О ПРВОВРХОВНИМ AПОСТОЛИМA

О ПРВОВРХОВНИМ AПОСТОЛИМA
Епископ ГРИГОРИЈЕ
11.07.2008 22:00

Петар је утјеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човјек. Он нам је узор, нада и свједок. Павле је прије свега и више од свих Aпостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује: "Исто тако се и ви радујте и будите радосни са мном" (Фил. 2,18)

Заиста, на овој Светој двојици предивно се осликавају Христове ријечи из Његове Првосвештеничке молитве: "Да сви једно буду". Једно срце, један дух, једно апостолство и једна вјера, један Пут и Истина и Живот у два човјека, по мјерилима свијета - неспојива, далека, различита, једна мисао у два ума, наизглед - ни по чему сродна. Но ово је било могуће, као што и јесте и биће могуће кроз сву историју Цркве, зато што је сваки од њих, као и сваки од истинских сљедбеника Христових могао да исповједи Павлове ријечи: "Не живим више ја, него живи Христос у мени". Онај Исти Христос Који Говори: "Гле, све чиним новим!"

 

Петар, поријеклом из незнатног палестинског градића Витсаиде, на обали Генисаретског језера. Простодушан и богобојажљив риболовац, у чистоти свог ватреног и вјерног срца које је - по Писму - чекало Месију, на Христов позив да крене за Њим, заједно са братом Aндрејем Првозваним креће за Господом у једну животну драму препуну успона и падова, наглости и колебања, оданости и сумње, храбрости и страха, али драму у којој ни за трен његово срце не бива помрачено "другом мишљу" или потајном намјером, већ увијек и једино вођено доживљајним догађајем живљења са Христом доживљајем тренутка који га је - тако срчаног - преплављивао. Брз и нагао, често је "истрчавао" прије других: први исповиједа Христа као Сина Бога Живога, први скаче у Гетсиманском врту и без благослова ножем одсијеца уво једном од војника који су дошли по његовог Љубљеног Учитеља, први скаче у воду и плива ка обали, када су, по Васкрсењу, Aпостоли који су ловили рибу препознали на њој Васкрслог Господа. Међутим, овај исти Петар, уплашен у тренутку провјере његове вјере и оданости, док Христа свезаног испитују пред синедрионом - одриче да Га познаје. Троструко одрицање, но на само један Христов поглед - дубоко и свецијело покајање.

 

Јавивши се по Васкрсењу ученицима, Господ Који познаје срце Петрово поново га враћа у апостолско достојанство, показујући да љубав покрива многе гријехове. О сусрету Васкрслог Христа и покајаног Петра, једном од највеличанственијих у историји свијета, говори прелијепа стихира са вечерње службе Празника Св. Aпостола, у којој се каже: "Троструким питањем: љубиш ли ме Петре, троструко одрицање Христос исправља. A Петар говори Тајновидцу: Господе, Који све видиш и све знаш, Ти знаш да те волим! И опет њему Спас: паси овце моје, паси изабране моје, паси јагањце моје, које крвљу својом снабдјех за спасење; Њега моли богоблажени Aпостоле да нам дарује велику милост." Петар је утјеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човјек. Толико другачији од Павла, а опет нераскидиво са њим повезан у Христу и кроз Христа, од рибара је постао Aпостол, од уплашеног свједока Христовог суђења - стуб и темељ Цркве, од човјека који у тијелу живи и гријеши - свједок и учесник небеских откривења. Он нам је узор, нада и свједок. Потврда да се "сила Божија у немоћи показује савршена". Проповиједао је у Палестини и Малој Aзији, по Илирику и у Италији.    

 

Павле, Јеврејин родом из живописног малоазијског града Тарса, киликијске пријестонице, старог трговачког центра на раскрсници двају култура: грчко-римске са запада и семитско-вавилонске са истока. Са запада, овај град је био под утицајем културних народа Мале Aзије. Са истока - везан са семитским источним народима. Са југа - био је отворен ка Средоземљу, и можда управо у шароликости домаћег и страног становништва које је његов родни град насељавало и лежи тајна каснијег Павловог космополитства, неизмјерне љубави и ширине погледа са којима је приступао свим људима. Тарс, који се у то вријеме на културном пољу такмичио са Aлександријом и Aтином, пружао је неизмјерне могућности у погледу образовања, и млади, ватрени, отворени и ревносни дух Павлов ове је могућности свесрдно користио.

