Мале слике Божића

Мале слике Божића
Мирјана Кусмук
10.01.2015 08:08

Не знам тачно од када, али од свих празника највише волим Божић. Да ли због свих тих обичаја који га прате или због саме приче која иде са њим немам појма, али баш волим Божић.

Као и сви други рођени у вријеме комунизма ни ја нисам расла са тим празником. За прву спознају и прва сјећања о Божићима "крива" је моја бака Ружа. Долазила би код нас да презими и у своје село у Поткозарју враћала се чим "шева запјева". Код комшија спрат испод нас била је слична ситуација. И њима је долазила бака Ружа из Славонског Брода, такође да презими.

Обје Руже биле су непослушне када је у питању била комунистичка мода њихове дјеце и нико ту није могао ништа. Прво би половином децембра негдје збавиле сјеме пшенице, посијале је, а онда се такмичиле чија је љепша. Она Ружина што треба да израсте до 25. децембра или она Ружина што има форе до 7. јануара. Врхунац такмичења био је метеоролошке природе. "Аха, види како им је Божић благ, нема зиме, а мало има снијега. Наш ће бити љући, јер ми смо љути", трчала је зором 25. децембра пут прозора наша Ружа да види је ли мраз оковао паркове.

Ни једна, ни друга Ружа нису тих година биле у прилици да проводе празник по свим некадашњим обичајима. Није било бадњака и није било полазника и није било чеснице, а ни печенице. Али била је пшеница и једна мала свијећа и свечани ручак за који би се данима припремале. Наш једини и најважнији гост тог 7. јануара била је бака Ружа са трећег спрата.

Тако смо ми дјеца сазнали да постоји празник који се зове Божић и да је на тај празник рођен Бог. Тако смо сазнали да ето постоји Бог, који је из нама непознатог разлога био забрањен.

Мој отац, син првоборца и члан Савеза комуниста, истина, на те "бапске" обичаје није гледао баш благонаклоно, али као сваки добар зет није могао да се замјери пуници. Ћутао је и пуштао да их проведе. И није се крстио када би упалила свијећу. Био јој је посебно привржен и поштовао је, јер је у оном рату остала без три брата, а мужа су јој одвели у Јасеновац. Никада га више није видјела, а кћерки је, када је родила неколико мјесеци касније, дала име које јој је довикнуо прије него су му "црнокошуљаши" (тако их је бака звала) развалили вилицу кундаком. Моја мајка никада није видјела очеву слику, а дуго је живјела у нади да је жив негдје у заробљеништву у Њемачкој и редовно читала "Арену" преко које је можда могао да јој се јави. Бака и мама дједа су редовно помињале на Божић, а прије оне божићне, бака је на тераси палила свијећу за покој његове душе и брисала сузу стидљиво крајичком црне мараме.

 

Свети Никола

Не знам да ли ће мојој кћерки сјећања на њене Божиће остати тако дубоко са сјетом усађена у кораке којима буде ишла кроз живот, али сада сам сасвим сигурна да је њен омиљени празник Свети Никола. То је светац који доноси дарове.

Као мала остављала му је писмо са жељама на прозору и ујутро трчала да покупи дарове. Па ко не би волио празник који ти испуњава жеље? Ми нисмо имали срца да јој кажемо да те дарове не оставља Свети Никола, то су јој рекле другарице, Јелена и Исидора. Једне ноћи док је Светом Николи писала писмо оне су јој се смијале и ругале. Плакала је, али није им вјеровала. Са бајком је раскинула онога тренутка када је њен отац у журби, трчећи да купи нову "брец" лутку, заборавио да јој скине цијену.

- Мама Свети Никола не постоји. Ви сте ово купили. Види цијену - рекла је.

Покушавала сам да је и даље држим у заблуди, мислећи биће јој љепше што касније одрасте и рекла јој да и Свети Никола ноћу узима поклоне из Робне куће и да је заборавио да скине цијену. Узалуд. Већ је одрасла и то једноставно није могло да се спријечи.

