Љубав и прикљученија

Љубав и прикљученија
Веселин Гатало
04.01.2014 20:08

Ја, раб божји Веселин, био сам јако нерасположен ономад. Некако ми та Нова година никако не лежи, па макар била и 2014. Човјек буде нерасположен кад му усфали љубави.

Кад љубави нема, човјек је рањен, а на сваку рањену човјекову душу ђаво одмах крене и сједне човјеку на врат, па га јаше, јаше, гони га куд паметан човјек који у себи љубави има, при здравој памети не би пошао. Под ђавлијим јармом, човјек испушта свакојаке звуке, мршти се, плази језик, пријети прстом, шаком, буљи у саговорника, уноси му се у лице, крешти и вришти, баш се види да му је ђаво за врат сјео и да га шиба и мамуза да све гнусобе из његових уста излазе и на лицу се виде. Као да је у СДП-у, Боже ми опрости. Малодушност ме, ето, ухватила, све сам се бојао да ће ме ђаво заскочити и почети мамузати, па ме ћерати по овим херцеговским гудурама и камењу док душу не испустим, Бог га убио дабогда. Сотона ме ухватио док сам сједио за компјутером и џарао по сајберпећници, па се почех тихо молити да ме ђаво рањеног не узјаше и не заузда, да не оплетем по неком чији је једини гријех што ме не може очима гледати и ни у сну смислити. Укуцах у Гугл "Милан Јовичић", да се у ђавољем нападу некако одбраним тако што ћу прочитати најновија прикљученија мог омиљеног Србина и креације божје. Па ми паде на памет како је Бог у својој провидности генијалан. Од истог материјала Он створи Милана Јовичића и Монику Белучи, Новака Ђоковића и Младена Иванића, Милу Алечковић и Ивицу Дачића...  Исти материјал, а може се направити лијепо и ружно, паметно и тупаво, добро и наопако, велико и патуљасто... Нека је слава Њему и хвала на толико различитости на овом Његовом шареном земљаном тепиху. Да смо сви добри тенисери као Ђоковић, Енглези би нас све потаманили као мухе... Као што то већ, додуше, вијековима и раде, али помало.

Мило лице Миланово

Видјех на сајберслици мило лице Миланово, и одмах ми буде лакше. Кад човјек хоће да воли, онда не смије да тражи коала медвједиће, Летицију Касту или Монику Белучи, треба да воли она пузава и гмизава створења која је Бог створио да их неко воли а нико их не воли. Јужноафричког љењивца је, рецимо, тешко вољети. Или, штакора. А и њих је Бог створио. Треба се завући у пећину и тамо научити вољети шишмише, гуштере и сличну одвратеж, да би љубав према божјим креацијама имала своју пунину. Опростиће Бог ако се које божје створење скуха или онако сирово чалабрцне, али да се не мрзи, молим! Зато сам ја, кад сам одлучио да волим, укуцао "Милан Јовичић" а не "Новак Ђоковић". Новака не може човјек да не воли. Пријатан, паметан, драг, скроман, искрен, поштен... Лако га је вољети. Али, хајде воли Милана Јовичића? Зато је популарна она принцеза која је пољубила жабу па је прича наградила тиме да је жаба постала принц. Лако је пољубити принца, друг мој, али... Хм, додуше, није увијек лако пољубити принца. Онај Чарлс је баш некако... непољубљив. Али, може човјек да га воли и непољубљеног, зар не? Не мора се свака стварка на путу љубити, била она жаба или не.