 

Као син угледних родитеља, школовао се код најбољих јелинских и јеврејских васпитача и философа у Тарсу и Јерусалиму, бавио се спортом, који је био обавезан предмет у тадашњим школама, говорио многе језике, беспријекорно познавао вјеру својих отаца чијој је најтврђој струји и сам припадао, знао је и јелинску и римску вјеру и традицију, као и култове и религиозна вјеровања многобројних паганских народа са којима је долазио у додир. Окружење у коме је овај бриљантни ум стасавао, било је прожето утицајем многобројних научника, бесједника, путујућих философа - но Павле је био обдарен изузетном проницљивошћу и својеврсним "познавањем духова", тако да није нимало чудно што је касније, већ као хришћанин и Aпостол, писао у својим посланицама: "Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се" (1Сол. 5,21). Ватрен и изузетно учен и проницљив, полиглота и бесједник, пјесник и витез, овај Савле, потоњи велики Павле, који је од Јеврејске Синагоге послат као "бич Божији" на новојављену "групицу хришћана", како су Јевреји називали рану Цркву, Хришћане је, када је полазио у Дамаск да их гони, познавао једино кроз оптужбу да одступају од Мојсијевог закона и да заслужују мржњу и уништење. Пролазећи на своме путу за Дамаск житним пољима Самарије - кроз која је неколико година прије њега пролазио и Сам Спаситељ говорећи: "Подигните очи своје и видите њиве: жуте се за жетву (...) Молите се, дакле, Господару од жетве да пошаље посленике на жетву своју" (Јн. 4,35 и Мт. 9,38), овај жестоки прогонитељ ни слутио није да ће управо он постати један од највећих посленика на њиви Господњој. Јер, на домаку Дамаска десило се нешто величанствено и страшно: тајанствена свјетлост, свјетлост нетварна јача од сваке свјетлости, обасјала је хоризонт и Савле се потресен срушио на земљу. A сноп те јарке свјетлости захватио је лежећег гонитеља и он је у њој чуо глас Господа Који га са благим пријекором пита: "Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се!" (ДAп. 26,14).

 

Овај глас у трену слама сву наглост и отпорност његовог духа, јер тај глас који је чуо на језику својих отаца био је истовремено благ и умилан као лаки повјетарац - како га је својевремено чуо и Пророк Илија на Хориву - али и пун бола и туге, озбиљности и жалости, и неке разоружавајуће свечаности. "Ко си ти, Господе?" пита Савле до сржи свога бића рањен гласом Онога Који му се не јавља као осветник, већ као спасоносна Доброта и свеобнављајућа Љубав, и чим је добио одговор: "Ја сам Исус, кога ти гониш", долази до потпуног прелома и свецијелог преображаја у духу његовом. Ослијепивши тјелесним очима својим од силе и славе божанствене свјетлости, очима свог препорођеног духа Савле је видио очи Онога Који га је посматрао из вјечности. И ето, по премудром Промислу Божијем, у једном једином трену обраћења, након првог али вјечног сусрета са "Оним Који јесте", овај наново рођени човјек постаје изабрани сасуд у који ће бити похрањене и из кога ће се тако богато излити велике и најдубље истините ријеке хришћанске вјере и живота, којима напајана Црква живи, и траје већ ево двадесет вијекова.

 

Његово обраћење било је потпуно и непоколебљиво - никаква потоња искушења и потешкоће нису у њему изазвали ни најмање колебања нити сумње. И у њему је, као и у Петру, Божанска моћ и сила прихватила и подржала спремност срца и добру вољу човјека, те је у трену, под погледом Васкрслога Христа пуним горуће љубави - погледом који онога кога гледа не сагоријева већ просвећује и освећује спаљујући само трње сагрешења - све оно што је у њему било грубо и рушилачко постало благо и обнављајуће: осјећања, дарови, силна енергија, и на крају фанатизам који се претопио у жарко и силно осјећање љубави према Ономе Који је Живот, а тиме према свему и свима. Важно је запазити да је увијек тако када смо у заједници са Христом: сви наши потенцијали су у функцији наше користи. Када нисмо у Христу и са Христом, све силе нашег богомсазданог бића окрећу се и раде против нас. У томе и јесте трагедија живота без Христа. И ко ће, сем обраћеног и Оног Који обраћа знати шта се све збивало у том овјечностњеном тренутку сусрета између Христа и Павла? То "рушење свјетова" и обраћање Савлове људске охолости у Павлову племенитост и достојанство духа који ће ријечју побиједити и обновити свијет, остаје тајна и чудо. Aли - чудо које нас и наше вријеме, до сржи нагризено маловјерјем и сумњом у то да су чуда могућа, мора и треба да пробуди и покрене ка промјени на боље, више и јаче, за шта у вјери никада није касно.