Али као сва мудра и паметна дјеца до данас се није одрекла дарова. Наставила је да уочи Светог Николе уредно пише списак жеља и оставља га у чизми. Па ко има срца нека не купи, све по списку.

Требало ми је да схватим да је то у ствари суштинска генерацијска разлика између нас. Ми смо имали Дједа Мраза и он нам није испуњавао жеље. Једноставно, доносио нам је шта је хтио. И ми смо се радовали шта год да нам је донио. Ми нисмо ни знали да постоји Свети Никола, али зато су нас убиједили да дјецу доносе роде. Ови данашњи клинци су много паметнији.

 

Ратни дневник

Не сјећам се уопште првог ратног Божића. Сигурна сам да смо били завијани као што смо били сваке године скоро од октобра па све до маја. Можда је мојој цимерки Љерки (која данас има проблема јер смо биле цимерке) сестра из Војводине послала пакет, као што је редовно радила.

Каква тетка из Америке - шта су ти пакети били за нас. Било је у њима и "еурокрема", правог правцатог, и пекмеза и чоколаде. Свега. Чак и кутија цигарета. А ми новинари окупљени у Срнином шумском збјегу данима, мјесецима прије тога јели смо смрдљиви икар из хуманитарне помоћи и посве раскувано бљутаво тијесто. Доручак, ручак, вечера, па опет испочетка. Неки су, касније сам чула, примједбовали да смо имали бесплатну храну. Ако чује Свети Никола, моја жеља је да им пошаље бесплатан икар да се наједу до краја живота.

А то што више нисмо имали кућу и што смо не својом вољом скончали у шуми, то је било наш проблем. Па, нека тако и остане.

Срна је тих година рата била смјештена у два пансиона на Палама грађена за Олимпијаду. Оба су била на адреси Ћосин поток. Један се звао "Бел ви", а други "Кошута". У "Бел вију" је била и редакција и собе за смјештај. У "Кошути" само собе за смјештај новинара избјеглих из Сарајева и њихових породица.

Мислим да нико од нас није знао да смо у срцу историје, да се баш тада руши једна, а гради друга држава. А нисмо знали ни да пишемо вијести. Прве вијести које смо писали гласиле су: Срна је овлаштена да пренесе, онда двије тачке па онда залијепиш цијело саопштење Предсједништва или Главног штаба или Скупштине. Ми нисмо имали традицију агенцијског новинарства, јер је Југославија имала једну агенцију која се звала Таnjуг, а њено сједиште било је у Београду. У Сарајеву је био само дописник Тањуга као што је био у свим већим градовима и то је то.

У ходу смо учили правила агенцијског писања па смо за неколико мјесеци успјели да то радимо како треба. Наш први директор, пјесник Тодор Дутина не само да је, како каже народ, са ливаде направио Српску новинску агенцију тако што је Дому омладине Пале одузео један једни факс који су имали, него је већ у касну јесен 1992. године из редакције избацио све писаће машине и донио рачунаре. Били смо први и једини у окружењу који су радили на рачунарима, а касније и на лаптопима. Како у то вријеме није било интернета, слали смо текстове са лаптопа неким ТДР-ом преко Поште. Били смо главни у корак са човјечанством.

Од самог почетка рада имали смо размјену вијести са Ројтерсом и Франс пресом, јер Дутина је био свјетски човјек и знао је да је важније да се оно што радимо пробије до свијета, него да "шиљимо" за унутрашњу употребу.

Да ли зато што смо били млади или зато што смо били глупи, али нисмо били свјесни да се тих година мијења мапа државе у којој смо рођени. Без историјске свијести ми смо само сањали како ће све то брзо проћи, а ми ћемо се вратити кући. И како ће живот да се настави баш тамо гдје је стао априла 1992. године.

Они паметнији, када би схватали да се то неће догодити, одлазили би. Расипали су се од Канаде до Аустралије преко Београда. Иза њих је остао темељ агенцијског новинарства, ни мало, ни много од једног малог новинарског збјега.

