Нећу да будем VIP

Нећу да будем VIP
Мирјана Кусмук
12.10.2013 08:00

Књига Бранкице Станковић "Инсајдер, моја прича" и прва књига трилогије "У име државе" двојице словеначких новинара Блажа Згаге и Матеја Шурца представљене су протекле седмице на великом Медијском форуму југоисточне Европе одржаном у Сарајеву.

Бранкица

У аутобиографској књизи уредница "Инсајдера" ТВ Б92 Бранкица Станковић говори о четири године живота под сталним полицијским обезбјеђењем и први пут у јавност износи полицијска документа у којима пише ко је све и како планирао њено убиство.

Бранкица говори о животу новинара-заточеника под полицијском пратњом и открива како и када је била мета убице-снајперисте, који је живио у стану изнад њеног. Тада је измјештена из Београда.

Бранкица је написала књигу у којој су и имена и мјеста догађаја тачни и стварни, а њен шеф и колега Веран Матић каже:

Врло често је осећала и неку врсту неверице од стране колега. Са друге стране, ја сам имао проблем што сам врло често и од ње више ствари знао, добијао све више информација. Ништа нисам смео ни њој да говорим, нити да употребим јавност као њену заштиту.

Списак оних којима се Бранкица замјерила је дугачак, таман толико колико и списак наручилаца њене ликвидације.

"Инсајдер" се бавио бројним причама попут: убиства и позадине убиства Зорана Ђинђића, изношењем новца на Кипар, корупцијом у државним институцијама, пљачком у приватизацији, злочинима и убиствима Службе безбједности, фудбалском и правосудном мафијом... Актера је много, а мета једна. Она коју је требало ућуткати да би свима било "добро".

Прије неколико година, тачније 2007., у Бањалуци је у организацији "Независних" одржан округли сто на тему "Истраживачко новинарство: криминал и корупција - одјеци". Само неколико дана прије тога министрима у Влади РС подијељено је специјално издање тог листа "Црна Босна" у којем смо на једном мјесту публиковали највеће афере које су тих година потресале земљу. Била је то, али и остала само наша прича, јер до данас није добила правосудни епилог. Надлежни за истраге у новој власти, они којима је "Црна Босна" подијељена, на каснија питања докле се дошло са истрагама афера одговарали су да "нису дошли на власт да се некоме свете".

У сваком случају закључак тог новинарског скупа на који сам успјела да доведем Бранкицу, иако је већ и тада због безбједности то било тешко, био је да су медији региона најдаље отишли у разоткривању криминала и корупције, али да њихове резултате нису довољно пратиле надлежне институције што је умртвило јавно мњење, упркос жељи новинара да га створе. Тада умртвљено јавно мњење до данас се није пробудило из коме.

Један дио тог округлог стола био је посвећен и теми "Новинари о новинарима: како препознати истину" у земљама у којима постоје медији и новинари који раде по наруџби за обавјештајне, мафијашке, бизнис и партијске структуре.

Бранкица се жалила да у ономе што ради нема подршку колега, какву је с правом мислила да треба да добије. Зато је двије године послије добила сталну пратњу полиције. Цијена досљедности професији била је превисока.

И док се Бранкица Станковић борила за истину, не посустајући и не пристајући да укине "Инсајдер", њене "колеге", ангажоване по наруџби, све те године трошиле су за њену компромитацију. А рецепт је увијек исти: понизити, измислити, повриједити.... Тако је Бранкица у напримитивнијим ударцима најамника у медијима постала по занимању "фризерка из села Комирић код Осечине". Они што немају властиту биографију, никада нису имали проблем да фалсификују туђу.

Наравно, све на почетку описано није наша особеност, и другдје новинаре од мафије чува полиција, али наша особеност је да смо дозволили да нам професију укаљају плаћеници, задужени да кроз блато вуку свакога ко је имао снагу да остане свој и у служби јавности.

У име државе

И друга књига промовисана протекле седмице у Сарајеву велико је и озбиљно новинарско истраживање. Блаж Згага и Матеј Шурц у њој разоткривају шверц и трговину оружјем од почетака ратова на подручју бивше Југославије све до афере "Патриа".

