Моји су другови бисери расути

  Моји су другови бисери расути
Мирјана Кусмук
28.01.2016 23:57

Тинејџер Махир Раковац убио се, јер је био жртва вршњачког насиља у "елитној" међународној школи у Сарајеву у коју не улазе они чији родитељи немају брдо пара које су гаранција да ће школу завршити са најбољим успјехом. Они који на наставу долазе обијесни у обијесним лимузинама и маркираним крпицама. Изопачена квазиелита.

Оснивач листа "Дневни аваз", политичар и бивши министар безбједности Фахрудин Радончић је ухапшен. С обзиром на тежину и снагу коју човјек има, могла би ово бити и вијест године само да се не чека дан и сат када ће бити пуштен, а правосудни процес, по узору на сличне претходне, доживјети фијаско. Јер, ко уопште послије пропалих оптужница против неколико чланова Предсједништва, циркуса са хапшењем предсједника Федерације, које се свело на нелегалан пиштољ, позамашних одштета након тога... може вјеровати у правну државу? Ма како желио.

Наравно да није замјеник америчког амбасадора Николас Хил открио топлу воду када је у опроштајном блогу написао да у "Тужилаштву БиХ ради превише слијепих сљедбеника СДА" и да је "главни тужилац под озбиљним утицајем бошњачких политичких снага", али нека је рекао оно што и врапци знају, па макар и на одласку.

Баш ова два догађаја сачекала су да се вратим са кратког одмора и потврде да можеш да одеш колико хоћеш и гдје хоћеш и да ће те све исто сачекати као да нигдје никада одавде ниси ни мрднуо. Без обзира на то путовања су, ипак, највреднији исјечци живота. Путовања су спознаје и искуства, нови видици, другачији од књиге и филма, јер су стварни и искуствени. Наравно, веома су важна у очувању стабилности, слободе па и здравог резона, али и у рушењу предрасуда.

Како у сваком злу има неко добро (наравно да је ријеч о утјешној флоскули) једино корисно из по свијету "расутог" предратног Сарајева је у томе што имаш гдје и код кога да одеш, а да ти се обрадује, у име старих времена или као једином аутохтоном "звуку завичаја", свеједно. Како год, али "тамо далеко", преко океана, много више је душе и добре старе зајебанције која је, све су прилике, са њима заједно одавде отишла, заувијек.

 

Америка је земља велика

 

Ако човјек и магарац знају, а знају, више од самог човјека, шта тек човјек може да научи од земље колика је и каква је Америка? Посебно ми одрасли на заблуди да је наша земља, она прије, а и ова сада, најљепша и да има невиђене природне љепоте. Да је то једина заблуда, једина предрасуда коју имамо било би још и добро. Али није.

Зато одмах да вас разувјерим, Американци нису глупи, јер да су глупи, никада не би могли да направе тако велику, уређену и развијену земљу. Додуше не знају све о свему, као што ми знамо, али знају оно што им треба и то знају одлично.

Нису ни лијени. Јер да су лијени никада не би успјели да направе толико богату земљу и остваре тако висок стандард живота. Додуше, не раде колико ми, али су у послу много продуктивнији. Могу да раде и од куће, што често чине, а сваки прековремени сат плаћа им се три пута више.

Американци нису ни непријатни, ни уображени, ни арогантни, напротив, врло су срдачни, сусретљиви, отворени и спремни да помогну. Тамо ће вас продавачица поздравити питањем: Да ли сте данас добро? Случајни пролазник неће се либити да вам каже нешто лијепо, ако ништа, да похвали ваш избор ципела тог дана. И да вам се насмије.

Тачно је да је здравствено осигурање у Америци скупо, али је тачно и то да вас никада неће оставити да умрете на улици и да вам не пруже врхунску љекарску помоћ. Касније ће се већ пронаћи богати донатор који ће то платити. Јер богати људи, спортисти, џет-сетери у Америци јако много новца донирају за лијечења, за стипендирање или подршку умјетности, чиме добијају олакшице приликом плаћања пореза. Тако се спаја угодно с корисним, на корист цијеле заједнице.

Американци поштују и себе и вас, и свој и још више ваш долар. Зато када вам случајни пролазник на улици затражи цигарету, за њу ће вам платити барем 20 центи, јер не жели ништа што је ваше бесплатно.

Никада неће морати да контролишете рачун у продавници и бројите кусур, јер ће продавачица, ако јој и пет центи буде вишак у благајни, исте вечери добити отказ.

Да ли у Америци може да се деси вршњачко насиље? Наравно да може. Али ако то урадиш једном, исписао си властиту судбину заувијек.

Прве двије ријечи које уче дјеца су thank you (хвала) и please (молим те). Те ријечи апсолутно су круцијалне у васпитавању, али и каснијем опхођењу. У школама су строги кодекси и облачења и понашања. Зато су ученици у комуникацији много директнији и слободнији према професорима него једни према другима. Јако пазе да не повриједе друга неком погрешном ријечју. А свака грешка прати те кроз цијели живот. Јер, сваки човјек у Америци има три досијеа: криминални, финансијски и пословни. Школска туча улази у криминални досије и много година касније биће сасвим довољан разлог да не можеш да се запослиш или да добијеш кредит. Све је ствар личног избора, јер свако попуњава властити CV.

