Музика на чудним свиралама

Aлександар Сања Илић
30.01.2009 22:00

Бавити се музиком Балкана, бити члан групе која свира балканску музику и која је прошла са својим концертима цео свет, заиста је привилегија веома малог броја музичара са наших простора.

Попети се на пирамиде Сунца и Месеца у древном мексичком граду Теотихуакану, возити се чамцем по каналима кинеског села Џоџуанг које подсећа на Венецију, провести сат у медитирању у храму Лотоса у Њу Делхију, осетити хук и снагу водопада Нијагара, гледати са врха Sears Towerа, највише зграде у Чикагу, појести чувене кнедле и купус у Сеулу у Јужној Кореји, свирати заједно са оркестром и хором Каирске Опере, бити на острву Видо на Крфу, свирати на Олимпијади у Aтини, обићи Aлександријску библиотеку, највећу и најзначајнију на свету, шетати се улицама сиромашне четврти у граду Лахоре у Пакистану, само су детаљи из ниске бисера које је група "Балканика" доживела на својим турнејама током претходних осам година.

Свако путовање и свака турнеја доноси нова искуства и нове утиске, нове културе, нове људе... и свако путовање ствара нова пријатељства, нове сарадње и нова узбуђења. Када се после концерта у неком далеком граду спусти завеса, угасе светла на бини и замру аплаузи и овације, када сценом завлада мукла тишина, а сценски радници започну паковање опреме, поново се јавља осећање узвишености и сећања на аутентичне грађевине и споменике културе древних цивилизација на тлу те земље. Грађевине које су нам измамиле уздахе остављају чудне и јаке емоције које носимо са собом целог живота.

Пре шест година, група "Балканика", кренула је за Мексико на Сервантино фестивал. Концерти су заказани у осам градова средњег Мексика. После 20 сати лета од Београда, преко Лондона, слећемо у Мексико Сити, у касним вечерњим сатима. Смештамо се у луксузан хотел "Фиеста Aмерикана" у самом центру града. Сутра је слободан дан. Добро ћемо се испавати а онда посетити чувене пирамиде Сунца и Месеца у Теотихуакану. Разговарамо са нашим љубазним домаћинима о организацији превоза до пирамида и долазимо до сазнања које се никоме у том тренутку није допало. Информисани смо да се излазак сунца на пирамидама просто мора доживети, јер је то незабораван доживљај. То значи да спавамо само три сата, устајемо … па опет на пут. Ко је кренуо, није се покајао.

Око четири часа ујутру кренули смо из града изнајмљеним аутобусом. Излазимо на аутопут. Из супротног правца… хиљаде фарова. Непрегледна колона аутомобила изгледа као да стоји. Радници иду на посао. Мексико Сити је најмногољуднији град на свету. Има преко 23 милиона становника. Наша трака аутопута је скоро пуста, те веома брзо, за неких пола сата, стижемо до комплекса Теотихуакан.

У ово доба ноћи или јутра, не знам ни сам шта је, једини смо туристи. Сакупили смо се у групу и ходајући кренули ка пирамидама. Јесење небо је препуно звезда али је јако хладно а ми не баш топло обучени.

Ходамо авенијом мртвих, некада главном улицом древног града Тихуакана. Дуга је око 2.5 километра. Осећамо посебно узбуђење, узнемиреност и надахнуће. Благо светло се помаља на хоризонту тек толико да није потпуни мрак. У сакралној тишини корачамо. Не проговарамо. Чује се само звук корака. Шкрипи шљунак под нашим ногама. Са леве и десне стране указују се обриси многобројних гробница и ниских степенастих храмова, саграђених пре више од осам векова. Нека блага језа нам прожима тела а чудна узвишеност душу. Као да преживљавамо последње дане Толтека, Aстека, Маја и Инка Индијанаца. Као да се испред нас дешавају сцене када конквистадор Фернандо Кортес заробљава последњег цара Монтезуму. Као да гледамо и не можемо да схватимо како је могуће да је мала шпанска војска успела да победи далеко, далеко бројнију војску. Индијанци су пред Шпанцима једноставно стајали као неми или клечали, молећи се Богу. Можда су сматрали да су сами Богови сишли на земљу па су им дозволили да их Шпанци убијају, рањавају и заробљавају. То потпуно предавање религији их је коштало цивилизације.

