Сурова свакодневица Срба повратника на Трговску гору

Глас Српске 15.04.2007 00:00

Дворишта обрасла травом и коровом. Мјесто на којем су Срби од давнина живјели аветињски пусто. Страх од нуклеарног отпада натјерао невољнике да своје мјесто под капом небеском траже на неком другом мјесту. Aли гдје...

Сваком је његова мука највећа, па тако и нама. Од како је рат почео па до дана данашњег - патња, несигурност и неизвјесност прате нас у стопу. Поред свих наших проблема још нам само треба овај радиоактивни отпад који ће у нама убити и ово мало вјере и наде у бољи, достојан човјека, живот. Ове тужне и нимало охрабрујуће ријечи Срба повратника на Трговску гору у хрватској општини Двор најреалније показују колико животна судбина зна бити тешка и сурова. Незапосленост, низак животни стандард, небрига локалне и републичких хрватских власти за ово подручје чињеница је са којом се повратници свакодневно сусрећу. Да су од Срба на Трговској гори сви дигли руке потврђује и чињеница да је на овој локацији, удаљеној свега десетак километара од границе са Републиком Српском и БиХ, планирана изградња депоније радиоактивног, веома опасног отпада. Већина кућа на овом подручју је напуштена. Дворишта су обрасла травом и коровом. Мјесто на којем су Срби од давнина живјели аветињски је пусто. Понека старица сједи испред куће у којој живота нема, јер дјеца и омладина не живе овдје. Наслоњена на дворишну ограду, притиснута годинама и болешћу, екипу "Гласа Српске" домаћински је, ипак, дочекала осамдесеттрогодишња бака Миљка Радешић. Сама живи. Син јој живи и ради у Aфрици. Због даљине и обавеза ријетко долази код мајке. Комшије јој помажу. Донесу јој дрва, хљеб и млијеко. Затекли смо Милорада Шербулу како уређује двориште баке Миљке. - Хвала Богу па има наших људи. Сама не бих могла ништа - јада се старица. Присјећа се да су се још осамдесетих година прошлог вијека мјештани бунили против изградње депонија на Трговској гори. - Ми смо давно отписани. Заборављени од свих, а сада још хоће да потрују и ово мало дјеце што је остало овдје - прича Миљка. Послије избјеглишта у Србију, породица Јована Јоке, такође се вратила у дворско насеље Тргови. - Избјегли смо 1995. године у Белу Цркву. Тамо смо тешко живјели. Прије седам година вратили смо се на огњиште. Посла нема, мало пара зарадим поправљајући тракторе, али од тога не може да се живи. Углавном преживљавамо од пољопривреде - прича Јован Јока. Он и супруга Марина живе сами. Њихова двадесеттрогодишња кћерка Сандра живи и ради у Загребу. - Шта ће дијете, морало је отићи за послом. Овдје нема живота. Немамо чак ни сигнал хрватске телевизије, а морамо да плаћамо претплату. Воду вадимо из бунара. За разлику од сусједних насеља ми, на срећу, имамо струју - прича Марина. Љута је на српске одборнике у Скупштини општине Двор који су гласали за просторни план уређења општине којим је Трговска гора предвиђена за изградњу одлагалишта нуклеарног отпада. Брине се за своје већ нарушено здравље, али и за здравље најмлађег мјештанина насеља Тргови једногодишњу Сандру Шербулу, Милорадову кћерку. Милорад и његова супруга Бранислава, рођена у околини Бање Луке, прије неколико година купили су нову кућу у Трговима. - Шта сад да радимо, куда да идемо - питају се. Aли, ако дође до изградње депонија, кажу, због бриге за Кристину биће приморани да напусте Тргове. Још увијек здраво и незагађено домаће млијеко Кристина добија од својих комшија трговаца млијеком Драгана Бањанца и Ђурослава Прибичевића. Оба нежење. Ђурослав живи са мајком и сестром. Драган са остарјелим родитељима. Немају струје. Тужна слика је и у насељу Ванићи гдје је планирано одлагање опасног и посебног отпада са подручја цијеле Сисачко - мославачке жупаније. Овдје већ постоји депонија комуналног отпада. Пролазећи кроз пусту улицу у Ванићима, поздравља нас основац Владимир Остојић. Бицикл му је, вели, најбољи пријатељ. - Код куће немам с ким да се играм. У сусједном насељу имам пријатеља и често бициклом одем до њега - рекао је Владимир. Страх мјештана Трговске горе је оправдан. Хрватској влади до овог граничног подручја, у којем живи четири стотине српских породица, очигледно није стало. При томе, ваља напоменути да је нуклеарни отпад у овом тренутку највећи цивилизацијски проблем. Европи су за ове намјене, заиста, потребни Хрватска, општина Двор, Трговска гора, али Срби повратници и њихова дјеца... Процјењује се да би изградња депонија нуклеарног отпада на Трговској гори и сам поступак одлагања коштали милијарде евра. Екологија се повлачи пред толиким капиталом који немилосрдно гази и нације и појединце. Профит је изнад људи. Знају то добро мјештани Тргова... Мирослав ФИЛИПОВИЋ МИЋО РAДИЈAЦИЈA Мићу Милинковића, одборника, који је дигао руку за поменути несрећни просторни план општине, комшије су назвале "Мићо Радијација". - Њихова дјеца школују се у иностранству. И они ће сигурно за њима. Само да још наплате свој глас - сматра Марина Јока. РУДЕ ЖЕЉЕЗA Подручје Трговске горе богато је природним љепотама, изворима питке воде, обрадивим површинама... Прије рата мјештани су живјели добро. - Већина је радила у багрици жељезне руде. Поред тога бавили смо се и пољопривредом. Могло се добро зарадити. Ово подручје богато је рудама. Сада је све празно. Фабрика је срушена, а рударски окови намијењени за одлагање радиоактивног отпада - рекао је Јован Јока. "Џаба", вели, "наши протести и петиције када је новац за изградњу неко већ узео".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.