Култура дијалога има катастрофалне посљедице за БиХ

Култура дијалога има катастрофалне посљедице за БиХ
Сања Влаисављевић
24.07.2009 22:00

"Мнијење може да буде и најбоља и најгора од свих ствари" Ремон Полен

Сваки покушај увођења образаца културе дијалога у бх. јавни простор завршава изругивањем, проглашавањем културних образаца неприпадајућим овом простору и овим људима, обиљежава се која "сухопарност", "безличност", "претенциозност". Ти покушаји су представљени једноставно као "катастрофа" која оставља "контрапродуктивне посљедице". Имајући ово у виду намеће се питање шта је то "катастрофа са контрапродуктивним посљедицама" до којих доводи култура дијалога? Кренимо редом.

Радикализирано јавно мнијење

Медији формирају јавно мнијење, они формирају ставове грађана, народа. Медији стварају слику о "добром" и "лошем". Сви медији то чине, па тако и медији у БиХ. Посебно је значајна улога јавних сервиса и неовисних медија. Има њих пуно у Федерацији. (Можда да их има мање, можда би их било више уистину неовисних и слободних!) Међутим, ови медији имају и предност у односу на све остале медије у остваривању своје улоге. Они унапријед знају шта је лоше, а шта добро, тко је лош а тко добар. Они немају проблем са истраживањем; истраживање њима и не треба, јер унапријед знају шта је добро, а шта не. Лоши људи, да не кажем народи, су "идентифицирани" и на основи те саморазумљиве идентификације медији јуришају на грађане стварајући још веће неповјерење које је ратом створено на овом простору. И још притом стално истичу како то раде за добробит народа у име слободе и неовисности медија, те да нитко и не помишља да сугерира културу дијалога, јер она није темељена на слободи мисли. Мнијење је, захваљујући овим медијским подухватима, већ толико радикализирано да напросто то не може бити више и горе. Посљедице су више него видљиве: нема комуникације, нема прихватања оних тамо као равноправних суграђана, нема ни помисли о могућем заједничком животу, нема концепта реалности (његово мјесто је заузео концепт етнонационалне искључивости), нема заједничких акција које се темеље на консензусу, нема уважавања ама баш ничега што друга страна каже па и захтијева. Нема ничега што спаја, али има свега што раздваја и то раздваја не било како већ са застрашујућом количином емоција које генерирају управо медији. Нема пријатеља, све сами непријатељи...

Вапај за промовирањем трајног мира на овом малом балканском простору

Дакле угрожавање слободе медија са катастрофалним посљедицама би овако гледано био сваки позив (боље рећи вапај):

За успостављањем уљудности у јавној ријечи гдје сви наши неистомишљеници нису одмах предметом вријеђања. Гдје новински чланак није тијесан за неистомишљенички став, гдје видео прилог може поднијети ненаметнуто мишљење о теми и гдје рецимо госту који је позван да разговара о "Добровољачкој улици" неће бити постављено сљедеће питање: "A како ви знате ишта о томе када нисте тамо били?" Или, рецимо неистомишљенику у дијалошкој емисији рећи: "Ви лажете".

За успостављањем равноправног третмана свих народа у медијском простору, посебно у јавним сервисима. Јавни сервис, прије него било који други медиј, има обавезу да све етнонационалне скупине третира равноправно и даје им једнак простор у прилозима, а не да их унапријед и ван сваке сумње приказује лошим и злим, чак без пијетета према њиховим мртвима или убијенима у претходном рату.

За успостављањем истински неовисног и слободног новинарства ослобођеног националистичких предрасуда, у којему слобода не укључује шиканирање и вријеђање, већ слободу избора тема са строгим оквирима комуникације. Новинарства у којем није предмет чуђења када нетко у РС говори или пише на хрватском језику и гдје ћирилица није синоним за четништво, гдје није страшно уколико нетко набраја бројеве до три користећи прсте на руци, гдје петнаест година послије рата без острашћености можемо говорити о свим темама.

За промовирањем позитивних вриједности које се дефинитивно налазе и другдје осим на простору са којег извјесни медији дјелују. Мора бити да тамо негдје има честитих људи, пуно честитих људи о којима вриједи писати и говорити много више него сатирати се проналазити, па неријетко позивати у помоћ сјећање на рат, радикале и екстремисте (увијек добро дође присјетити се најгорих злочина, јер тада имате гледану емисију и продате новине), а све са жељом да позитивне вриједности заузму мјесто најдубљем раздору међу грађанима.

За формирањем јавног мнијења на основи чињеница, презентираних за и против ставова неког случаја, а не на основи набујалих новинарских емоција и особних фрустрација. Овдје већ чујем озбиљан приговор да сви медијски прилози почивају на чињеницама, али као што знамо медији имају "неограничена средства за пропаганду, за манипулацију информацијама и за духовно изопачење, све у служби посебних интереса, и на штету најочигледнијих истина".

За презентирањем информација, а не манипулација које дефинитивно не иду у прилог, како неки новинари воле рећи, "нормалној БиХ". Често се чује да БиХ није нормална земља и управо зато није реално очекивати да медији буду бољи. Какав народ, такви медији, заговарају неки носитељи јавне ријечи. Aли да ли то значи да уколико има пуно криминала у овој земљи да је сасвим природно и да новинари буду криминалци, јер какав народ такви медији?

И коначно сви ови захтјеви и не дај боже њихово реализирање имају катастрофалне посљедице за БиХ. Имају, како немају и треба да имају! Јер уколико их се будемо придржавали, неће онда бити унапријед лоших народа и лоших ентитета са лошим људима, зраком, водом, лошим небом, већ ће бити равноправних народа, равноправних ентитета, равноправно лијепе природе. Aли тада нажалост постоји опасност за све нас који смо градили слику слободарске ријечи сијући мржњу и то је онда катастрофално.

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана