Нада умире посљедња

 Нада умире посљедња
Мирјана Кусмук
13.11.2015 00:03

У давном интервјуу (1974) један велик новинар Јован Шћекић, говорећи о својим узорима у новинарству, испричао је причу о Максу Беру, Швајцарцу, новинару који је умро за писаћом машином 1965. године.

"Много година је био дописник из УН, где сам га и упознао. Сећам се тренутка када је цар Хајле Селасије дошао у УН први пут и када му је био представљен Макс Бер. "Ваше царско величанство, поздравља вас мој фрак", рекао је Макс, а касније ми је испричао историју свог фрака. Када је као рођени Аустријанац и заклети непријатељ фашиста бежао од Немаца било му је дозвољено да понесе две ствари. Изабрао је писаћу машину (да би могао да ради) и фрак (најскупљу ствар коју је имао). Никада није предавао извештај док га не би прочитао његов најмлађи колега, јер је увек изнова хтео да се увери да ли му је речник застарео. Последњи, врховни цензор била је његова жена.

Поштовање које је Макс Бер уливао било је толико да ниједан дипломата није сматрао да је нешто вредније постигао уколико му није за првих десет дана у Њујорку дао интервју. Тадашњи секретар УН почињао је дан читајући његове извештаје. Макс Бер уверио ме је да се свом позиву треба предати, без обзира на то где се налазимо, којој генерацији припадамо. Само ће тако и наш рад имати резултата".

Ово је прича о новинарству какво сам имала част да упамтим. Новинарству у коме се пењало полако, не прескачући степенице. Онда када се радовало првом иницијалу потписаном у новинама, а тек пуном презимену. Када су се поштовали они који су имали године искуства и знања, као што је Јован Шћекић поштовао Макса Бера. И када нису биле важне функције, јер у фундаменталној професији "новинар" уредници су прво новинари па су се тако и представљали. Шта се догодило у међувремену?

Професија новинар

Суштина новинарске професије требало би да је нераскидиво везана са друштвеним добром као врховним идеалом новинарства.

По дефиницији, која би требало да је темељ професије новинар (исто колико је Хипократова заклетва темељ професије љекар) новинар би требало да је онај који преноси истину до грађанина који нема други начин да је сазна. Новинар је ту да омогући грађанину да зна, да у његово име надзире власт, политику, бизнис, носиоце јавних функција. Па и краљицу, иако је њена титула насљедна.

Атмосфера дивље транзиције кроз коју пролазимо укинула је етичке стандарде у цијелом друштву, па и у новинарству. Евидентна морална криза довела је до тога да слобода изражавања често прелази у слободу лажног оптуживања иза којег се крије нечија лична, партијска, пословна корист, а никако не истина и друштвено добро као врховни идеал новинарства.

Новинари и медији нису само огледало, него и саставни дио друштва па не могу бити ни бољи, ни лошији од њега. Ако је пропала привреда, како да се очува новинарство? Ако добар дио функционера који врше јавне функције има дипломе набављене у посљедњих неколико година, ако добар дио професора универзитета нису они који имају научне биографије пред којима се стоји с поштовањем, ако је услов за напредовање родбинско партијска или спонзорска веза.., како очекивати да медији и новинари буду изван тога? Зашто би за професију новинар важила другачија правила?

У младом вишепартијском систему, по истом принципу подијељени су и медији. Само им се мијењају улоге. Када "њихови" дођу на власт постају "режимски", када њихови оду у опозицију постају "независни". Прича о слободи и професионализму и једних и других самим тим пада у воду.

Наравно за све то крива је сама новинарска заједница, која из ових или оних разлога није имала снаге и дигнитета да сачува саму себе, него је пристала да ради по налогу и жељама политичких ментора.

Али нису само политичке елите те које у медијима креирају атмосферу о постојању неке егзистенцијалне пријетње за опстанак заједнице чиме себи отварају простор за дјеловање без ограничења, нити су само оне креатори писања медија, него их често режирају тајкунске, мафијашке, обавјештајне, параобавјештајне... групације које инструментализују новинаре и медије зарад елиминисања конкуренције и остварење својих личних циљева.

То није тешко, посебно не у ситуацији у којој чистачица у банци има већу плату од новинарске. Тада је истина на продају исто као и лаж. Све зависи ко да више.

Један колега, стари новинар, добровољно удаљен из професије, рекао би: "Нема више новинарства, то је легализован рекет". Не баш, јер ипак има још новинарства, али има и рекета. Само што је грађанину, конзументу тешко да разлучи поруџбу од истине. Новинару није.

