Морално добро за све

Морално добро за све
Сања Влаисављевић
11.12.2009 23:00

Колико пута је појам "слободе медија" доведен у питање? Најприје, према тумачењима извјесних слободарских новинара, слободу доводе у питање националисти, колаборационисти и сви они који се боје имати своје мишљење и јавно га изразити.

  Сматрају дакле они да постоје озбиљне пријетње слободи медија јер се тражи ограничавање начина изражавања у медијима. Сматрају и да је свако јавно указивање на пропусте у комуницирању опет атак на медије.

Слобода подложна двосмисленостима

С друге стране, постоје озбиљне сумње у исправно схваћање појма "слободе", јер неријетко се с тим појмом маше у јавности да би се прикрили обрачуни мотивирани посве мрачним сврхама. Захтијевати апсолутну слободу медија је сасвим бесмислено и неодрживо. Чак и ако занемаримо бројне правилнике о етици новинарства мора постојати барем нека вриједност која је неупитна. Рецимо снимање тешко повријеђеног човјека у интензивној њези који у полусвјесном стању покушава да изговори барем једну ријеч је морбидно и не служи никаквој часној сврси.

Не треба наглашавати да постоје информације које не очекујемо да новинари објаве, а да није у питању захтјев за цензуром. Провоцирање госта који се јавља линком из другог града питањем да ли је разлог његовог недоласка страх да би му се као Србину могло нешто догодити и то свега пар дана након што су у истој емисији једној Српкињи уистину биле упућене пријетње смрћу далеко је од слободне комуникације. Прије ће бити да је посриједи јавном простору и политичком тренутку посве непримјерена провокација која засигурно неће допринијети "добробити грађана". Наиме, слобода медија с правом треба бити, барем теоријски, ограничена посебице када је ријеч о политичким извјештавањима и коментарима, као што требају бити макар назначене границе слободе говора имајући у виду огроман друштвени утјецај медија. 

Слобода медија и ратно стање

Прије неки дан је угледни сарајевски новинар Сенад Aвдић примијетио: "Колико ја као потпуни лаик, контам, на ФТВ-у постоје само двије редакције: информативно-политичка и филмско-драмска. Први не знају да је завршен овај посљедњи рат док други нису информирани да је и Други свјетски рат релативно давно приведен крају".

Уистину овакво континуирано призивање ратног стања не би требало проматрати као упражњавање медијских слобода него радије као приватизирање медијског простора у којем има мјеста само за једно гледиште без одговорности за гледатељство. Одговорност за слободу и њена ограничења је овдје тим већа јер грађани су обавезни да плаћају оно што им се пласира као програм, а законско право на слободу медија засигурно не би требало бити безувјетно.

Наводи даље исти новинар коментирајући федерални јавни сервис: "Између два целулоидна партизанска епа, на овом каналу вртјеле су се траљаве вијести и запаљиви политички магазини". И још би нетко могао помислити да је Aвдић престрог у оцјени, но не треба заборавити да појам "запаљивости" на овом простору има много дубље и опасније значење него било гдје другдје у регији. Треба имати на уму да запаљивост на јавним сервисима врло брзо добива своју много отворенију форму на разним Интернет форумима, а неријетко и на улицама. Ево већ чујем приговор да Интернет форуми немају никакве везе са медијима и да не могу бити службено процесуирани, те их не треба узимати у обзир. Но не треба заборавити двије ствари: Интернет форуми су глас грађана потакнут медијским пласирањем информација о догађајима и људима; на Интернету је све више уређених електронских новина које према тумачењима РAК-а опет не могу бити узети у обзир, иако имају јасно дефиниране редакције, а у којима је на дјелу најгори хушкачки језик. Ради поткрепе издвојит ћу само један застрашујући цитат из интернетског издања уређене новине: "Свијет у коме се за говор мржње и национализам не оптужује политичара који изјављује 'Нама у Републици Српској је неприхватљиво да нам суде судије муслимани', свештеника који организује гомилу за линч новинара и активиста невладиног сектора, реиса и његовог медијско-политичког партнера који људе оптужује да су исламофоби, четници, мрзитељи муслимана и Бошњака и тиме их обиљежавају за одстрјел вјерским фанатицима и лудацима којим земља врви, постављача крижа над Мостаром, новину која организује и подстрекава екстремно насиље над мањинама и ксенофобију, власт на говору мржње успостављену, националистичке медије из којих мржња напросто исијава…(не за све њих се тешко схватљивим одсуством елементарног морала налазе ријечи хвале), него се за говор мржње и национализам оптужује -'грађанске, антинационалистичке медије у Сарајеву' и 'издајнике' и који с њима сарађују по РС-у, те, оне који рјечником који се не обазире на малограђанска мјерила пристојности, критикују носиоце негативних појава у друштву (те, нпр. Додика називају расистичком надрканом свињом, Реиса заштитником педофила, Aваз омиљеним бошњачким тоалет папиром, а повремено и 'колективно' јебу мајку онима који су нас довели у ову ситуацију - ево да поново дам повода за приглупе јавне интелектуалне мастурбације, бићима из Зоне сумрака)".

Поставља се сада само од себе питање која је сврха, порука, корист оваквих шовинистичких квалификација? Какву добробит грађанима може обећати њихов аутор? Нисам сигурна да неко добронамјеран може повјеровати да јавну добробит доноси хушкачки или језик улице, клеветање, отворени позиви на линч и још којешта. Aко наведени цитат треба сврстати у скупину слободног новинарства онда с правом треба поново поставити питање гдје је на овом простору граница слободе медија или је она овдје, за разлику од осталих либералних и демократских земаља, потпуно небитна. Гдје је граница новинарске одговорности према друштву у цјелини или се можда наши слободарски новинари и медији ипак обраћају само једном дијелу друштва својатајући га као цјелину?

Колумне Коментар дана