Пролазимо поред храма Бога створитеља Квецалкоатла или пернате змије. Дивимо се уметничком умећу које представља идеју високог и ниског, духовног и световног у лику змије-птице.

Пре шпанског освајања, Мексико су насељавала различита племена Индијанаца. Најзначајнији су били Толтеци, Маја-Индијанци и Aстеци. Најразвијенију културу од староседелаца имали су Маја-Индијанци. Градили су храмове, путеве, бродове ...Имали су и своје писмо, а религија им је била обожавање сунца. Индијанци са севера су постепено загосподарили највећим делом земље и основали империју. Центар им је био Тенохтилтан, данашњи Мексико Сити.

Као да је нестао умор и кораци нам постају све бржи и бржи. Шкрипа шљунка под ногама све гушћа и гушћа. Можда подсвесно желимо да што пре прођемо авенију мртвих.

Испред нас се ускоро приказује колосална грађевина обасјана светлошћу хиљаду сјајних звезда. Испред нас стоји један од највећих и најлепших историјских споменика на свету. Још није свануло а већ су се однекуд из мрака појавили трговци са разним сувенирима. Продају све што може да им стане у руке. Фигуре и маске од вулканске лаве и жада, ланчићи од сребра и копије древних инструмената од керамике. Ова сурова реалност нас је пренула и вратила из далеке прошлости.

Зарубљена Пирамида Сунца, досеже по запремини Кеопсову пирамиду, што значи да је мало и виша. Ми смо храбро кренули ка врху. И све би било много лакше да за нама није 10.000 километара, 20 сати лета авионом и само три сата одмора. Но, наш истраживачки дух, пун жеље за сазнањима и доживљајима, тера нас напред, ка врху.

Стижемо на сам врх Пирамиде. Око Пирамиде се протеже непрегледна равница на све стране и једва чекам да сване. Очекујем поглед који сеже у недоглед.

И баш у тренутку када смо крочили на зараван зарубљене Пирамиде, као да је неко из NASA-е прорачунао, десило се оно због чега смо и дошли овако рано. Учинило ми се да се хладноћа појачала, да се тло померило а да је неки нечујан прасак означио долазак светлости. И заиста ... би светлост. По целом хоризонту се нестварном илуминацијом појавило црвено светло а сам источни хоризонт се продужавао необичном брзином и на крају обухватио више него што се може видети а да не померите главу. Неки нечујан ветар и нека чудна енергија је прострујала поред нас. Био сам сигуран да дух старих племена Индијанаца још живи на овим просторима. Задивљено и немо, проматрали смо како црвена светлост расте, расте и расте ... док се на крају није појавило Сунце и обасјало своју Пирамиду. Нестала је хладноћа и блага топлина је полако улазила у наша тела. Чули су се и први гласови: "... ово је феноменално ... ово треба доживети...".

Сасвим спонтано Спале и Папа Ник засвирали су на новим инструментима које су купили од трговаца у подножју Пирамиде. Мелодије и звуци су се спуштали низ ободе пирамида и као да су се расипали по целој равници Теотихуакана. То је била музика која је долазила из прошлих векова. То је била музика која се толико уклопила у амбијент да су приче о неким чудним енергијама по ко зна који пут постале приче из стварности. Ова музика на чуднима свиралама, одсвирана је само тад и само на том месту и верујем да би сваком Индијанцу био он Aцтек, Маја или Инка измамио осмех. Можда би доживели као нешто своје а можда је то и било баш нешто њихово. То никада нећемо сазнати али једно је сигурно. Старе цивилизације градиле су своје храмове на посебним местима. Вероватно на местима на којима струји посебна енергија. Ми то данас још увек не знамо. Можда су нам богови Теотихуакана те хладне јесење ноћи одшкринули врата својих тајни и бар на кратко пустили у свет давно нестале цивилизације.                                              

Колумне Коментар дана