О литургији

О литургији
Епископ ГРИГОРИЈЕ
14.11.2008 18:16

У Литургији учимо да пружамо али и да примамо љубав, јер бити у Рају, тј. бити на вјечном сабору Царства Небеског значи управо то: имати у себи Божанске љубави

Света Литургија је простор слободе. Она је земља живих. Она је наша права отаџбина и једина која на овом свијету, створеном и смртном, има ону моћ и дејство које сви жељно траже и ишчекују: да се у њој и њоме јави Син Божији и да се сва творевина, у којој је човјек створен као најважније створење Божије, спасе и пронађе излаз из ропства гријеху и смрти.

Свето Јеванђеље, које је аутентична и увијек жива, увијек актуелна Ријеч Божија упућена овом свијету, права је ризница прича о догађајима који нису нешто давно прошло, за нас далеко и неважно, већ напротив догађаји који се суштински тичу нашег живота, који говоре о нашем спасењу. Прича о блудном сину, заблуделом и од оца одбјеглом, који се кроз покајање поново са оцем измирује и дому враћа, прича је која можда очигледније од свих осталих пројављује тајну Свете Литургије. Ријечи оца који хрли у сусрет покајаном сину: "Овај син мој изгубљен бјеше и нађе се, мртав бјеше и оживје", ријечи су које Бог упућује сваком истинском покајнику. A гозба о којој Свето Јеванђеље говори, гозба коју отац приређује у част синовљевог повратка дому своме, управо је Света Литургија у којој је оно теле "угојено" Сам Син Божији, Који се приноси за живот свијета.

Света Литургија је, како је неко рекао, увијек драма спасења која се завршава прослављањем и Бога и човјека. Но у исто вријеме она је и сабор, сабор на коме је Бог међу боговима и на коме сви који у њој учествују, кроз своје покајање и благодарност, постају судионици велике Тајне обожења. Зато литургијска молитва која нас уводи у најдубљу тајну богослужења каже: "Боже Свети Који у светима обитаваш, Ти онима који Те моле дајеш мудрост, а за спасење си одредио покајање." Свима нам је потребно покајање, како бисмо попут оног блудног сина упркос гријесима својим могли да примимо Очеву љубав. Он ју је примио срцем смиреним и духом скрушеним које Бог никада неће одбацити, јер једино се таквим срцем и духом може ући у ову велику Тајну, примити Лијек бесмртности и Хљеб вјечног живота, тј. вратити се из земље далеке, земље смрти, у земљу живота, земљу живих.

Света Литургија је највећи дар Божији паломе човјеку. У њој и њоме дарује нам се Сам Син Божији Који је Хљеб живота, а Који за себе каже: "Који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће ожедњети. (...) Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће." Тешко је људским језиком изразити ову велику Тајну спасења коју нам Света Литургија открива. О њој можемо свједочити једино непрекидно опомињући сами себе, и један другога, да је живот - дар. Рођењем сваког новог човјека, Господ Сведржитељ исповиједа Своју вјеру у човјека. A са своје стране, сваки је човјек призван да животом исповједи своју вјеру у Бога. Како то чинимо? Својим крштењем и облачењем у Христа, као што пјевамо на Св. Крштењу: "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте." A како се у Христа облачимо? Опет покајањем, опет смирењем.

Наша вјера јесте вјера у живот, и зато је главна карактеристика сваког истинског хришћанина, и доброг и грешног и праведног, да има живот у себи и да носи радост живота. Зато је Св. Литургија увијек радост, зато је она увијек тако величанствена. У њој је важно све, па и естетика, тј. благообразност мјеста на коме се служи, красота Дома Божијега, љепота свештеничких одежди, склад боја, звукова, покрета. Ово су знали наши стари па су увијек имали посебно, свечано црквено рухо. Они су знали, а и ми морамо научити, да се у Литургији збива најзначајнији од свих сусрета који се могу збити на земљи: сусрећу се Небо и земља, сусреће се човјек са Богом кроз Онога Који је сишао са Неба и испунио вољу Оца Небескога. Он је умро ради нас и ради нашег спасења, и васкрсао из мртвих васкрсавајући и нас са Собом. Литургија је дакле предворје вјечности, Дом Великога Цара у који смо позвани и у коме се збива наше сједињење са Њим те Његова смрт тако постаје наша смрт, Његово Васкрсење наше васкрсење, Његова Побједа наша побједа. Тако Његова слава постаје наша слава и Његово насљеђе наше насљеђе. У Литургији и кроз Литургију престајемо бити само синови овога вијека и постајемо синови Царства. A пошто смо синови, нисмо више најамници већ насљедници. Каква слава, каква част, какво богатство и достојанство! Постајемо једно са Сином Божијим, бивамо од Бога познати и возљубљени! Велика је ово тајна побожности.

У Литургији учимо да пружамо али и да примамо љубав, јер бити у Рају, тј. бити на вјечном сабору Царства Небеског значи управо то: имати у себи Божанске љубави. У Литургији исповиједамо: "Сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо", и то се уистину збива јер ми не можемо живјети једни без других. Наше постојање увијек је пуно чежње да буде потврђено од другог: ако неко други, нарочито неко до кога нам је стало, не каже да постојимо - онда ми и не постојимо. A Литургија је управо та вјечна, непролазна, оживљујућа и животворна потврда нашег постојања, кроз то што волимо и што смо вољени.

Велики је и неизрециви дар, али и позив на велику одговорност видјети свјетлост истиниту, примити Духа Небескога, постати духоносац и богоносац, и свједок чуда живота, спасења и преображења које се открива у Литургији. На том мјесту, на тај начин, у том чудесном догађају, већ сада и овдје у времену постајемо причасници вјечности. Зато је тако важно у том догађају учествовати, у ту се земљу вратити. Јер свака земља изван те земље је земља далека. У свакој земљи изван ове земље, завидићемо чак и свињама као што каже прича о блудноме сину. A унутра, у тој земљи гдје се служи Света Литургија примићемо дарове неизрециве, постаћемо синови и насљедници Царства, видјећемо свјетлост истиниту и обрадоваћемо се, и наћи ћемо радост живота. 

Колумне Коментар дана