Мали гласник

Мали гласник
Веселин Гатало
11.01.2014 20:08

Негдје, тамо, у Сирији, тамо далеко гдје је и хришћанство и ислам било прије него је стигло до нас, Запад је започео крвави игроказ чији ток више не може контролисати.

Поштен домаћин препознаје сценарио и стране играче у игри, јер је то већ на својој телевизији видио и на леђима осјетио. Осјетила су му и чељад, преко мршавих оброка и кроз болести које је добио заједно са осиромашеним уранијумом америчке војске, материјом која чини да њихова дјеца доживљавају промјене и носе у себи болести од које би и камен, а не жив човјек, жестоко опсовао па се тихо угризао за језик и замолио Бога за опроштење. Страшне сцене измасакрираних и прегажених, разнесених и поломљених, као да су одрвенила срца и од њих направила суху дреновину сувљу за три капи које епски јунак исциједити из ње може. Дјеца, жене, људи, бивају убијени кад до њих дођу сунити, зато што су хришћани, Јевреји или шиити. Дјеца, жене, људи, бивају убијени јер су на њих нагрнули шиити, зато што су сунити. Беспилотне летјелице крстаре ирачким, авганистанским и малезијским небом, убијају зато што... Хм... Па, не знам баш зашто убијају по 100 невиних и нимало сумњивих да би убили једног сумњивог. Ваљда да потроше муницију? Или због из Њемачке увезене клице нацизма, онда кад су повели њемачке научнике, освједочене нацисте и запослили их у институтима Америке. Хиљаде људи, није то мало, људи који нису трпјели посљедице због својих експеримената на људима, о убити што више људи са минимумом гаса, људи који су се упорно трудили сазнати како што горе наудити туђим народима, женама и дјеци, људи који су били ударна снага Адолфа Хитлера. До тада је Америка знала само за расизам. Сада зна и за развијен и епски снажан нацизам, против кога се, за разлику од расизма, више и не настоји борити. Заправо, не настоји више ни сакрити да се не бори против нацизма.

Све ћу вас рећи Богу

Некад се човјеку срце стисне више него обично. Кад помисли да му је срце одрвенило до те мјере да у њему више ни капи воде за сузе нема, нешто га обори, зарио би главу у шаке и заплакао да га грло носи, као каква црногорска нарикача, она коју плате да вришти док не огладни и не ожедни. Има ствари које дирну и нечовјека, а како човјека не би. Као кад она часна старина којој кољач нуди живот каже: "Сине, само ти ради свој посао"... Или као кад... Као кад на интернету видите слику малог трогодишњег дјечака који зна да ће умријети док га сликају. Мали сиријски дјечак који можда још не зна је ли шиит, сунит, хришћанин или Јевреј, сав изубијан, пун унутрашњих повреда, кроз плач је нешто рекао докторима, рекао је свима нама, и вама, и цијелом свијету. Рекао је свима одраслима, и нама који читамо новине и гледамо тај ђављи интернет. Мало прије смрти, мали дјечак, сав у ранама и сузама, рекао је: "Све ћу вас рећи Богу..."

Да сам био, бар да слажем...

Да сам био ту, слагао бих дечку да ћемо се поправити. Да нећемо више дозволити да Енглези, Нијемци и Американци уприличују ратне игроказе у којима убијају дјецу, жене и мушкарце. Као онда када је Алија Изетбеговић пристао да му побију 5000 санародника за NATO ударе на Србе. Као онда кад су бомбе падале по глави становника на основу фалсификованих података, оних да Садам Хусеин има хемијско оружје и да су Срби побили 300 хиљада Босанаца. У свему томе ми једно није јасно. Како то да нико у Либији не каже шта му се десило, не запита се зашто је учествовао у игроказу и у њему изгубио и слободу, и достојанство, и хљеб насушни. У Ираку барем гађају злотвора папучом. На сву срећу, човјек у животу научи понешто, развије вјештине, језичке, реторичке, вјештине препознавања зла. Иако нисам неки Србин ни домаћин, препознајем учеснике у будућим антисрпским игроказима, распознајем их као што лав по мирису распознаје уљеза. Џелати достојанства, пишачи по нашој прошлости, копачи рана, фалсификатори историје, пљувачи на хероје, купци диплома. Обично немају смисла за хумор и воле у јавности завиривати под сукње, онако неиживљени и "оплемењени" западним вриједностима. Оплемењени до те мјере да мисле не само да су духовити и паметни, већ себе, Боже ми опрости, прогласе свецима. Као кад онај Вучић из Србије прогласи себе великомучеником, неким попут Светог Саве. Али, срећом, има Бог своје људе међу нама. Има сад и једног малог дјечака који ће, по мом мишљењу, одмах, због своје вјере и свог мучеништва, постати мали анђео који ће летјети изнад беспилотних летјелица и испод својих малих крила уписивати имена ћоравих жгољаваца који бомбама, иза екрана компјутера, убијају људе, жене и малу дјецу.