Поручују да ће књига многе забољети, јер ће схватити да нису били само жртве рата, већ жртве ратних профитера.

У књизи откривају да су трговину оружјем између Словеније и РБиХ договорили тадашњи предсједници Милан Кучан и Алија Изетбеговић и како се она претворила у шверц и безочно отимање стотина милиона марака.

Шверц оружја у вријеме ембарга била је велика операција на коју су западне снаге и NATO зажмирили, јер су допустили кршење ембарга, а током ње дошло је до "бизниса новцем у коферима".

- Исти људи су касније дошли на власт и тај новац уложили у легалне токове те су још међу најутицајнијим и најугледнијим људима у свакој од земаља. Неки од њих су и данас у власти. Због тога је толико корупције и организованог криминала у региону. Неки су стекли милионе, а нико не зна како - открива Згага дијелове књиге.

А у књизи се говори о актерима шверца: Хасану Ченгићу, главном логистичару Армије РБиХ и најбољем купцу, Фикрету Абдићу, Алији Делимустафићу, банкарима Ибрахиму Дедићу и Фадилу Ђози, убијеном касније у атентату на Игману.

Помињу се и Јусуф Пушина, Сабина Берберовић, кћерка Алије Изетбеговића, Азим Карамехмедовић, Сеад Сендић, Сулејман Калајџић, Сеад Халебић и други.

Ово новинарско истраживање већ је уздрмало круг око Јанеза Јанше, најмоћнијег словеначког политичара посљедњих 20 година, али и бројних данас угледних словеначких бизнисмена, који су први милион зарадили управо на шверцу оружја за ратове у Хрватској и БиХ.

У књизи, у којој је више од 6.000 докумената, новинари откривају да су прве пошиљке оружја из Словеније за Хрватску кренуле мјесецима прије маја 1991. године и првих окршаја у Пакрацу и Плитвицама, који су најавили крвави рат у Хрватској. Још 10. септембра 1990. из складишта у Кочевској Реки према недалекој хрватској граници кренула су први три камиона пуна оружја и муниције.

Старлета у име.....

Медији са сједиштем у РС нису се бавили представљањем ове двије књиге. А и зашто би? Оне су једна страна новинарске приче, она до које се долази тешко, мукотрпно са пуно озбиљног рада и прати је много опасности. У овом друштву те врсте прича одавно немају прођу.

У отрованом јавном простору, као његова крајња парадигма, освјештење и реалност коју живимо, осванула је Милица, будућа старлета "Мими" која је пред камерама полагала пријемни испит за насљедницу најпопуларније од свих VIP (врло важна особа оп.а), шоу бизнис итд. личности, "чувене" Станије.

Испружена на кревету, у оскудној чипканој хаљиници и силиконски пренадуваним усницама (врло лош рад пластичара), Мими није знала гдје је Кип слободе, Први свјетски рат је за њу почео 1934. године, 9x6 је 48, а највећа птица на свијету ОРО!!!

Милица, будућа старлета "Мими", постала је звијезда медија, портали који су емитовали њен снимак оборили су рекорде посјете, а ТВ станице све рекорде гледаности!

И да се погрешно не схвати. Није крива Мими. Она је само потврдила да јавност, ма како кукала за правдом, упија само оно што јој нуде таблоидни медији и таблоидно новинарство. Трећа је деценија како смо дозволили да нам плаћеници фалсификују истину, злоупотребљавају јавни простор и да нам лажне животе по наруџбама скривених центара исписују таблоиди попут "Прста", "Патриота", "60 минута", "Респекта", "Национала"....., а однедавно и блог-болесници и хроничари унајмљени за добру лову, али слаб учинак.

Зато Бранкица, Згага и Шурц немају шансе да постану VIP. VIP су дефинитивно Мими, Станија и слична компанија. Адреса им је Фарма б.б. Предуслов за VIP: силикони, птица "оро" и моћан тип из сјене.

Инсајдер у име државе прича је за ријетке. За оне што никада неће бити VIP. Али, све је ствар избора.

Колумне Коментар дана