Кинеска моћ и Пут свиле

Кинеска моћ и Пут свиле
Ана Тришић Бабић
24.10.2017 12:00

У Пекинг је 18. октобра стигла група од 2.287 мушкараца и жена. Просјечно педесетогодишњаци. Они су професионално, полно и етнички пажљиво изабрани да представљају скуп руководилаца кинеског друштва.

И били би потпуно неупадљиви међу посјетиоцима кинеског мегалополиса, гдје само авионима годишње допутује или отпутује 100 милиона људи, да их не обиљежава једно на први поглед неупадљиво својство - имају неупоредиву моћ. Суверено управљају садашњошћу и будућношћу кинеске државе од готово милијарду и по становника. Тако су велики и моћни да све одлуке које они донесу имају реперкусије за све становнике на планети.

Крајем октобра ове године у Пекингу је започео XIX конгрес владајуће Комунистичке партије Кине. Партија броји више од 80 милиона чланова. Сачињавају управни и технократски механизам Народне Републике. На свом главном скупу, који се редовно одржава сваких пет година, бирају нови Централни комитет, тијело од 250 чланова, које затим из својих редова бира Политбиро од 25 чланова, међу којима је и Стални комитет Политбироа од само седам људи (оно што смо ми некад звали Извршни комитет). Сад им је на челу предсједник Џи Јинпинг, а чини се да ће остати и други мандат, јер се по неписаним правилима увијек додјељује и други мандат. Ипак, није све то чиста рутина и у изборна правила унесена је на примјер одредба "демократско неусловљавање" па за Централни комитет има нешто више кандидата него што их буде бирано. У Политбироу ипак петорици чланова мандат истиче, што значи да ће доћи до одређеног дисконтинуитета. Али само у персоналном смислу, јер је правац дјеловања прилично јасно зацртан уобичајено компликованом кинеском формулом, којом се најављује да ће "Конгрес бити одржан под заставом социјализма с кинеским карактеристикама, вођен идејама марксизма-лењинизма, мислима Мао Зедонга, теоријама Денг Џиаопинга, важним промишљањима из доктрине 'Трију заступљености', затим 'Научним погледима на развој' и Џијевим важним запажањима, као и стратегијом Централног комитета КП Кине".

То је, дакле, траса која води праволинијски из прошлости у будућност. Кина остаје комунистичка и марксистичка, што год то значило. Мао је и даље неприкосновен, али негдје у дубокој историји, а затим слиједе модерне смјернице - Денгов прагматизам усмјерен на економски развој, потом опрезне "три заступљености" Јианга Земина из 2000. године којима се подстицао индустријски раст, те налагао опрез с друштвеним реформама, и на крају " научни погледи" Ху Јинтаоа који су, неколико година касније, означили финални раскид с волунтаризмом примитивног комунизма из доба кад се мислило како је довољно прогласити модернизацију да се она догоди, с тим да се живот садашњих генерација жртвује радикалним идеалима.

Насупрот томе, Ху и Џи, који га је наслиједио, заузимају се за реално планирање економског раста, али и за социјалну хармонију, одржив развој и друштвено благостање. Кина излази из сиромаштва, створена је нова средња класа и из некад затворене, аутистичне земље, сад у иностранство путује сваке године 122 милиона туриста.

Технички развој немогуће је укратко описати: свемирски и војни програм, највећа на свијету мрежа брзих жељезница којима ће се 2020. путовати брзином од 400 километара на сат, сваке године буде изграђено 300 цивилних аеродрома... Нови градови, нови људи, нова цивилизација...

Па ипак, на XIX конгресу у позадини ће се постављати кључно питање: Је ли земља у посљедњих сто година, од 1921. кад је основан КП Кине, достигла обећани циљ - је ли заиста постала "умјерено просперитетно друштво"?

По бруто домаћем производу (БДП) рекло би се да јест, јер је забиљежила скоро 7.000 долара номинално по глави становника, више од Србије, отприлике као Црна Гора. Ријеч је о укупно 11 хиљада милијарди долара, што у реалном животу значи да Кина садржи цијеле високопросперитетне покрајине од по 100 милиона људи у којима се привређује као у најразвијенијим земљама свијета, док су пак цијели крајеви заостали, јер је физички напросто немогуће тај развој конформно распоредити тако да се сви дијелови земље хармонизују.