Сврха постојања

 

У студији о функцијама и принципима новинарске професије под називом "Елементи новинарства" аутора Била Ковача и Тима Розенстила, објављеној у САД 2001. године, говори се о девет кључних принципа новинарства чије испуњавање је неопходно да би новинари оправдали сврху властитог постојања, свој кључни друштвени задатак.

Први од принципа је обавеза према истини, јер се подразумијева да новинари морају саопштавати истину у корист друштва.

Један од принципа, на којем би требало да почива новинарство да би испунило сврху властитог постојања, јесте остати независан у односу на оне о којима се извјештава. У стабилним демократијама овај принцип или идеал је остварив (исто као што је неупитна независност "његове висости судије"), али у климавим, у демократијама у којим се анархија мијеша са рецидивима комунистичко-удбашког система, то је готово немогуће.

Важан принцип каже да новинарство, опет да би испунило сврху властитог постојања, мора независно да надзире власт (чиме се остварује контролна функција). Уз то, новинари треба да раде по сопственој савјести и етичким принципима, што је кључни принцип за стваралачку слободу и независност.

Руку на срце, колико је таквих? Колико је оних који су спремни да угрозе властиту егзистенцију поштујући принципе које подразумијева професија новинар? Као што је угрозила Оља Бећковић или Бранкица Станковић? Иако је период Милошевићеве владавине у Србији са становишта јавности "црни период демократије", занимљиво је да је Оља преживјела те црне дане, али није демократију. Убила је професија и сва она питања постављена у име јавности и у корист друштва.

Аутори књиге која дефинише суштинске принципе и постулате професије, ипак, су заборавили да напишу или код њих тога нема, да је у први и основни принцип, предуслов свих предуслова независности медија: финансијска и политичка стабилност власника. Новинари су посљедња карика у том ланцу, која увијек може да се откачи и замијени, као Оља Бећковић. И баш тај принцип створио је у медијима кадровски потенцијал који данас имамо.

Узели су нам слободу

Пристајући на одступање од етичких кодекса и принципа професије, новинари су сами заслужни за третман који данас имају. Зато не чуди да они који би требало да су коректив друштва не могу помјерити више ништа. И онда када напишу највећу истину, они којих се та истина тиче правиће се да је нису прочитали. И ништа се неће помјерити. Чак нико неће пресавити табак да отпише, отвори полемику, да каже: "То није тачно" и изнесе своје аргументе. Све то по новој крилатици: "Ћути, нема ништа старије од јучерашњих новина".

У посљедњих десет година дошло је и до што технолошких, што суштинских промјена у раду медија. Прво је откривен пресудан утицај маркетиншких агенција на уређивање медија из сјене по принципу колико музике толико пара. Онда се развио интернет. Интернет је сваком психопати који се често крије иза лажног идентитета дао право јавности, право да клевеће, сазнаје, открива, саопштава, деградира, изругује…. Дао је могућност и онима који нису научили да напишу вијест (најосновнија новинарска форма) да презентују анализу, извјештај, коментар, шта год хоће, без једног јединог текста у животу који им је "масакрирала" црвена оловка искусног уредника.

И због свега тога и још којечега отвара се питање да ли је новинарство професија која изумире? И то од тренутка када су новинари пристали да буду средство за испуњење туђих циљева. А онај ко пристаје на то, логично је, губи сваки углед и утицај у друштву, јер кога још брига шта мисли слуга на двору?

Управо одатле дошло је до замјене улога, па су умјесто да новинари буду коректив друштва, политичари постали коректив медија. Нема политичара који о медијима не зна све, шта треба да објављују, како треба да пишу, како не треба да пишу, гдје им студирају дјеца, да ли иду код пластичног хирурга… И нема дана да неки од њих не одржи предавање медијима који слушају и ћуте, ћуте, ћуте… или не ћуте ако је говорио онај за чији политички табор не раде.

Истовремено, на другој страни кроз медије које контролишу, политичари јасно показују да им слуга никада доста, као и да слуге никада не могу бити добре. Одатле хиперинфлација и новинара и медија уз потпуно деградирање професије, и кодекса, и правила, и кадровског потенцијала.

Па ко онда да објави вијест да новинарство умире. И то од оног тренутка када су нам узели слободу. Или смо им је сами предали?

Колумне Коментар дана