Небо

Небо
Владимир Кецмановић
06.07.2013 20:01

Колумну за “Глас Српске” обично пишем понедељком, а уторком је дотерујем и шаљем уредници. У недељу, обично, одлучујем о чему ћу да пишем. Тема не недостаје, током седмице се накупи свега и свачега - па није лако донети одлуку.

Ни претходне недеље није било другачије.

Чак је - ако ћемо право - догађаја и “догађаја” било више него обично.

Србија је добила нешто за шта није најјасније да ли јесте или није датум.

Па ни српски “еврофанатици” ни српски “евроскептици” не знају да ли да се радују или да буду тужни…

Хрватска је постала члан ЕУ. Па Срби, збуњени аргументима “еврофанатика” и “евроскептика”, не знају да ли да Хрватима завиде или да их жале…

Ни јунаци нашег доба нису мировали.

Власник електронске луднице Петар Луковић, на пример, са посебном је страшћу изливао мржњу према Републици Српској…

Добро, западнобалкански електронски лудак као тема отпада јер смо се њим већ претерано бавили. Учинили смо му плезир, показали хуманост, од нас доста. Сада би његовим поремећајем требало да се баве надлежне установе, које, изгледа, немају намеру да “преузму одговорност”.

Али, то је већ проблем неодговорних установа и несрећног болесника остављеног на милост и немилост сопственим демонима.

Споро тече “транзиција” девастираног “западнобалканског” здравства, па ће Пинк Пера да се начека тренутка у ком ће на врата да му закуца љубазан господин у белом мантилу, са необично дизајнираном кошуљом у руци.

И чекајући да се врата отворе, приупита колегу:

“Наполеон? Хитлер? Стаљин? Ах, да, главни и одговорни уредник.”

Па пошто се врата отворе:

“Господине главни и одговорни уредниче, шта мислите да мало прошетамо?”

Али, није несуђени стипендиста клинике “Лаза Лазаревић” једини јунак нашег доба који је минуле седмице био активан.

Било је ту још нових кандидата, који су просто преклињали да им се посвети текст...

Поглед кроз прозор

И тако сам у недељу, то јест јуче, размишљајући за коју од занимљивих тема да се определим -  несмотрено бацио поглед кроз прозор.

И угледао крошње дрвећа које расте недалеко од обала Саве.

Те крошње су тако велике да се, посматране са мог прозора - спајају. И не зна се које дрво расте на којој обали реке.

А над крошњама сам угледао летње небо.

Претходних дана је падала киша, било је облачно и тмурно.

А јуче се разведрило.

Небо није било интензивно плаво, као на разгледницама. Пре плавичасто. Једва плавичасто. Готово - бело.

И можда би изгледало потпуно бело, да ретки праменови сивобелих облака који се повлаче нису наглашавали плаву нијансу празнине која, откако постоји човек, заокупља његову машту.

Природа и друштво

Не спадам у професионалне заљубљенике у оно што се обично подразумева под “природом”. У прози, а богами, и у ванпрозним исказима, пејзажом се ретко бавим.

Што не значи да оно што се, помало сладуњаво, назива “природним лепотама” - не примећујем.

Напротив - пејзаж ми битно утиче на расположење.

Али, налазим да се у томовима које је историја књижевности посветила “природним лепотама” - налази недопустиво много сувишних речи.

Па би било паметно да се не трудим да додам још коју.

Истина, сличан је случај и са многим другим темама, од којих неке, упркос томе, обрађујем.

Али, обрађујем оне теме о којима, како ми се чини, имам да кажем нешто на начин другачији од оних који су говорили пре мене.

Можда ме осећај вара, али у писању нема друге него да се тај осећај следи.

Као што имам осећај да о “природним лепотама”, барем за сада, немам да кажем ништа ново. Илити, будући да је већ све речено, а да се уметност језика, као, уосталом, и свака друга уметност, састоји у саопштавању старих истина на нов начин - ништа другачије.

У време када сам ишао у школу, постојао је предмет који се звао “познавање природе и друштва”.

Тада сам, као и сада, углавном био окупиран оним делом природе који се убраја у друштво.

Човеком и његовим причама.

Сећам се, када бих на часовима српског језика - који се тада звао “српскохрватски” - добио задатак да опишем неки “природни феномен” - дуго бих се мучио док бих се сетио о чему да пишем.

Једном сам описао ковитлац који сам видео на мору, и који ме се, будући да сам га видео први пут у животу, стварно дојмио.

Доживљај је био аутентичан, али оно што сам написао није. Нажврљао сам низ општих места која су одушевила моју наставницу, склону кичу као што већ наставнице језика кичу склоне знају да буду.

И зато ово небо, које ме се јуче дојмило, као ни свој доживљај, нећу детаљније описивати.

Довољно је да кажем да је утисак био снажан.

И леп.

Све док се нисам присетио да је то што зовемо небом, а што је песник Бранко Миљковић дефинисао као “експлозију нашег чуђења пред празнином”, један бескрајан, углавном празан простор, у ком је, углавном, ужасно хладно, а ту и тамо неподношљиво врело.

И у ком, барем за човека, и барем углавном, нема живота.

Да опет не претерујем са описима - тај доживљај је био ужасан.

Вечност и трен

Присетио сам се мисли јунака романа који управо пишем. Која је исказана на необичан, њему својствен начин. А која би, преведена на свакидашњи језик, гласила отприлике овако: и ако верујемо и ако не верујемо у Бога, не можемо да се не сложимо како је свет у ком живимо ситан и бедан, ограничен на површински слој једне мале планете.

И - било да верујемо, било да не верујемо у пакао испод Земљине коре, и било да верујемо или да не верујемо у рај на небесима – ни горе ни доле немамо шта да тражимо док заувек не склопимо очи.

Они који у Бога верују, најсрећнија су бића у Космосу, пошто могу да се радују небеској плавети, а они који не верују, најнесрећнија, пошто живот проводе тресући се пред “бесконачном” празнином.

И - коначно - пошто су време и простор само обмана човекових непоузданих чула и привид човекове ограничене памети, која без њих не може да функционише, а пошто је Истина један једини, бесконачан трен, они који у Бога на тренутак поверују, у том трену доживљавају рајску вечност.

Веровали или не веровали - сложићете се да пред тим небом, том рајском отаџбином или огромном празнином - сви датуми и све уније, сви парафи и сви формулари, постају безначајни да безначајнији не могу бити.

Колумне Коментар дана