Иако је то немогуће, не значи да кинеско руководство томе не тежи и зато је у центру свих њихових планова оно што Џи Јинпинг и његов главни технократ, предсједник владе Ли Кељианг, прокламују као основну стратегију - изградња глобалне инфраструктуре познате под називом "One Belt - One Road", или Појас и Пут, односно "Нови пут свиле". Спољном посматрачу то изгледа као глобална мрежа која ће повезати Кину и Далеки исток с централноазијским државама и европским тржиштима, али посматрано из Пекинга, из самог центра "Средишњег краљевства", то је напросто повезивање урбаних конгломерација на пацифичким обалама с периферијом на западним границама, али не као циљ сам по себи, него као зракасто ширење комуникација које ће кинеске индустријске центре преко кинеских периферијских чворишта повезати са најудаљенијим тачкама западне Европе. Није циљ, дакле, да се стварају карауле у пустим провинцијама, него да се заснују трансконтиненталне руте и заостала подручја повежу. Обале Атлантика и Пацифика ваља спојити евроазијском жељезничком пругом, као сјеверноамерички Дивљи запад прије сто педесет година! Први воз који је кренуо из пекиншке луке Тиањун стигао је заиста ове године на лондонску жељезничку станицу послије путовања које је трајало непрекидно двије седмице!

Је ли кинеска партија остварила велика очекивања која би претходни петогодишњи мандат претворила у нови? То је перцепцијско питање, на које се више не може одговорити пуким позивањем на бројеве, на перманентни раст националног дохотка од седам одсто годишње иако се тим темпом (знамо из статистике) сваких седам година национална економија - удвостручи, па је сад и службено највећа на свијету…

Брз развој није протекао без потешкоћа и ризика - катаклизмичког угрожавања природне околине, неподношљивог раста загађења, проширене корупције.

Еколошки стандарди биће зато уграђени у све будуће развојне одлуке и то не као споредан циљ, него као темељно усмјерење ка изградњи еко-цивилизације. У великим градовима већ се прешло на електрична возила у јавном саобраћају. У складу с кинеским бескомпромисним приступом наизглед претешким и нерјешивим проблемима, донесени су ригорозни закони о заштити околине који ће постати пресудни критеријум за унапређивање локалних функционера. У пилот-кампањи, спроведеној само у једној од 34 кинеске провинције, то је довело до смјене 6.000 руководилаца који су проглашени одговорнима за лошу праксу у заштити околине у 2016. години.

Још је занимљивији кинески приступ борби против корупције. У већини транзицијских земаља она се толерише или сматра неизбјежном посљедицом стварања новог друштва. Насупрот томе, кинеска власт уочила је критичну слабост у механизму корупције и свом се снагом обрушила на оне који су јој подложни. Сваки корумпирани моћник мора, наиме, на крају са противзаконито стеченим богатством, потражити скровиште негдје у иностранству. Централна комисија за дисциплински надзор КП Кине објавила је податке о успјесима у двјема операцијама које су покренуте из Пекинга: "Небеска мрежа" и "Лов на лисицу". У 90 земаља у иностранству ухапшена су 2.873 бјегунца и при томе је враћено око 130 милиона долара проневјереног новца. Кинеским сликовитим рјечником, то су функционери различитог профила, од "високорангираних тигрова" до "мува на нижим нивоима власти". Прогоне их специјализоване организације "фискалних паса чувара". Остварена је сарадња с Русијом и Уједињеним Арапским Емиратима, гдје се прије било лако склонити. Прошле године побјегло је тако само 19 осумњичених.

У Кини се ствари развијају фундаментално другачије него у другим земљама свијета. Готово је немогуће нешто научити од Кине, а у Кини су импресионирани претежно америчким достигнућима.

Што се тиче Европе, она је тржиште и природна врата Запада, а посебно мјесто ту има регија 16+1, коју је дефинисао (или открио) Ли Кеиљанг, као простор бивше источне Европе, земље од Балтика до Црног мора гдје спадају и државе бивше Југославије. До њих ће првих стићи Пут свиле, што је за све прилика коју не би требало да пропусте. Вртоглави кинески развој може те избацити у висине, ако добро знаш шта радиш.

Највећи посао који је Кина ове године склопила с неком европском земљом био је уговор од 500 милиона евра с једном приватном компанијом из Ајдовшчине, словеначке варошице са десетак хиљада становника. Она прва на свијету масовно производи електричне авионе. Ту ће се школовати кинески стручњаци за двије нове фабрике који ће авионе словеначке конструкције производити у Кини.

Ана Тришић-Бабић, бивша замјеница министра иностраних послова БиХ

Колумне Коментар дана