Вријеме и обичаји: Гледај и слушај, размишљај

Глас Српске 24.05.2007 00:00

Пише Ранко РИСОЈЕВИЋ

ГЛЕДAТЕ свакодневно телевизијске емисије разговорног типа, у којима се неколико особа такмичи која ће оставити бољи утисак на могућег гледаоца. Њима није стало до разговора, оне и не знају да разговарају, није им стало до суштине дијалога, основна и једина мисао им је да кажу све што су намјерили, што им дође, не на памет, него на језик. Ма колико се обуздавали, они најагресивнији, неријетко их је немогуће ограничити у договорено вријеме - не могу да дочекају свој ред, упадају саговорницима у ријеч, намећу своје мишљење које се, углавном, своди на бескрајно говорење, познато у психологији као логореја. Има у томе оне народне: "Зачепи му уста!" Aли, има и обичаја овог времена, које је вријеме нетрпељивости, монолога, наметања свог мишљења, које најчешће и није мишљење, него одређени став до кога тај мудрац и није дошао превеликим размишљањем. Још је вријеме болесно. Грозница није прошла, иако се рат од нас већ добро одмакао. Aли у човјеку није дошло до опуштања, ратни страх замијенила је мирнодопска стрепња која никако да пређе у нормалну, на западу познату, свакодневну бригу за опстанак. Ова стрепња другачијег је поријекла и облика. Она једнако погађа онога који има и онога који нема, једнако је опака по оне на власти, као и на пук који изгледа као некадашње обесправљено друштвено радно тијело - час су то били робови, па кметови, па кобајаги слободњаци, али непрекидно убоги мрави чији је једини смисао постојања опстанак врсте. A да би врста опстала, треба хранити матицу, сав свој труд, укључујући ту и безначајни живот, потрошити на њу. Како је то само песимистичка слика свијета. Према њој, онај познати шопенхауеровски страх од горег изгледа као сасвим пристојан живот. Знамо да није тако, али не можемо да се ослободимо црних мисли. Непрекидно у страху, престајемо да живот доживљавамо као отвореност, Божју промисао, предсобље вјечности. Напротив, престали смо да слушамо такве проповиједи. Чини нам се да их више и нема. С проповједаоница, свјетских и домаћих, више се не чује Христов позив на љубав, њега су замијениле бескрајне литаније пријетњи, зова на хомогенизацију, и слављење златног телета. Једнима је новац замијенио све идоле, потећи ће мед и млијеко само ако се отворе границе и прихвати свјетско тржиште, други одговарају невиђеном мржњом на такву слику свијета, нудећи као противвриједност експлозив свима онима који не припадају изабраној групи правовјерних. У таквом свијету, има ли мјеста ономе који гледа и слуша? Ономе који о томе што је видио и шта је чуо размишља? Ма колико то било мало, наизглед безначајно, скрајнуто од великог свијета, свјетла рефлектора, камера и фотографских апарата. Учили су нас велики пјесници да је у малом сва поезија. Јер се од малих ствари састоји свијет. Велике мину, као што мине моћ и слава, остаје цвијет, остаје дијете које широм отворених очију учи живот. Колико ли чудеса око нас, а ми их не видимо. Комшија нам нешто говори, не чујемо га, јер га не слушамо. Наша назови мисао зачепила нам је уши. Aко с њим и разговарамо, причамо му оно што је већ чуо, оно што му уопште није важно. Aли га не слушамо. Знамо да има сина и кћерку, али нам није познато ни гдје су ни шта раде. Када заусти да нам то каже, прекинемо га и настављамо по своме. Треба му неко да се изјада, али ко ће да га саслуша. Када би га саслушао, као да би му и помогао. Јесу ли сви људи, односно жене, браћа и сестре? Наука каже да јесмо. Шта нас онда спречава да тако живимо? Покушајмо да мање говоримо, а више слушамо. Покушајмо да не гледамо телевизијске вијести, нарочито оне које говоре о политици. Гледајмо чудесни свијет прољетне обнове природе и свијета. Она нам каже да је живот непоновљива љепота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.