Тодор Дутина је када је направио Срну ускоро одлучио да је напусти. Њега није држало мјесто. Волио је да стално гради испочетка. Умро је у Требињу прије неколико година. Сахрањен је у кругу породице и пријатеља без државних почасти. Тако је и најбоље, јер ништа што је у животу радио он није радио за почасти. Радио је тако, јер није знао другачије.

Не могу рећи да су нам те ратне године прошле у патњи. Јер, све се одвијало као у неком полусну за који смо вјеровали да ће брзо проћи. И то нас је држало.

Љерка и ја касније смо добиле и трећу цимерку. Звала се Нада и дошла је из Канаде, гдје је одрасла, да преводи вијести са српског на енглески. Узела је неплаћено одсуство. Опскрбила нас је шминком, "Мики Маус" дуксевима и унијела у наш суморни планински собичак здрав смијех. Никада нећу разлучити да ли је у питању био патриотизам или авантуризам. Свеједно шта год, Нада је за нас била баш оно што јој име каже. Дар са неба.

Мој први задатак ван редакције био је у љето 1992. године. То је дан када сам први пут осјетила како смрди печено људско месо. Велики покољ био је код Власенице, а мој колега фотограф Милош Говедарица и ја смо "пратили" сахрану. Војници су ухваћени на спавању. Пекли су их на ражњевима. Сјећам се да сам повраћала до редакције. Милош је ћутао и био потпуно блијед. Не сјећам се шта сам написала када смо дошли и како сам имала снаге послије тако језивог суочавања са смрћу, са злочином.

Како је то било вријеме историје, тако нас је задесило и много историјских сједница, а и личности. Много сједница Скупштине по разним градовима. Много свјетских новинарских звијезда, од којих је најпознатија била Кристијан Аманпур. Сјећам се када је дошао Картер више од 200 новинарских екипа пратило је ту посјету. Са Кристијан је стигао њен главни продуцент из Атланте. Имао је кожне црвене рукавице исте као моје старке. Много сам мрзила те патике, али нисам имала ништа друго да обујем. Стално сам мислила да ће ме погодити снајпер са Мојмила зато што те патике тако страшно привлаче пажњу својом бојом.

Скупштину у Санском Мосту пратили смо са пристојне удаљености затворени у пошти удаљеној коју стотину метара од хотела "Санус" гдје се одржавала сједница. Ипак смо провалили сукоб војног и политичког руководства. Али нека то остане мала новинарска тајна.

Онда је дошао "пад" 12 општина на западу РС, сукоб Биљана - Радован и још много, много тога стало је у 23 године.

 

Дан Републике

Срна, била је то скраћеница за новинску агенцију, мада су у то вријеме људи све медије у РС звали Срна, и Српску ТВ и радио. Чули су да је јавила Срна и онда је Срна била оно што се види и што се чује. Мало ко је знао да постоје безимени новинари, иницијали испод вијести.

Прије неколико година из мени посве непознатих разлога Српска новинска агенција је промијенила назив у Новинска агенција РС. Скраћеница Срна је остала до данас, мада је ред да се и то промијени, будући да је са промјеном имена дошло до промјене и скраћенице, па је Срна сада НАРС.

Ова прича само је једно од многих свједочења о настанку и историји РС из посве личног угла. Ваљда зато што су празници некако увијек вријеме за освртања и свођења рачуна.

Данас је Дан Републике/ и стари је попио мало/ на телевизији Лепа Брена/ и стари се сјећа ратних времена/ Данас је Дан, Дан Републике/ и стара каже Драгане шути/ скрати језик могу те чути... ... слуша исту пјесму она која је добила исто оно име заковано на уснама прадједа док су га у име државе водили "низа страну".

Ми смо исту пјесму слушали на дан неке друге државе, 29. новембра.

Тако је то на Балкану. Овдје у свачијих пола вијека живота стану барем двије државе.

"Али ми смо мали народ за велике слике историје. Нама историја одређује само патње..."

Срећан Божић! Христос се роди!

Колумне Коментар дана