Људи и шрафови

Има Бог, у својој провидности, и своје људе међу нама. Нисам ни близу једном од њих, иако их често виђам, уживо и на ТВ, читам и слушам о њима. Једног сам видио на ТВ-у, сјекао је дрво за бадњак, у шуми, са својом дјецом. Видим недјељом тихог старца у углу цркве, оног којег мало ко познаје. Или скромну жену у похабаном предратном капуту, која сваке недјеље у себи благосиља свако дијете које види. Има и у том Лондону добрих људи. И у Њујорку, ништа мање него у мом Мостару. Мени је један, у Мостару, вратио новчаник пун пара и докумената, ни име није оставио кад га је однио у полицију, да га барем почастим. Није то божјим људима важно, важније им је да свако добије што је изгубио. Постоји и једна прича о томе, прича коју сам чуо прије него сам је могао разумјети. Прича о човјеку који купи златне нити из срца добрих људи, предаје их сунцу и тако учини да овај наш свијет живи још један дан. Бог засад само упозорава. Зимом, поплавама, нуклеарним катастрофама, ледом који окива Енглеску и Америку. Не разумију људи, толико су се одљудили. Проговорио је кроз малог умирућег дјечака, послао је поруку и мени и свима, преко интернета, најмасовнијег и најмоћнијег данашњег средства комуникације. Џаба, они који требају, опет разумјет неће. Али, кажем опет, и у том Лондону постоје добри, божји људи. Да није тако, Бог не би послао снијег и лед, узео би онај шраф из врха глобуса и забио га у Енглеску, и то усред Лондона, да тамо, од сад па надаље и убудуће, буде Сјеверни пол, окован ледом мрзлим и јаловим попут душе ратног профитера, попут срца жгољавца који компјутером убија људе, жене и дјецу. Хм, искрен да будем, чини ми се да се тај шраф полако помиче према извјесним географским ширинама.

Кад пише, човјек није сам  

Можда и није тако, али ми се сада, док ово пишем, чини као да дух малог праведника умрлог у вјери сједи поред мог компјутера док ја, грешни и гријеху склони раб божји Веселин, ово пишем. Више не знам да ли то мали вентилатор хлади компјутер или чујем лепет крила малог анђела који говори: "Све ћу вас рећи Богу..." Сједи и гледа шта ћу ја, раб божји Веселин, склон томе да судим и осуђујем, написати. Бог да ми прости, али често губим вјеру у људе, чешће него што бих требао. Вјерујем све више, да има ђавољих портпарола. Пролазе обуке, разне, на разним путовањима на којима им обећавају царство земаљско, као што то нечастиви, као по навици, одувијек чини. Знакови жеље за царством земаљским, очигледни су. Издаје их нестрпљивост, издаје их шкргут зуба, исколачивање очију, као да их је сотона већ ставио на муке паклене. Свако ће безакоње и издају починити, народ свој продати за шаку злата. Има свијета, Бог да нас од таквих сачува, који ће властиту душу и само за паре ђаволу продати, да се на овом свијету шире и башкаре, да их за живота није брига за душу бесмртну већ само брину за оно што ће у дроб ставити и на шта ће мјешину спустити. Има таквих и међу свештеницима, иако су они, какви су год, најјачи ослонац човјеку вјернику, некад једини зид између њих и ђавоље шаке пуне злата или папира. Нарочито ђаво воли ове наше душе херцеговачке. Слатка му душа херцеговске душе јер су тешке некако на продају, с њом у рукама побјеђује као да је душу монаха купио. Срећом, душа љубињска или невесињска је у просјеку скупља од требињске, а и међу нама Мостарцима све је теже душу на продају наћи.

Искушенија раба божијаго...

Мене, раба божјег Веселина, враг искушава као мало кога. Овако мекан и слаб у вјери, вјерујем кад не требам а не вјерујем кад требам. Излажу ме људи, извуку ми паре, узму ми вријеме, растуре ме да се сатима послије морам рекуперавати и састављати. Сваки просјак крене дрито према мени, па ми ђаво завуче руку у џеп и пружи је далеко од мене. Тако храним нечију потребу да иште, не од Бога већ од ближњег. Учим тако божју дјецу да стално ишту. Некад знам да ће онај коме сам дао, отићи по алкохол или по дрогу. Знам да даднем јер ми је тако лакше, јер се себи такав више свиђам. А паклењак се превија од смијеха док се са мојом грешном душом поиграва. На хуманизам ме хвата, најјаче оружје ђаволово. Умјесто да некад осудим и презрем, са слободом коју ми је Он дао, као и сваком човјеку, ја себе ухватим како и задње несоје правдам и покушавам разумјети. Као, онај који убија иза компјутера, не зна шта чини. Зна, зна, прасац један, зна, и треба да гори у паклу као масан фишек. Знају и она тројица у Србији шта раде свом народу и нама у Херцеговини, не могу се извући на проблеме у дјетињству, низак раст, шишке, мушке сисе и проблеме у школи. Криви су, криви су да кривљи не могу бити. Ја не знам, само мислим. Судим пред собом и пред вама, судим пред ким могу, а пред овим анђелом што сједи поред компјутера, не смијем. Врти главом, крила му се шире као да ће полетјети. Као да ће отићи и све ме рећи равно Богу...

Колумне Коментар дана