Не плашим се Сарајева, али...

Не плашим се Сарајева, али...
Сања Влаисављевић
06.07.2013 20:00

Не плашим се доћи у Сарајево, али... Већ неколико пута слушам или читам изјаву Младена Иванића, коју преносе сарајевски медији, како се не боји доћи у Сарајево. На неком јавном сервису је чак додао и да неовисно о раду Парламентарне скупштине БиХ долази у Сарајево, сусреће се са пријатељима и шета градом. Дакле, овај Иванићев став би требао да представља супротност ставовима политичара из РС, који након јунских протеста неће да крену на пут до Сарајева.

Међутим, кад год грађанима сервирају Иванића, као супротност општем ставу политичара из РС, забораве додати још једну важну реченицу коју овај каже, али Сарајлије је не могу баш разговијетно чути, јер новинари, било насловом, било уредничком интервенцијом умање њен значај. Иванић сваки пут, врло прецизно дода, и да неће ићи у Парламент све док остали посланици из РС не одлуче другачије. Дакле, једно треба имати стално у виду. Ма колико имали супротстављене ставове о неким кључним питањима у РС, политичари из тог ентитета су сложни око барем двије ствари: статус РС у БиХ не смије бити упитан и недолазак у Сарајево је одлука свих, а не неких политичара.

Сјећам се да су чак и студенти, који су недавно изашли на бањалучке улице, имали врло прецизан став: ограђујемо се од протеста у Сарајеву. И не, нисам то чула на некој телевизији из РС, него на дневнику ФТВ-а. Нису ти студенти ни помислили доћи у Сарајево и показати “солидарност” са младима из Сарајева, него су у свом граду тражили своја права, не осврћући се ни најмање на сарајевске уличне протесте. Ако млади људи немају никакве додирне тачке у својим захтјевима, ако немају сигурност и повјерење, а очигледно немају, да заједно протестују и дођу у Сарајево, онда све новинарске намјештене наслове и преношење нечијих изјава заиста треба са великом резервом и веома пажљиво читати. Зашто? Зато што ако неко у Сарајеву прочита да Иванић једва чека да дође у Сарајево, а све ограде које он при томе износи се прећуте, онда нетрпељивост према осталима који то неће добија још веће димензије.

Пјесме и протести

Друштвеним мрежама су ових дана кружиле бројне поруке у вези са протестима испред Парламента БиХ. Једна од порука била је и “Саопштење за јавност - Дан за ненасилни грађански непослух”. У потпису саопштења - нема потписа, али имају нека два броја телефона. Један број води до неке фондације. Дакле, протести ипак имају неке организаторе. Иако су се “организатори” реторички опирали спекулацијама о “НВО организаторима” протеста.

У том саопштењу стоји све осим саопштења. Ријеч је о класичном позиву на протесте, уз образложење зашто и како грађани треба да покажу своју “непослушност”. Оно што овај допис чини занимљивом јесте захтјев за отказима изабраним политичарима. Без икакве претензије да браним било којег политичара и јавно заступам његово или њено доживотно сједење у политичким фотељама желим коментарисати сљедећу паролу: “Запамтите их сада. Сви који су примали плате за нерад не заслужују наше повјерење. Ми се боримо за дјецу, они се боре за новац и наш глас на изборима. Ускратите им новац и гласове.” Ако пажљиво анализирамо ко након 6.6.2013. “није радио”, онда пут врло једноставно води до Срба и Хрвата.

Сјетимо се само ријечи Дениса Бећировића како есдепеовци и њима блиски раде сваким дан у згради заједничких институција. Дакле, треба запамтити Србе и Хрвате и ускратити им повјерење. Остају само честити грађански оријентисани Бошњаци, као благодет за ову земљу. Можда уз њих још једна тек формирана фронта и оно што изњедри коалиција “Први март”. Дакле, невидљиви организатор поручује ко није пожељан на политичкој сцени ове земље, а претходно смо из различитих политичко-новинарско-енвеоовских извора врло прецизно сазнали ко то не ради. И можда би овај помало (мало више) националистички захтјев био мањег интензитета да су се на протестима свих ових дана појавили грађани из Љубушког, Бијељине, Бањалуке, Ливна, али не у броју путника једног комбија. Нажалост, то се није догодило и стога сваки захтјев за отказима и смјенама нема ама баш никаквог смисла.

Уз ово треба анализирати и још једну често спомињану изјаву: “Они су нас лагали 20 година. Узимали су нам све ових двадесет година. Е неће више.” Ко су они, а ко смо ми у овој причи? “Они” су они које грађани бирају свих ових двадесет година. Они су људи којима њихови бирачи највише вјерују. Два су разлога за одрживост ове друге тврдње. Први: грађани на свим изборима бирају представнике истих политичких партија. Бирају их по својој слободној вољи. Други: грађани нису изашли ни на какве масовне протесте против изабране власти, чак ни у Сарајеву. Ако математички посматрамо број људи на протестима и број грађана Сарајева, онда ни Сарајлије не подржавају протесте него актуелне политичаре. Оног тренутка када грађани одлуче незадовољство показати у обиму већем од хиљаду-двије, тог тренутка се може говорити о истинском незадовољству тих људи. Овако, протести дјелују као још једна активност неких НВО које су већ добиле пројекте за “подизање свијести грађана” прије општих избора наредне године. Сјетимо се само како су првих дана протеста управо неки од финансијски добро подржаних НВО, преко својих представника, слали поруке путем јавних сервиса са сједиштем у Сарајеву како “ће они” наставити започете активности и како ће “они” координирати даљи ток догађаја на сарајевским улицама. Ходали су они ужурбано испред зграде Парламента и викали у мегафоне. Заступали присутне и одсутне са протеста. Подржавали сваку изговорену ријеч америчког амбасадора или високог представника, као и свих оних пред којима је и због којих је добро обраћати се са јавних протеста. Понављали их као мантру.

Ови ме захтјеви за отказима и смјенама подсјећају на оне бучно оглашаване и бесмислене захтјеве за укидањем “двију школа под једним кровом”. Зашто бесмислене? Зато што оспоравају вољу родитеља, који желе да им дјеца похађају такве школе. Зато што су родитељи спремни своју дјецу слати и у, по неколико километара удаљене, школе само да дјеца буду “своја међу својима” и да буду ослобођени оног перфидног облика дискриминације често присутног у неподијељеним “грађанским” школама. Подједнако тако и захтјеви за смјенама и успостављањем неких нових политичких моћи нису ништа друго него опирање политичкој вољи грађана и наметање неких нових политика, о којима грађани не размишљају. Захтјеви које организатори протеста стављају пред грађане, а који гласе отприлике: “Смијените их. Ми вам кажемо да ће без њих бити боље. Ми вам кажемо да они треба да оду јер нису добри за вас” су све осим демократска алатка која покреће свијест грађана о промјенама.

Колумне Коментар дана