Ко коме полаже рачуне

Ко коме полаже рачуне
Сања Влаисављевић
27.04.2013 20:00

Аргумент први: Забрана праћења сједнице је скретање пажње јавности са нерада ПСБиХ

Ових дана јавност је на ногама због забране невладиној организацији ЦЦИ да присуствује сједници Парламентарне скупштине БиХ. Забрану су донијели или посланици или колегиј ПСБиХ. Јавност нема тачну информацију. Ријеч је о организацији која уз финансијску подршку амбасаде САД и других донатора, који им додјељују раскошна финансијска средства, извјештава о постигнутим резултатима у раду ПСБиХ. Седам година ЦЦИ прати њихов рад, и желим вјеровати, сасвим објективно јавности преносе чињенице до којих долазе. Не желим вјеровати да преносе импресије и додају непотребне етикете на рачун рада изабраних политичара. Ако то раде и ако занемарују постулат непристрасности, који је основни принцип истраживања и извјештавања, онда озбиљно крше основни захтјев постављен пред сваког истраживача. Дакле, сједнице које су јавне, отворене су за све заинтересиране да их прате. Уколико се појавио изузетак од тога правила онда је нужно, на сасвим објективан начин, то испитати и презентовати јавности. Ако се јасно и разговјетно не представе довољни разлози зашто је овој, а не другим НВО, забрањен долазак на једну сједницу ПСБиХ, онда је то само још један примјер недемократског доношења одлука у овом државном тијелу. Има, међутим, један забрињавајући факт у вези са овом забраном. Наведена НВО је седам година без икаквих проблема сједила на сједницама и биљежила најважније расправе. Сада јој је онемогућен (једнократно) приступ. Поставља се питање: зашто? Ако су парламентарци у претходном не кратком периоду, поштовали темељне демократске принципе и одреднице "јавност рада сједница", онда је више него индикативна ова забрана.

Аргумент други: Влада треба да полаже рачуне НВО сектору и грађанима

Један од основних демократских принципа јесте "полагање рачуна пред очима јавности" и односи с прије свега на владине институције. Владе, демократске владе, се обавезују да ће јавности полагати рачуне о начину свог рада и пословања. Сасвим је оправдано вршити притисак на институције власти и захтијевати "принцип јавности", али истовремено и онај ко врши притисак треба својим примјером показивати да су то принципи који све нас руководе у раду. Нема нити једне институције цивилног друштва која је ослобођена овог захтјева. Владине институције у сваком тренутку треба да су спремне одговарати грађанима на сва питања која се пред њих поставе, али истовремено принцип поштовања и уважавања политичара никако и никада не смије бити занемарен. Власт која седам година несметано дозвољава, без икаквих приговора, да НВО извјештавају о њиховом раду показује елементе демократичности у комуникацији са НВО, али и са грађанима које ове НВО представљају и у чије име врше надгледање рада државних институција. Но, случај забране уласка једној НВО на посљедњу сједницу ПСБиХ је отворио сасвим ново питање: зашто су парламентарци приступили, по први пут, овој санкцији? Подједнако је значајно анализирати и како су на то представници поменуте НВО реаговали, те како су их подржале колеге из НВО сектора. Ако владине институције по први пут у седам година имају захтјев који постављају пред надгледаче из невладиног сектора и траже да ови покажу својим примјером транспарентност на дјелу, онда то није никакав нелегитиман захтјев. Но, о томе нешто касније.

