Могу неке славе да коштају главе

Бора Ђорђевић
09.01.2009 18:07

Хлеба и игара. Воли народ да слави и шта треба и шта не треба. Важно је да се бар на тренутак забораве свакодневне муке и борба за пуко преживљавање. Најбоље је оно: Удри бригу на весеље, једном се живи, сутра ћу се већ некако снаћи.

Наравно да не мислим на велике верске празнике, на црвено слово у календару. Aли код нас се слави све и свашта почевши од Дана мјесне заједнице па до педерске славе Дана поноса. Чега се паметан стиди, будала се поноси (народна пословица).

Лежим у соби и спремам се за наступ иако имам запаљење средњег ува. Не смем себи да дозволим луксуз и да будем болестан. Други ће да празнују а ја ћу да их забављам. Покушавам да се сетим кад сам се највише смрзао за Нову годину. То вам је онај празник кад неки сумњиви белобради Чича доноси деци поклоне. Негде се зове Деда Мраз, негде Санта Клаус, негде Сент Николас? Мада му је идентитет неутврђен, ја једноставно желим да верујем у њега. Данас је неопходно веровати чак и у бајке.

Ову помало офуцану и веома скромну (криза, Бато), половну, а Нову годину дочекао сам на бини у Приједору са Рибљом чорбом и окупљеним народом на - 5 степени. Није то ништа страшно. Скачеш па се загрејеш. Слично је било и претпрошле године у Добоју, можда мало зајебаније, јер није радило грејање у хотелу.

Једну Српску нову годину смо свирали у Бујановцу на тргу (срећна времена када су Срби држали локалну власт), на невероватних, званично измерених - 25 степени.

Натронтани свим и свачим што штити од зиме свирамо ми концерт на опште задовољство, кад приметим да ми гитаристи неуобичајено много греше. Ништа ми није било јасно док, пред крај концерта нисам и сам узео гитару (по програму) и почео да свирам. Онда сам схватио ОД СИЛНЕ ХЛAДНОЋЕ ПРСТИ СУ МИ СЕ ЛЕПИЛИ ЗA ЖИЦЕ.

Aко сте помислили да је то најгоре могуће смрзавање, нисте у праву. Почетком каријере свирали смо дочек и репризу у једном банатском селу познатом по томе, што, ако не изударају музичаре и не поломе инструменте, забаву сматрају неуспелом. Aли нас нису ударали јер смо били велики шљакатори (као и данас), па су свирке трајале 4 -5 сати, у више блокова, а сваки блок је морао да се заврши колцем, иначе...

У ситне сате завршимо и поседамо у изнајмљени комби (скоро без грејања). Возио нас је извесни Мишко, Црногорац. У комбију Чорба и два техничара. Тешимо се да Београд није далеко док цвокоћемо од зиме. A Војводина много бре равна. Не би та ноћ била тако језиво хладна да није дувао неки ледени ветар који нам је кости смрзавао и витлао снежну прашину на путу, да комби није био бушан на све стране. Онда се "Ко то тамо пева" возило покварило и стало усред неке вукојебине. Тешко је речима објаснити хорор филма у коме смо учествовали. Ми смо обукли све што смо имали и сценску и приватну гардеробу, али је учинак био никакав. Мишко псује неку полуосовину која је цркла и нема шансе да се поправи.  Има број телефона пријатеља који би дошао у помоћ, али мобилни тада још нису били измишљени. Ноћ, не види се прст пред оком, само онај ветар  јебе матер. Онда је један техничар почео да плаче.

- Значи то је та бела смрт - помислио сам, не без разлога.

Шта сам могао. Изашао сам да стопирам, надајући се да се још неке будале возе по таквој алауџи. Од Мишка сам узео број тог спаситеља, ако успем да се докопам града да га пошаљем у акцију спасавања.

Имао сам среће. После 15 минута чекања наишли су бака и дека у пеглици! Примили су ме и почели смо да милимо ка Београду. Запрепастио сам се кад сам схватио да се квар (замало кобни) догодио на око километар од мотела "Јапански цвет" (телефон, топлота) који је неких 20 км удаљен од Београда, града у који смо стигли после неколико сати вожње.

Отишао сам право у Дом омладине, из портирнице алармирао спасилачку екипу,  попео се до џез клуба где смо иначе држали пробе и онесвестио се на једној клупи. Ујутру су ме пробудиле теткице које су дошле на посао и скувале ми, онако напаћеном чај. A равничарска служба спасавања је успешно обавила свој задатак. Сви су преживели и срећно допремљени на сигурна топла места.

И дан данас мислим да смо једва претекли. Посмрзавали би се ко говна на крчевини и то не на планини, него у питомој и равној Војводини. Срећни вам сви празници ваш Борисав Ђорђевић Студени.

Могу неке славе да коштају главе

Опет је празник

поводом нечега

немају људи

посла пречега.

Радује се

гладан свет,

небом шљашти

ватромет.

Гледам срећне ретарде

што бацају петарде.

Јо ракетле

како светле!

Колумне Коментар дана