Нова левица

Нова левица
Владимир Кецмановић
29.06.2013 21:00

У текстовима објављеним у овој рубрици више пута сам поменуо лажно левичарење као једну од карактеристика времена у ком живимо.

Помињао сам и игру коју је англосаксонска десница бриљантно одиграла у другој половини прошлог века, коришћењем свих расположивих капацитета моћне индустрије забаве за корумпирање левичарски настројених икона хипи покрета и претварање армије њихових опасних следбеника у армије конзумената које ће суровом капиталистичком систему обезбедити бар још коју деценију благостања.

И која ће - на крилима шоу и маркетиншког бизниса незаустављиво хрлећи ка истоку, без испаљеног метка срушити Берлински зид, а с њим и фамозну Гвоздену завесу.

Теза да совјетску империју није срушила трка у наоружавању, него конзерва “кока коле”, можда јесте претерана, али је блиска истини онолико колико овоземаљска мисао суштини блиска може да буде.

Идеје и пиплметри

Претварање искрених хипи левичара у стубове десно устројених друштава, међутим, није поразило само истинску левицу, него је, удружено са победом над совјетском силом, било какву мисао или идеју која није у складу са владајућом идеологијом, учинило немоћном и политички ирелевантном.

Опсесивну жељу великих двадесетовних диктатора да прво успоставе апсолутну контролу над својим поданицима, а да, затим, својим поданицима учине све људе света, њихови некада демократски антагони су, дочепавши се готово апсолутне моћи, и допустивши да их готово апсолутна моћ готово апсолутно исквари - на прагу да остваре.

Јосиф Висарионович Џугашвили, познатији као друг Стаљин је, када су му, као проблем, поменули римског папу, презриво питао:

“A колико тај папа има дивизија?”

Данашњи Стаљини, на помен идеолошких противника, могу да се, у стилу друга Кобе, исцере и питају:

“A колико ти противници имају минута на ЦНН-у? Колико на ББЦ-ју?... Колико људи их чује? Шта кажу пиплметри?”

НВО “левичарење”

У бившим комунистичким земљама, поражена, владајућа левица је девастирана. Природно. И - углавном - заслужено.

Оно западних левичара што није поклекло пред изазовима хипи комерцијализације, након пада Берлинског зида се испоставило као победничким друштвима непотребно.

Док је постојала совјетска опасност, били су прихватљиви као доказ ширине демократских друштава.

Након победе су постали сувишни.

Један део тих левичара је остао доследан себи. И постао маргиналан.

Други део је прихватио да за потребе владајућих олигархија, уз адекватну финансијску надокнаду, глуми левичаре, скрећући пажњу са суштинских на маргиналне проблеме.

Придружили су им се лажни левичари из посткомунистичких земаља. Који, преко разних капиталистичких фондација повезани са колегама из иностранства, заинтересовани за невоље мањинских група, а неосетљиви на брутално израбљивање готово целокупног становништва - глуме западне “левичаре”.

Уколико је неко, на пример, припадник националне мањине или хомосексуалац, или и једно и друго, ови “левичари” ће бити спремни да га барем декларативно бране од малтретирања агресивних представника већине. И та одбрана је, чак и ако је само декларативна - као што у већини случајева само декларативна јесте - за похвалу.

Уколико исти човек умре од глади, његова трагедија левичаре неће интересовати чак ни на декларативном нивоу. Јер се тај проблем не налази на списку тема које су им задате.

A то је монструозно.

Ципрас

Aко изузмемо Јужну Aмерику и Далеки исток, искрени, аутентични левичари су период од пада Гвоздене завесе до данас провели у катакомбама, уколико су “левичарске” преваре свесни, или као корисни идиоти глобалистичке “контрареволуције”, уколико им је суштина преваре промакла.

Глобална економска криза, међутим, није могла да не доведе до стварања критичне масе људи спремних да се сложе како је цар го.

Питање је било ко ће ту истину први да узвикне. И да ли ће је узвикнути довољно гласно.

За сада је најгласнији грчки левичарски лидер Aлексис Ципрас.

A то што је у питању Грк - и независно од економског колапса у тој земљи - није нимало случајно.

Као што није случајно што његове идеје на најбољу реакцију наилазе у другим државама Јужне Европе: Шпанији, Португалији, Италији…

Реч је, наиме, о земљама са снажном левичарском традицијом, која није, као што је случај у Источној Европи, компромитована праксом левих диктатура.

Напротив, десне диктатуре које су завладале на тим просторима допринеле су очувању црвеног култа.

Aмерика и Енглеска…

Наравно, донекле романтичарски однос према левици који се гаји на југу Европе, носи и озбиљне опасности.

И наравно - да би ствар успела, неопходно би било да се идеја запати у најразвијенијим земљама - за почетак, барем, у европским оквирима, при чему би чињеница да су набројани центри нове левице у саставу Европске уније требало да представља олакшавајућу околност.

Уколико не буде тако и уколико Марксови следбеници поново не послушају свог идеолога, па уместо у најразвијенијим, “револуцију” предузму у мање развијенијим деловима света - опет ће да буде мрка капа.

Како год, пред Ципрасом и друговима су велики изазови. И велике опасности. A најреалнија опасност лежи у извесном покушају глобалних капиталиста да их, по провереном рецепту, претворе у шарену лажу и маркетиншки производ.

Уколико се томе одупру и успеју да постану озбиљан политички фактор - онда ће бити животно угрожени.

И опасни.

Aли, ово у чему живимо је, нажалост, до те мере неподношљиво да би било лицемерно алтернативу оптерећивати негативним пројекцијама.

Ма колико те пројекције деловале реално.

И ма колико идеја левице била искомпромитована праксом реалног социјализма, ово у чему живимо, а што је ужасно, другу озбиљну алтернативу нема.

Па је и поштено и мудро не претеривати са сумњама у тврдње нових искрених левичара да су се еманциповали од силеџијске праксе својих лењинистичких претходника.

За почетак, одрекли су се непријатељства према религији.

Којег се, гле чуда, прилично стриктно придржавају левичари који раде на капиталистичке батерије.

И које, узгред буди речено, није настало као последица лењинистичког неприхватања Марксових смислених теорија, чега није да није било и што је било погубно по бољшевичку праксу. Него - прилично стриктног придржавања непромишљених, којих, такође, није да било није.

“Религија је опијум за народ”, рекао је учитељ Карл.

Ципрас каже да није.

Мало ли је?

Колумне Коментар дана