Капа главу чува, а трач је скида

Капа главу чува, а трач је скида
Мирјана Кусмук
17.12.2015 23:45

Угодно ћаскање: - Је ли, еј... си чуо за онога? - Шта? - Па, оно. - Аааа. - А да ви’ш, она била с онога! - Аха… и? - Па, оно. - Опааа! - Ја кад ти кажем!

Јеси чуо за онога? - (Шта? Шта?) - Јеси чуо за ону? - (Оооооо!) - Да ли си чуо за онога? - (Шта, шта, шта, шта, шта, шта, шта?) - Да ли си чуо за ону? - (ц, ц, ц, ц, ц, ц, ц!) - Развела се, курвала се, преварила, пропио се! - Раскућила, забагрео, отрцала, полудео! - Ихихи - кафу тури! - Ихихи - ћу ти причам! - Ихихи - гола говна! - Ихихи - а ја нисам!

Ако нисте слушали Марчела тако почиње његова пјесма "Опајдарско коло", коју је написао за представу "Доктор Нушић". Нико тако вјеродостојно у стиху није описао трач као основну карактеристику свих класичних "опајдара" (ријеч је сасвим случајно женског рода, исто као што је ријеч трач сасвим случајно мушког).

Трач је туђица

Вјеровали или не, ријеч трач је туђица. Трач је ријеч њемачког поријекла која означава оговарање, олајавање, клеветање, каже Вујаклија у "Лексикону страних ријечи и израза".

У једној дивној, поучној дјечијој пјесмици Дара Секулић пише овако: Ко би икад рекао/да је један трач/туђица, на пример./Дом је код нас стекао,/а сече ко мач./Кратка реч, а звер./Само кафе испија, уста не затвара;/ белосветска роспија/и злобница стара.

Злобница стара!? И психолози који су се бавили феноменом трача открили су да су људи који трачаре дубоко незадовољни и собом и својим животима. Јер, онај ко нема свој живот живи или измишља туђе. Јер, онај ко није задовољан својим животом тешко може прихватити да други буду задовољни својим. Јер, онај ко није остварио успјех, увијек је завидан оном ко јесте. И нема ту много филозофије, па чак и психолошко истраживање о феномену "трач" само је потврдило то логично, здраворазумско објашњење, али није открило ништа епохално ново.

Наука каже и то да ниско самопоуздање може изазвати потребу за стварање лоше слике о другоме, јер када је други мање вриједан или лош, прљав и зао, онај ко о њему шири трач дјелује позитивније, боље, чистије. Али оно што се увијек и без изузетка крије иза сваког трача, јесте завист.

Наравно, постоји неколико врста трача. Постоји и онај безазлени којег да нема ништа једни о другима не бисмо ни знали. А често ни о себи самима.

Али има и онај опасни трач, који нема везе са истином, али зато његове посљедице могу бити кобне по појединца који је предмет трачарења. Психолози веле да су углавном такви трачеви директно циљани на нечију каријеру са жељом да се она оцрни и деградира. Посљедице нису тако мале и веома често утичу на нечији статус у пословном окружењу, што је и примарни циљ трача. Основни мото оних који шире трач гласи: Сто пута поновљена лаж постаје истина. Друго је питање гдје је у свим тим причама наш живот и шта имамо да кажемо о себи. Али кога брига.

Управо због тога моћ трача је највећа и најпогубнија по појединца. Посебно у друштву примитивном и плодном за ту работу, у којем ни институције, ни политика, ни "озбиљни" медији (а не само таблоиди) нису имуни на трач.

"Политика је озбиљан посао, а не трач!", завапио је недавно одлазећи хрватски премијер Зоран Милановић. Можда негдје и јесте, али код нас, неће бити да бидне.

Јер на овим просторима на цијени су полиграф, политички аналитичари и трач. А када је то тако, када је и политика трач, онда мала ријеч - звијер почиње да разједа цијело друштво, претварајући га у крчму без дневног реда у којој не постоје правила игре.

Познат је експеримент са десет људи у којем је један од њих саопштио веома кратку информацију о неком човјеку. Онда је то пренио првом до себе, овај другом и тако редом. Иако је информација била једна просто проширена реченица када је стигла до десетог више није личила на себе. Свако је, препричавајући је, додао нешто тој реченици, понеку нову ријеч или чињеницу да је "обогати".

Тако је и крчми, док свако дода што има, жели, мисли, умисли, "што је баби мило", постоји веома предвидива опасност да у трачу сконча и онај ко у крчму никада није ни ушао.