Цунами љубави

Талас љубави ме запљуснуо попут лијепог океана, оног који запљускује најљепше обале Средње Америке, оног који заљубљено грли куће сиромашних црнаца и латиноамериканаца, запљускује њихове сухе прагове и милује им кауче и остали расушени намјештај док им вода весело протиче испод кровова. Јер, нећете вјеровати, Милан Јовичић, изврсни ђак сарајевске гимназије (сам рекао) и магистар техничких наука (вјероватно свих, колико их је год), пише о мени, лично и персонално. Кад је ђаво схватио да сам нашао кога да волим, почео је спадати са мојих леђа. Покушао се прљавим ноктима закачити за моју косу, али је са ужасом схватио да се нема за шта ухватити. На крају је морао спузнути испод столице и вас насекиран отишао тражити неког другог, са пуно мање љубави према ближњем кога је скоро па немогуће вољети. Љубав ме је преплавила док сам читао Миланова начертанија на мом омиљеном порталу за Бошњаке и Србе попут Милана Јовичића, порталу бошњаци.нет. Није ми нимало сметало што пише на босанском језику, јер ја волим босански језик. Откуд знам да је босански? Па, он, Милан, изричито каже. Мени јако личи на слабо писмен српски, али ко сам ја да се спорим са магистром техничких наука и изврсним учеником сарајевске гимназије.

Љубав већа од Мостара

Чланак се зове: "Колумнисти Веселину Гаталу и његовим менторима". И чланак је мени посветио. Тако сам схватио сву дубину смисла мога вољења и љубави према Милану. Спомиње, очигледно дирнут и почаствован, како сам га прогласио мојим омиљеним Србином. Чиста ода мојој љубави. Ни Ноле, ни Тесла, него баш Милан Јовичић, главом и подбратком. Прекрстих се и захвалих Богу што ми је, умјесто поста на којем сам поклекнуо пред чоколадом, дао прилику да се искупим љубављу према некоме ко љубав треба више него други. Велик је Он, зна увијек шта треба рабу божјем Веселину. Осјетих се читав корак ближе Богу и наставих читати. Читао сам како каже да су му дјеца морала отићи у далеку и хладну, немилосрдну и тешку Швајцарску и тамо остати због великосрпске агресије, али нисам разумио, ваљда не знам довољно босански језик. На босанском језику, протјеривање Срба је добровољан одлазак Срба, тако да не знам како су му дјеца протјерана ако су сами отишли јер на босанском језику Срби нису имали разлога да напусте Мостар, Сарајево, Зеницу, Тузлу и заједницу општина Завидовићи, већ су отишли зато што им је то наредио Радован Караџић. Или Миланова дјеца не воле Мостар па неће да се врате? Пу, пу, не дао Бог, не може то бити. Невољење нема смисла. Онда каже да му је драго што није рођени Мостарац. То ме мало растужи... Видјех у томе мањак љубави. Па се, у налету просвјетљења, ударих по челу! Па то је љубав већа од љубави за један град! Моји суграђани су Мостарци, а његови су суграђани сви који нису Мостарци. Схватих како је мој свијет мален наспрам његовог. Његови земљаци су Шопен, Бах, владика Григорије, Емир Кустурица, Џими Хендрикс, Ноле Ђоковић, војвода Живојин Мишић, Моника Белучи... Моји су земљаци Шантић, Ћоровић, Шола, али ипак, Тесла је Тесла. Ни Новак Ђоковић није Мостарац, баш као ни Милан Јовичић. Осјетих, ипак, малкице љубоморе, јер је његових земљака пуно више, али ипак превагну хришћанска љубав и захвалих Богу што мој ближњи, Милан Јовичић, има толико земљака, немостараца; и обрадовах се његовој срећи преголемој.

Стјепане, јаране...

