Није криза пара, криза је морала

Није криза пара, криза је морала
Мирјана Кусмук
24.07.2015 00:10

Тражили смо правника и пријавило их се барем 300. Једва смо нашли једнога. Онда смо тражили инжењере, пријавило их се 100, остала су да раде тројица. Највећи проблем је има море диплома, али нема људи који знају да раде. Знају, хоће и желе.

Прича тако ових дана пријатељ који се бави приватним бизнисом и коме је стало да добро послује. Да би се фирма, у коју је уложио велики труд и пола живота, одржала, али и развијала, зна да је први и једини услов да раде они који знају свој посао. Онај чији ризик лошег пословања је највећи, луксуз да запошљава незналице не може себи да дозволи. Наравно, за разлику од државне службе или јавних компанија, које су златне коке за ухљебљење страначких кадрова, који ту нису ни доведени да знају и хоће, него да или слушају или да им се странка "одужи".

Приватник са почетка ове приче не гријеши када као највећи проблем са којим се друштво суочава (а тек ће) види у недостатку оних који знају да раде.

- Све ћемо ми лако. Проћи ће и економска криза, али неће имати ко да ради. Ако од 100 људи са дипломама инжењера, знају тројица, јасно је куда то иде - каже он.

 

Свијет друмом, ми шумом

 

Да ли је за све криво штанцање диплома на приватним инстант факултетима? Или корупција у образовању? Наравно да није. Има ту свега.

Баш тих дана другарица свјеже пристигла из Америке ми прича сличну, а различиту причу.

- На колеџу код њих можеш да преписујеш колико хоћеш и служиш се преварама каквим хоћеш да дођеш до дипломе. Пуштају те да то радиш, јер радиш себи. Јер шта се дешава? Када дођеш на посао и послодавац види да појма немаш, да не знаш да радиш, исти дан добијаш отказ. Ако знаш, чувају те ко кап воде и форсирају у ономе у чему си најбољи, јер у томе дајеш највише компанији - прича она.

Зато Америка јесте то што јесте. И јесте тамо гдје јесте. Зато предсједник Америке и јесте рекао да су спремни да "увезу" милион људи док не добију бар једног генија.

Има још нешто занимљиво у тој причи о раду. А то је како су посљедњих година овдје код нас неке професије нестале, неке настале, неке аванзовале, а неке пропале. Рецимо, нестала је потпуно војска. Некада до рата високи средњи сталеж чинили су официри. Данас су мјесто официра заузели свештеници. Кажу да је то занимање постало веома популарно, а клинци веле да је посљедњих година посве ин бити попадија. Пјесма "жене воле официре" са тим промјенама у реалном животу отишла је у историју.

Још се добро држе и љекари. Велики број клинаца одлучује се да студира медицину. Када их питате због чега, највећи број ће одговорити као из топа "због новца". Тек мали број њих рећи ће "јер желим да помогнем људима". У тих неколико процената су они којима ћете смјети да одете да вас лијече.

Ипак, најмоћније и пожељније занимање данас је банкар.

- Она ради у банци - реченица је коју сваки просјечан грађанин изговара са страхопоштовањем. Јер, у банци су паре, а паре су моћ. Свако ко ради у банци у перцепцији обичног народа има моћ, као да су све те паре његове.

Још једно посљедњих година веома популарно занимање је професор универзитета. И до овога некада највишег степеника не стиже се тешко. Услов за то, како пише у статуту овдашњег универзитета, више нису објављени научни радови у свјетским стручним часописима, него једноставно формална диплома и формални докторат (може и са неког од "мегатрендова"). Како на свим другим, тако је и на академијама умјетности. Код нас ни Пикасо да васкрсне не би могао бити професор.

 

Огледало

 

А како је са новинарством? Исто. Некада популарна, добро плаћена и угледна професија у фази је изумирања. Велики број младих колега, бистрих и виспрених спас је потражио на мјестима портпарола или у маркетиншким агенцијама.

Неколико разлога довело је до тога да је новинарство постало веома непожељна професија. Први и основни су мале плате. Према посљедњем извјештају ОЕБС-а, у земљама бивше Југославије крећу се од 200 до 500 евра. Јасно је да од тих плата ниједан мушкарац не може да храни породицу, због чега је повећан број жена које се баве новинарством. Свако онај коме плата није за џепарца побјегао је тамо гдје се не ради тако много и гдје се зарађује дупло више.

Постоји и други моменат, а то је однос према послу. "Не могу они мене мало да плате колико ја могу мало да радим", и у новинарству, као и у осталим струкама, постао је мото. Мада је потпуно нејасно како неко уопште може бити лошији новинар него што јесте зато што му је мања плата? Исто као и глумац. Или си глумчина или епизодиста.

Онда је дошло до хиперпродукције прављења новинара. А у тој хиперпродукцији "инстант" новинари су у практичној едукацији прескакали по неколико степеника, што је крајњој медијској слици дало веома лош и тужан тон. Хиперпродукција је створила гомилу полуобучених, али самозадовољних. Посебна врста су колумнисти. То су некада, када је Бог ходао по земљи, а новинарство било професија која се поштује, могли бити само најизраслији новинари. Данас се овим "спортом" баве они који тешко да умију да напишу вијест. Нешто слично као када би столар (а и новинарство је занат) прво направио амерички плакар, а онда учио да теше оклагију.

Ова мала прича о новинарству прича је о већини професија, о њиховој девалвацији до које је довело, прије свега морално посрнуће. Зато би дијагноза општег стања могла да гласи: Није криза пара, криза је морала. А из те кризе много теже се излази.

Колумне Коментар дана