Американци се, за разлику од нас, никада не запошљавају за цијели живот. Веома лако и флексибилно мијењају и послове и послодавце. Тој аутономији, самосталности, слободи уче их од првих школских дана. Још најнижи разреди основне школе сваке школске године мијењају комплетан састав разреда, а дјеца у средњим школама ријетко се сретну у истој учионици у истом саставу на два различита часа. Одређене часове истовремено похађају она дјеца која су приближно истог степена знања у том предмету. Највише 12 присуствује часу код једног професора, који им је на располагању у свом кабинету у којем држи и часове током цијелог школског дана.

Опште гимназије су тамо најлошије школе, јер сви врло рано желе и иду у школе које ће им дати избор предмета које желе да уче и предзнање потребно за професију којом ће се бавити.

Највећи стрес у животу, ако не сваког просјечног Американца, онда свакако у животима наших досељеника, управо због тога је избор праве школе за дијете. Како доћи до најбоље и најјефтиније варијанте доброг образовања. Јер, једино и најважније правило је колико знаш, толико ћеш и имати.

Пробни рад у свакој компанији траје три мјесеца. Зато можеш да "купиш" диплому какву хоћеш, може тата да ти буде Барак Обама лично, могу и да те приме зато што некога знаш, али ако за та три мјесеца не покажеш да знаш да радиш, бадава. Ако знаш знање, ако си вриједан, онда без бриге. Веома брзо напредујеш и стално те "гурају" горе.

А шеф, он може да те не воли колико хоће, али када пише препоруку, можеш бити сигуран да ће је написати поштено, без иједне емоције.

Американци његују породичне вриједности и иако дјеца одмах послије завршетка студија одлазе да се осамостале и граде своју егзистенцију, они се редовно састају и веома су везани.

Они су и пуристи, па су мала дјеца на плажама, бар доље на југу земље, обучена у купаће костиме, као и њихови родитељи, а постоји реална могућност да имате озбиљан проблем ако дијете скинете гологузо или одлучите да га пресвучете на плажи.

А политика? Просјечног Американца (што су већ и наши људи који су тамо стигли у протеклих двадесетак година), политика уопште не занима. Једине вијести које прате су оне које се тичу времена и стања на путевима. Јер, Американци су практични и своји, њих занима шта треба да обуку, има ли торнада и колико им треба да стигну до посла. Они се баве собом, својим животима, пословима, осигурањима, школовањем дјеце...

О политици се не прича ни на послу, ни у кафани, јер се то сматра непристојним, свако има право на лично политичко опредјељење и полемика о томе се не отвара.

Тачно је једино да Американци углавном и аутомобиле и станове купују на кредит, уосталом као и ми.

Јако су пажљиви у саобраћају и апсолутно поштују ограничења брзине и првенство пролаза. Томе дјецу уче од вртића. Сваки саобраћајни прекршај или вожња под дејством алкохола улази у криминални досије. А када се у њега упише, опет постоји реална шанса да не нађете посао или не добијете кредит и много, много година касније. Посљедице тренутне непромишљености и кршења закона су дугорочне и никада не знате када и како ће вам загорчати живот.

Просто је немогуће да у Америци подмитиш рецимо љекара или инспектора. Немогуће је, јер функционише систем строге контроле и никада не знаш када ће ти "прерушени" агент понудити мито. Ако га узмеш, никада више нећеш бити љекар, ни инспектор. Истог часа остајеш без лиценце. Наћи било какав посао послије тога мало је рећи да је немогућа мисија.

Американци су веома практични и све раде да олакшају функционисање појединца. Зато, рецимо, нема женског тоалета у којем на вратима није она квачица да окачите ташну. Узалуд ћете га тражити.

Веома су и систематични и опрезни. Дјеца у школама редовно имају едукације како да се понашају рецимо у случају торнада. Иако је Бањалука претрпјела разорни земљотрес и спада у групу ризичних трусних подручја, никад нисам чула да је у некој школи овдје некада била едукација како да се понашају у случају да опет затресе. Ми се уздамо у Бога и добру срећу, а вјежбе понашања у случају опасности смијешне су и глупе.

 

Иш, туђа!

 

Највећи број наших људи, посебно оних из Сарајева, у САД је стигао 1998. године. Иако их је можда првих година и мучила носталгија, није им много требало да се уклопе у систем, јер у систем који функционише најлакше се уклопити. А када се већ покренеш из свог града, исто ти је и у Зворнику и у Аустралији. Свуда си странац. Зато ваљда моја другарица на питање да ли би се вратила одговара: "Не, никада. Не зато што не бих можда жељела, него зато што знам да се не бих снашла. Навикла сам на рад и на закон".

У том уклапању било је и суза, али и смијеха. Једна од истинитих прича каже: Мићо са Грмеча у Америку је стигао са старом мајком. И све обичаје и навике је са собом понио. Пекао је редовно ракију, преко интернета наручивао цигарете "филтер 57", али и сушио месо за које је и сушницу направио. Мићо је живио близу мочваре, а у канал испред куће стално је бацао ракијски талог. Алигатори су једног јутра свратили до канала, добро се напили и кренули пут куће, изазвани мирисом сувога меса. Када их је опазила Мићина мајка дограбила је оклагију, отворила врата и добро се издречила на пијану алигаторску дружину: "Иш, туђа"! Изненађени алигатори су се повукли на почетне положаје. "Они мени да се кезе", причала је послије баба Грмечлијка. Алигатор, медвјед или кокошка, њој је ионако свеједно.

Нека и ових неколико малих опажања буде довољан разлог да, када год можете и не можете, отпутујете негдје. Јер, што оно рекли: путовање је једини трошак који те чини богатијим. Све друго ће свакако изаћи из моде.

Колумне Коментар дана