Аргумент трећи: НВО сектор треба да полаже рачун и владиним институцијама и грађанима БиХ

Дакле, представници владиног сектора су захтијевали да ЦЦИ доставе методологију надгледања рада владиних институција, буџет и финансијски пресјек својих донација, те цјелокупан начин свога рада. Не би требало бити ништа спорно у томе да се од невладине организације захтијева да положи рачун о свом раду, своме пословању, изворима финансирања као и методама које примјењује у свом процесу надгледања. Ако тражите транспарентност, онда морате дјеловати транспарентно. Ако очекујете да владине институције прикажу свој буџет и примања, онда не смије бити проблем да то и сами урадите. Транспарентност рада невладиног сектора мора бити изван сумње, поготово имајући у виду да је ријеч о корективу власти. Међутим, ако се затаји или одбије јавно презентирати начин рада и извор финансирања НВО, онда такав чин недвосмислено баца сјену на основне постулате рада и дјеловања невладиног сектора. Невладина организација, као што је ЦЦИ, која између осталога, додјељује не мале финансијске донације другим невладиним организацијама (углавном из извора амбасаде САД) и која сама поставља веома ригидне захтјеве о финансијском пословању оних који јој се обраћају за средства, ни под којим условима и ни под каквим изговором не смије себи дозволити да не поступи према властитим принципима. Слушајући образложење представника ЦЦИ у дневнику на НТВ Хајат (субота, 20.4.2013.) који врло резолутно каже како "нису, а нити помишљају послати било какав извјештај ПСБиХ" је став који никако не може нити смије проћи неопажено. Ако је ово став представника НВО сектора који промовише принципе демократије и отвореног друштва, те ако у јавност износи сасвим елитистички и аутократски став, онда НВО сектор и цивилно друштво имају озбиљан проблем. У изјави током дневника се могло још чути како су парламентарци злоупотријебили Закон о слободном приступу информацијама, јер се тај закон "односи на њих". Да ли је могуће да неко сасвим озбиљно тврди да се закон односи искључиво на политичаре. Ово је напросто нетачно. Да ли у наслову закона стоји: "Закон за политичке институције"? Наравно да не стоји. И док год не стоји, тај закон вриједи за све грађане и институције подједнако. Закон и правда јесу и морају бити једнаки за све, зар не?

Аргумент четврти: Владине институције треба да јавности представљају резултате рада организација којима су додијелиле новац за рад као и резултате њиховог рада

Овом приликом треба споменути још један проблем, не мали, када говоримо о транспарентности рада и утрошка донација које додјељују владине институције. Ријеч је о транспарентом приказивању резултата рада НВО које добију новац за пројекте од владиних институција, али и јавном презентирању резултата пројектних активности. Сјећам се да је ЦКД у септембру прошле године организовао јавну дебату о малољетничком преступништву током које је урађена анализа додијељених финансијских средстава из средстава Владе КС, тачније кабинета премијера и великог есдепеовца Фикрета Мусића. Од девет организација које су добиле пројекте свега три организације имају веб странице преко којих се може видјети њихов рад. Међутим, једна од организација се ни на који начин не бави младима и преступништвом него ликом и дјелом Јосипа Броза Тита. Неке организације се не налазе у регистру НВО у КС нити било гдје другдје. Друге су пријављене у склопу неких основних школа, па се директори тих школа налазе и као координатори или менаџери организација. Ни једна организација која је из тог извора добила новац нигдје није објавила резултате рада нити су представници Владе КС знали било шта о тим пројектима. Дакле, потпуно је недопустиво да владине институције не воде никакву бригу гдје и како завршава новац који додјељују невладиним организацијама, те немају никакве трагове о томе на својим веб страницама као и да чланови комисије (у случају комисије при кабинету премијера Мусића) дрско, бахато и неодговорно одбијају да према Закону о слободном приступу информацијама дају тражене податке о било којем питању, па тако и начину расподјеле донација за невладине организације. Да не спомињем да је предсједник комисије, која је у име премијера Мусића додјељивала донације, мање доступан комуникацији него политичари великих свјетских сила. Дакле, можда је чак и добро што се догодио инцидент са НВО ЦЦИ како би коначно била покренута нека од најтежих питања која тиште цивилно друштво у цјелини, али НВО сектор понајвише.

+++

Колумне Коментар дана