Неко то одозго види све

  Неко то одозго види све
Мирјана Кусмук
24.04.2015 08:00

Радио-телевизија Србије недавно је емитовала нове епизоде серије “Заборављени умови Србије”, пројекта који је започео 2007. године.

У покушају да неправедно заборављене великане рехабилитује и извуче са маргина историје и културног насљеђа испричала је причу о многима од оних чијих имена нема у уџбеницима, чије књиге нису у лектирама, оних који су човјечанству били драгоцјени онолико колико нама нису.

Горостас у подруму

Један од њих неоспорно је Станислав Винавер, мада не знам да ли је снимљена епизода о њему. Када се послије Другог свјетског рата вратио из њемачког заробљеништва у Београд, Винавер је завршио у подруму новинске агенције Тањуг као преводилац у ноћној смјени. Био је присиљен да ћути, да не иступа у јавности. Његове књиге није хтио да штампа нико. Његови иступи у Удружењу књижевника нису се цитирали у новинама. Тако су га и живога убијали.

По оцу Јевреј, по мајци Нијемац, по сопственом избору Србин, у том подруму Винавер је остао скривен до данас. Интелектуалац раскошног свјетског формата, који је једном народу дао све, а он њему ништа сем понижења, остао је до данас непознат и Европи, али и онима који живе у језику који је изабрао као свој.

Тек ових дана из штампе је изашло девето коло “Дела” Станислава Винавера, које је приредио Гојко Тешић, човјек који је 30 година свог рада посветио истраживању и сабирању дјела раскошног интелектуалца. Све до ове године није могао наћи издавача који ће објавити богати опус једне од највећих личности српске културе 20. вијека. Каже да до сада Винаверова “Дела”, која је сабрао, имају 70 књига.

А како не би? Много тога оставио је српском језику и култури Станислав Винавер. Велики број текстова у новинама, јер био је новинар који се бавио књижевношћу, хроничар једног града, једног народа, директни учесник и хроничар његове историје... Био је пародичар, пјесник, критичар, фељтониста, преводилац, полиглота, филозоф, есејиста, историчар књижевности, језички геније, научник, математичар, физичар, велики полемичар, опасан књижевни, ликовни и позоришни критичар. Био је свједок руске револуције, један од 1.300 српских каплара који је жив стигао до Крфа, свједок фашистичког спаљивања књига у Берлину, дипломата, заробљеник Гестапоа, мајстор јоге...

Био је велики свјетски интелектуалац у малом народу. Сјајно образован ерудита преводио је са седам језика (знао је и старогрчки и латински), завршио је студије на Сорбони код најбољих професора тога времена.

Када су предратни надреалисти 1945. обукли кожне мантиле политичких комесара Удбе и почели да забрањују и књиге и представе написао је писмо подршке сјајној Мири Ступици.

Друговао је са Црњанским, Растком Петровићем, Нушић му је био шеф у Министарству просвете, а Бора Станковић колега... Био је сапутник и кључни сарадник Ребеке Вест на путовању по Балкану. У њеној књизи “Црно јагње и сиви соко” Винавер је Константин, ерудита који је Европу на најљепши начин упознао са нама.

- Његов завичај био је у српском језику и он је био Србин по сопственом избору. Он је био Србин колико је хтео, а хтео је у том језику највише. (“Симфонија Винавер” М. Витезовић).

Да ли је погријешио? Да је био Нијемац да ли би био препуштен забораву? Да је био Јевреј да ли би у подруму “провео” 60 година послије смрти? Да ли би они допустили да подрумска мемла деценијама убија интелектуалног горостаса? Посве сигурно: не. Јер велики народи немају тај комодитет да отписују и заборављају највеће. Зато и јесу велики. Горостаси њихове културе, језика и науке су њихов темељ, јер велики знају да се само тај и такав темељ не руши лако.

А шта смо ми урадили? И шта уопште радимо?

Тек у септембру 2007. године једна мала спомен-плочица постављена је на згради у Ђаковачкој 21 у Београду на мјесту гдје је некада била породична кућа у којој је живио Станислав Винавер. У покушају да се институција Винавер отргне од заборава Милован Витезовић је написао “Симфонију Винавер”, а Гојко Тешић живот посветио да сабере оно што је српској култури и језику оставио Винавер. У околностима у којима живимо и правилима које поштујемо и тако мало огромно је много.

Нисмо ми Грци

Нажалост, није Винавер једини. Слично су прошли и Михајло Пупин, и Милева Марић Ајнштајн, и Растко Петровић, али и Милош Црњански, и Васко Попа, и Милорад Павић, и Драгољуб Јовановић па и Никола Тесла... Као запостављени генији малог народа.

И само том народу могло се догодити да Пупинов аутобиографски роман “Са пашњака до научењака”, за који је добио Пулицерову награду, буде обавезна лектира у школама у САД, али да у његовим школама не буде.

А Пупин је своју земљу и своје родно село Идвор у Банату волио толико да је имену додао име села. Звао се Михајло Пупин Идворски. Био је члан Националне академије наука САД, једини који по рођењу није био Американац, а постао је предсједник Њујоршке академије наука, предсједник Америчког института електротехничара, почасни доктор 20 универзитета. На Колумбија универзитету физичке лабораторије и данас носе његово име.

Основао је два фонда, један који је носио име његове мајке помогао је школовање више од 20.000 ратне сирочади Првог свјетског рата, а други, који је носио његово име, замислио је као подршку свом родном Идвору.

Музеј који носи име Пупина, човјека који је успоставио прву телефонску везу између Бостона, Њујорка и Вашингтона, телефон је добио тек прије десет година. У Београду тек ове године треба да добије споменик и то преко пута Универзитетске библиотеке коју је Србији поклонила америчка “Карнеги фондација” управо захваљујући залагању Михајла Пупина.

И какво је онда чудо што Пупина својатају Македонци? А Теслу Хрвати? А Васка Попу Румуни? Винавера додуше још нико, али њега “чувамо” у подруму.

Још се не зна ко ће присвојити Милеву Марић Ајнштајн. За сада она је омиљена историјска личност циришких дама.

Велика математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна, рођена је у Тителу, а у Руми и Новом Саду и данас су куће у којима је живјела њена породица. Наводно, спомен-плоче нема ни на једној од њих.

Милевин преорани гроб откривен је прије десет година на циришком гробљу. Пет година касније постављена је спомен-плоча. Враћањем њених земних остатака у Србију бавио се једини, академик Александар Маринчић, али је овај свијет напустио прије неколико година. Једна школа у Новом Саду носи њено име, неколико улица такође и једна биста у Сремској Митровици.

Па нисмо ми Грци да правимо паркове па да банкротирамо. Један такав направили су у недођији. У планинском селу Стагира, Богу иза ногу, је Аристотелов парк. У том селу (родном Аристотеловом) између борова издиже се његова биста висока четири метра, а у парку под ведрим небом изложени су радови и плоче са уклесаним изрекама филозофа.

Зато ћемо да градимо Дизниленд у Крагујевцу. Има један такав у Паризу, али истина мало даље од њега је и други - Парк Астерикса и Обеликса. Тај тематски забавни парк базиран је на причама о Астериксу. Ништа чудно, јер Французи су стари националисти.

Али ни Британци нису много бољи. И они имају сличан парк. У парку “Дикенсов свијет” живи се у викторијанском времену, а посјетиоце зли учитељ Оливера Твиста пропитује колико знају и шта знају о свом оцу Дикенсу.

Додуше, однос према себи озбиљно смо нарушили изградњом Андрићграда, града споменика једином нашем нобеловцу. Од кога је превише је. Зато, драга Милева, немој још и ти да нам се смијеш, онако како нам се смије Бранко Ћопић. И Станислав Винавер.

“Остала је прича коју је забележио Раде Константиновић да је на Винаверовој још свежој хумци Зуко Џумхур прстима нацртао његов лик како се смеје, лица окренутог Београду. И како је пружајући напојницу гробарима рекао: Винавер није остао никоме дужан. Ни вама, ни онима... Видите како им се последњи смеје. (“Симфонија Винавер”)

Колумне Коментар дана