достојанства које му је богомдано – обнавља, јача и даје нови полет породици.

Сви смо ми дјеца Оца Небеског, и тај однос синовства, та потреба за оним ка коме ћемо бити усмјерени, кога ћемо слиједити, ко нас штити и под чијим окриљем узрастамо – дубоко је усађена у биће човјека. О томе свједочи и наша основна, свакодневна молитва коју почињемо управо ријечима: "Оче наш". Отац је онај ко је први, не само у смислу власти и части, већ првенствено у смислу одговорности, бриге, старања. То значи да свако ко претендује, или је призван да буде први (било у смислу управљања – у држави, било у смислу образовања – у просвјети, било у смислу духовног руковођења – у Цркви, или у ма ком другом смислу) требало би да се руководи примјером оца, тј. да има очинско настројење према онима у односу на које је он први. Његова је улога не само да управља, већ и да буде сигурност и ослонац, да буде понос и радост оних чије су очи у њега упрте – а то је немала одговорност. Отац не смије бити онај који својом личношћу нашу личност ограничава, спутава, онај који захтијева и намеће. Он треба да је онај који нам својим примјером помаже да заволимо живот и да постанемо уистину слободни и одговорни.

Сјетимо се само старозавјетног примјера великог Мојсија који – као истински отац – свој народ изводи из ропства и води кроз пустињу пуних четрдесет година. За све то вријеме он се стара не само о тјелесним потребама њиховим – иштући за њих кад год је било потребе, кроз свесрдну молитву Богу и храну и воду, већ прије свега он се стара о њиховим духовним потребама. Бодрећи их у малодушности, кријепећи их у немоћи, прекоријевајући их у богоодступништву, дајући примјер кроз сопствену жртву и страдање - он пред собом има само један циљ: да народ Божији, своју дјецу духовну од Бога му повјерену доведе до Обећане земље тј. до пуноће духовне слободе. То је незастариви образац одговорне љубави ради које је баш тај Мојсије био удостојен да Бог кроз њега открије Своје догмате тј. Своје Божанске заповијести.

Улога оца на земљи, дакле, није само у храњењу и подизању новог земљаног човјека. Његова улога превасходно је у томе да свједочи Онога Чија је и сам икона, те да стално подсјећа – будући отац – на наше усиновљење Оцу Небескоме. Такав отац био је Aврам, спреман да послуша и испуни заповијест Божију и принесе свога сина јединца на жртву Богу. Будући искушан од Оца Небескога добио је благослов и удостојио се да буде назван "оцем многих народа". Бити отац значи показати велико усрђе и одговорност, власт и расуђивање. Такав је био праотац Јаков, који се борио и ревновао не само да добије тај благослов од свога оца Исака и наслиједи назив "оца многих народа", већ је, рвући се са Самим Богом, још више ревновао да добије Божији благослов. Јаков је знао оно што треба да зна сваки отац: да без Божијег благослова, наслијеђено име оца породице остаће мртво и беживотно. Отац треба да је упућен на Бога, да тражи, жели, моли, нада се и воли, да је увијек отворен за Божији благослов помоћу којег може да води своју породицу.

Отац треба да је онај кога ишчекујемо, ослушкујемо, према коме су упрте наше очи, ка коме је усмјерена наша пажња. Он је ауторитет на коме почива наш биолошки и психолошки идентитет, али је позван да у садејству са нама буде градитељ и нашег вјечног идентитета. Присуство оца у нашим животима потврђује и нас саме као личности и зато човјек нипошто не смије у сопственом животу "срозати" ауторитет оца, што се показује као узрок већине падова. Ова дубока истина наших живота, појава је најдубље истине Тројичног Бога по Чијем Лику смо створени – у Светој Тројици Бог Отац и Син Божији Христос управо Својим Личностима потврђују Један Другога: нема Оца без Сина нити Сина без Оца.

Отац не треба да буде онај пред ким дрхтимо од страха, од чијег гњева стрепимо и чије нас присуство спутава, али он за нас не смије бити ни "било ко", а понајмање онај пред ким у својој разузданости постајемо дрски, непажљиви и груби. У првом случају – посриједи је неприродни страх који значи одсуство љубави, јер "савршена љубав изгони страх напоље", исто као што страх од себе одгони љубав, по ријечи Aп. Павла који каже: "Ко се боји још се није усавршио у љубави." У другом случају, посриједи је извитоперење, дегенерација и деградација слободе која је усљед недостатка поштовања, непажње и разузданости прерасла у злоупотребу слободе, и тиме опет поништила љубав, која човјека увијек васпитава како да се односи према ономе кога воли.

Бити добар отац подразумијева духовну зрелост, стабилност, искуство и спремност на жртву, а ниједан син неће постати прави отац уколико није био прави син. Добар отац је неизоставно и добар супруг који је ослонац и подршка читаве своје породице. Исто тако је и мајка добра мајка једино ако је добра супруга и "сарадница" своме мужу. О овом односу међу супружницима, и његовом значају како за њих саме, тако и за читаву породицу, говори позната приповијетка Лазе Лазаревића "Први пут с оцем на јутрење". У њој је показана и погубност очевог пада по читаву породицу, али и сила и снага жениног трпљења које без ријечи дјела силније од сваке ријечи.

Наши су људи усљед честих падова, слабости и ратова изрекли мисао да кућа на жени почива. Да, када мужа у кући нема. Ми тврдимо да јединство породице почива на темељу личности оца. О овим односима говори и Aп. Павле у својој посланици Коринћанима: "Aли хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. (…) A муж је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева" (1. Кор. 11,3-7). Отац, дакле, није и не смије бити само неопходни сапутник и нужни биолошки претходник у нашем животу. Он је неодјељиви дио нашег сопственог самопознања и први учитељ богопознања. Он је онај чије нам присуство у породици даје сигурност, одржава је и успокојава, истовремено онај који својим одсуством – и даље све испуњава.

И када исправља – добар отац не интервенише на груб начин, не поставља недостижне захтјеве, не намеће бесмислена правила. Он је онај коме сваког тренутка можемо изразити своју радост и тугу, своје проблеме, који нам је и без ријечи тако близак да су нам срца једно у другом. Добар је отац за нас узор племенитости, живи образац храбрости и смиреног служења, онај који нас примјером учи како да сачувамо мјеру а постанемо и останемо једно у дому, у срцу, у љубави. Он је онај који са бескрајном љубављу и расудљивом бригом грли све наше болове.

Добар отац више твори него што говори. У искушењима не излаже нужно неку стратегију или план већ – присуством излива из себе утјеху. Његово присуство исто је што и сјећање на њега: осјећање да је негдје близу има исту привлачност и силу као сама чињеница да постоји. И када ставља примједбе, и када на нашој самовољи, непослушности и самоувјерености као добар љекар врши болне али спасоносне хируршке захвате – он кроз њих дјелатно воли.

Испунити призвање очинства велики је подвиг, али и велика радост. Очинство значи стално самоодрицање и спремност на служење. Готовост да се сваког трена живот положи за оне који те слиједе. И спремност да се попут Мојсија умре на прагу Обећане земље, земље живота и радости, срећан што ће у њу ући они које је у ту земљу водио.

Колумне Коментар дана