Занимљиво је да је само једном сегменту друштва могућа законска одбрана од трача. У медијима се, наиме, од трача могуће бранити Законом о заштити од клевете (клевета је синоним за трач). Али шта са свим другим сегментима гдје ни такав начин одбране не постоји. И шта са заједницом у којој је трач начин живота, у којој трач замјењује институције, усмјерава њихове акције, креира све - од кадровске политике до правосудних одлука.

Тако је трач познат као случај "кила злата" ових дана добио својеврсну награду, јер је његов аутор "исплаћен" функцијом директора. Наравно да је трач, јер ниједан његов навод до данас нису потврдиле надлежне институције.

А тамо гдје су трач и политика једно, може, рецимо, да се деси и да новинар са ТВ екрана упути драматично упозорење премијеру: "Не иди на пут. Спремају ти државни удар". Јер да је другачије, такво упозорење премијер би давно имао, доставиле би га институције задужене за обавјештајне послове и безбједност, црно на бијело на његов радни сто.

Слично је и са другим плановима државних удара и обарања власти на овим просторима, који чак немају ни форму обавјештајне информације, него су једноставно трач исписан на комаду хартије. Ти и такви трачеви на крају девалвирају све, па и реалну опасност, уколико она заиста и постоји.

Од Цезара до Тајгера

 

Муњевитом развоју трача допринијеле су друштвене мреже. Научници са римског Информатичког факултета утврдили су тако да трач написан на "Фејсбуку" или "Твитеру" може обићи планету за мање од једног минута.

Пишући о том феномену угледни "Коријере дела сера" упоредио је брзину рецимо којом је Тајгер Вудс пао у немилост због љубавне афере са брзином афере о Цезаровој сексуалности. И утврдили да је вијест о Тајгеру обишла планету 150 година брже него она о Цезару. Наравно, захваљујући интернету.

И угледни свјетски математичари су се бавили овим феноменом. Њихова једначина каже: вријеме потребно да се трач свјетлосном брзином прошири по интернету пропорционалан је тачки пресјека свих комуникација корисника и укупног броја људи који комуницирају подијељено са протоком информација путем интернета.

Свјесна и те опасности, ЕУ ових дана припрема измјене закона којим би се помакла добна границу коришћења интернетских сервиса са 13 на 16 година старости. Тако би особе које још нису навршиле 16 године морале тражити допуштење родитеља не само за коришћење "Фејсбука", "Твитера", него и за скидање апликација па чак и за коришћење интернетских претраживача.

И код нас је баш ове седмице одржан још један у низу округлих столова на тему: "Борба против говора мржње на интернету", овога пута у организацији Министарства цивилних послова. На том округлом столу закључено је да "проблем говора мржње на интернету постаје алармантан, због чега је неопходно спровести превентивне мјере и едуковати људе, посебно младе".

"Тешко је контролисати социјалне мреже попут 'Фејсбука', али је лако контролисати портале медијских кућа које објављују вијест на коју је дозвољен коментар, што значи да се говор мржње може контролисати", указано је на округлом столу.

И док се годинама сви баве говором мржње, нико не предузима конкретне кораке да посустане. А начина има. Њемачка је тако ових дана објавила да су се "Фејсбук", "Гугл" и "Твитер" договорили да избришу говор мржње са својих страница у Њемачкој у року од 24 часа, што представља нови корак у борби против растућег расизма на интернету, након великог прилива избјеглица. Ако би Министарство цивилних послова контактирало са њима можда би 20 година након Дејтона могло да испослује исто, али тада би округли столови изгубили смисао.

Или нису. Јер, слабо ко и говори о "трачу" анонимних пљувача који су захваљујући друштвеним мрежама "институционализовали" своју болест ширећи лажи о стварним људима. И како се уопште изборити са тим болестима? И том врстом обрачуна и клеветања чији је крајњи мотив: Када не могу ја, нека те убије лош глас.

Наравно, на мети су увијек они који или обављају одговорне функције или су успјешни у неком јавном или естрадном послу. Они други, које нико не примјећује, који не одскачу од просјека, наравно да нису таргети трачева, јер они никоме не сметају па тако и не изазивају завист и нема никаквог разлога за њихово елиминисање уз помоћ трача.

И што рекао Марчело, онај са почетка текста, једини спас је у добијању статуса кандидата за ЕУ:

Опа-опа-опајдаре! Не, то нисмо више ми! - О-о-о-опера, сад смо филхармонични - Опа-опа-опајдаре! Не, то нисмо више ми! - Па-па, па-па, паланко! Сад смо еврограђани!

Зато Свети Никола помози да добијемо статус кандидата, док нам свима трач главе не поскида.

Колумне Коментар дана