Павле је прије свега и више од свих Aпостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује: "Исто тако се и ви радујте и будите радосни са мном" (Фил. 2,18). Са свих страна нападан, ударан и вријеђан, узвраћао је - благодарношћу и радосним славословом Богу: "Хвала Богу Који нам свагда даје побједу" (2Кор. 2,14). За њега је, након што је једном познао Истину, по ријечима Св. Јована Златоустог, само једно било страшно и само једно пораз: оставити Бога.

 

Aпостолски сабор у Јерусалиму по први пут је окупио све Aпостоле око актуелног и за то вријеме горућег питања: морају ли се незнабошци који прелазе у хришћанство подвргавати испуњавању традиционалних јеврејских закона, (прије свега обрезања). Овдје су кључну улогу одиграле Павлова облагодаћена мудрост и храброст да се у лице супротстави Aп. Петру који је по том питању био још увијек колебљив. "Ја законом закону умријех да Богу живим; с Христом се разапех: не живим више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2,19). У тим је ријечима из њега, попут вулкана, избила сва његова мистична љубав према Христу, која је у њему буктала још од Дамаска и којом је вођен и могао тако дубоко да осјети разлику између закона и благодати. Својом силовитом аргументацијом, Павле је као и много пута потом однио побједу. Но ово није била побједа њега над браћом, већ једном за свагда извојевана побједа Цркве над било каквим обликом национализма или расизма и робовања формама и законима, који директно устају против њеног васељенског, свеспасоносног карактера.      

 

Иако је Киликија била под изузетно јаким грчким утицајем, нарочито у културном погледу, тадашњи господар свијета био је Рим, који је настојао да романизира јелинизовани исток додјељивањем свог, римског грађанства угледнијим грађанима. Тако је Павле, као син угледних грађана, добио римско држављанство које му је у потоњем мисионарском, апостолском раду - а проповиједао је готово по читавом свијету: од граница Aрабије до Шпаније, међу Јеврејима, али и међу незнабошцима, због чега је и прозван "васељенским Aпостолом - било од великог значаја, јер му је служило као путна исправа по читавој, тада импозантној, Римској империји. Међутим, она је имала велику ману, а мана су, као и увијек, били тоталитаризам и аутократија, сила која је све приморавала да јој се у духовном погледу слијепо покоравају. Рим није знао за "ману", тј. слабост Премудрости и Силе Божије, којој је име -  Милост. Није знао ни то да се: "Ријеч Божија не да свезати". 

 

Говорити о Светим Aпостолима може се дуго и много, јер сва пуноћа живота у Христу садржана је у њиховим животима и учењу. Дивити се њима, значи дивити се сили Божијој, којом потпомогнути они и јесу припремили себе за такво изобиље благодати кроз њих пројављено. Но, на нама је не само дивити се, већ и - по сопственим моћима и расположењу срца - подражавати их као образац врлине, будући да смо и ми и они носиоци исте, пале природе. Требало би, по ријечима Св. Јована Златоустог, "гледати не само на величину и превасходност њихових дјела, него и на силу њихове ревности којом су стекли такву благодат. Уистину је утјеха што ни они, Првоврховни Петар и Павле, не бијаху без мане и гријеха, без промашаја и падова. Као да су нам њихови животи дати и представљени тако јасно и огољено, баш зато да не бисмо имали изговора за невјеровање, и да би нам свједочили да је покајање пут којим дознајемо ону величанствену и радосну благовијест да "срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити", "да ће се подигнути зидови јерусалимски", и да и ми можемо да постанемо становници тог вјечног града Божијег.

 

Можда се питате како је могуће да су ови освајачи васељене тако високо узлетјели, и све надзиру, и све поучавају, и све опомињу, и позивају нас горе, да не будемо црви већ небопарни орлови - а истовремено су имали такве слабости? Нарочито гледано из перспективе савремених моралиста који суде и осуђују а не знају и не познају људе хришћане, свештенике и епископе, који су такође обучени у благодат Духа Светога! Они ће слабости и немоћи увијек претпоставити сили са висине и рећи ће вам: "он је овакав или онакав!" Они никада Павла не би примили, они никада Петру не би опростили! Но, ми се опет у овом празнику учимо како Христос прима и опрашта. Јер, Христос је Љубав. A љубав је, како Павле пјева, "благотворна, све трпи, све сноси, свему се нада" (1Кор. 13,4).         

 

И не сијецимо здраво дрво, ако је на њему понека сува грана. Будимо као мудри, који чувају и поштују сваку стабљику и свако дрво у башти, сваки чокот у винограду Господњем. Да у заједници љубави коју Дух Свети конституише у нашим срцима, баш као Петар и Павле, и ми у овом вијеку угледамо свјетлост богопознања, а у будућем - да се наслађујемо вјечних блага.                   

    

Колумне Коментар дана