Моја љубав према Милану Јовичићу се показала великом, са пуним правом могу рећи да га сматрам својим омиљеним Србином. Са својим јараном, Стјепан Прскалом, омбудсменом за дјечија права и великим љубитељем дјеце, отишао је у Невесиње да се побрине за 700 несрећних православних душа које вапе за дионицама фабрике "Алуминиј" у Мостару. Онда сам схватио да је Милан Јовичић, поред тога што је магистар техничких наука и изврсни ученик сарајевске гимназије, поред тога што редовно на српском језику чита Глас Српске и моју колумну, отишао у Невесиње у којем преовладава српски језик! Кажу да је говорио српски, и то прилично добро. Злобници су ми рекли да је био досадан као вишенедјељни пролив, и исто тако угодан, али мене, раба божјег Веселина, то не колеба у мојој љубави за мога ближњег Милана. На тренутак ми се учинило да му смета што сам рекао да је мој омиљени Србин и у наступу гњева рекао да сам пропали студент. Још горе, још горе, авај... Избацили су ме са машинског факултета. Нису разумјели моју склоност да излазим на испит из математике за друге а и био сам превише млад да схватим како се професор Вучко не смије шамарати зато што увлачи студенткиње у кабинет и пипа их. Ја сам грешан, то радио другдје. Моји гријеси ће ме увијек пратити, добри мој Милане, исто као што ће тебе моја хришћанска љубав, слична божјој љубави према пацовима, гујинама и шишмишима, увијек пратити.

Нестраначка љубав

Посебна ме љубав обузела кад сам увидио да се објект моје хришћанске љубави обраћа мени. Попут каквих пророка великомученика, одговара на питања која нисам поставио. До дна срца дирнут и ошамућен, сузе радоснице ми оросише старе очи. Погледах опет Миланов мили лик и вратих се његовом дјелу које потпуно оправдава и осликава наслов изузетног ученика сарајевске гимназије и магистра техничких наука. Споменуо се и тога да је у пензији, па се опет обрадовах, јер сам добро изабрао. Лако је вољети бебу, али хајде воли пензионера попут Милана Јовичића. Каже да до 2005, прије чланства  странци Хариса Силајџића и Фахрудина Радончића, није био ни у једној партији осим комунистичке. Не знам зашто је то рекао, али није ни чудо јер ја нисам добар у босанском језику као он. Да је шпански, француски, енглески или италијански, можда бих некако схватио зашто говори да 15 година није био ни у једној странци, али ко сам ја да све разумијем. Да сам паметнији, био бих магистар техничких наука као Милан Јовичић, а не тамо неки писац. Милане, ја тебе волим мимо странака, онако хришћански, исто те волим прије, за вријеме и послије тих 15 година. Бог је слободу дао за човјека (Алекса Шантић, оп. а), да буде у странци или не, да говори босански, хрватски, кинески или српски, а мени рабу божјем Веселину, дао је хришћанске љубави да волим сва жива бића. Што Богу одвратно није и што воли, а Он све воли, и човјек хришћанин вољети мора.

Изузетно нормалан Србин

Покојног Ратка Пејановића, шефа покојне... Шефа једне Просвјете, оне са чудним печатом (као од меснице) зове "Изузетно нормалним Србином". Мисли, канда, да мени смета што у његовој личној просвјети нема попова али има хоџа, нема Срба али има муслимана. Не зна да је моја љубав безгранична, да волим хоџе јер је и њих Бог створио као и њега, Милана. Можда пуно љепше, али то Њему није важно, важно је каква је Његова креација у души, била она Милан или хоџа. Дивим се том босанском језику којим говори Милан. Нисам стигао до задње године машинског факултета, можда то и постоји, за категорија "изузетно нормалан". Рецимо "изузетно нормалан угљенични челик негарантованог састава". Или "изузетно нормалан вертикални струг". Можда то има везе са мојим н познавањем језика, али то не смањује моју љубав према Милану Јовичићу, божјем створењу које 15 година није било ни у једној странци и који, скупа са јараном Стјепаном, брине о 700 српских дионичарски закинутих душа. На крају чланка се потписао, душа моја, као Милан ­ћић, дипл. инг. Ваљда то значи "магистар техничких наука". Морам и ја научити тај босански. Неће бити лако, али све се може кад човјек хришћански хоће и умије да воли.

Колумне Коментар дана