Како сам систематски уништен од идиота

Како сам систематски уништен од идиота
Мирјана Кусмук
21.05.2015 22:20

Моја другарица је, већ ће и 30 година, љекар, одличан, и професор универзитета, строг и праведан. Не вози џип, нема вилу, а ни јахту на Јадрану, не љетује на Тајланду, не скија на глечерима, нема пентхаус. Она живи од плате која је много мања од плате њених колега у ЕУ, Америци или Аустралији, који сасвим сигурно и нису бољи љекари од ње. И оправља кућицу на мору коју су јој оставили родитељи, који су такође живјели од плате, али од плате од које је могла да се направи.

Да ли је она нормална? Да ли је неспособна (у лексици српског језика способан значи онај ко је склон криминалу и корупцији)?

Имам ја још таквих и сличних другова. Неки ће рећи да их је вријеме прегазило, а они који дођу послије њих: “Ама, они нису знали ни да краду”. И неће моћи да схвате да је то ствар васпитања, али и одлуке, јер свако то зна, али да “продаје мед и не лиже прсте” само они који имају морални и професионални дигнитет који им не дозвољава да раде против сопствених принципа.

Има ли још уопште таквих, упитаће радознали читалац. Наравно да има, али они живе скривени од очију јавности. Или изопштени да не ремете поредак, ко зна.

Чему онда уопште ова мала прича? И зашто она има смисла у временима лоших прича, у временима у којима грозне вијести сустижу још грђе? У временима када таман помислиш да не могу да нађу већу будалу и незналицу, однекуд ишчачкају добро већу од претходне. Само нека слуша.

Важна је због реформи којима су свима пуна уста. Баш због реформи је веома важна ова мала прича о мојој другарици љекару, као и многим другим стручним, савјесним, васпитаним, образованим, културним, моралним људима попут ње. Јер јасно је и будали да нема реформе друштва без моралне реформе и реформе свијести појединца према општем добру.

Стратегија

Разглабајући о томе једне дивне мајске вечери у уском кругу сличних, један од њих као предуслов сваке реформе истакао је усвајање “стратегије борбе против шунда и кича” сматрајући да је морални суноврат стигао са “Великим братом”, “Фармом”, “Паровима” и осталим полуписменим наказама на ТВ екранима које се лажно представљају као - што ТВ водитељи, што “естрадни умјетници”.

Истражујући да ли је нека земља некада и негдје имала сличну стратегију или је бар разматрала, натрчала сам на податак да се једино странка Мире Марковић, ЈУЛ, у свом програму залагала за борбу против примитивизма (кича и шунда) као израза “социјалне патологије”. У пракси је, наравно, било другачије, посебно у кадровима који су били узданице ЈУЛ-а, од власника прве ружичасте телевизије (са којом је суноврат и почео) до “естрадне умјетнице” Зорице Брунцлик.

Мало која партија код нас у својим програмским циљевима и другим актима третира културу као важан сегмент друштва, па самим тим не бави се ни борбом против кича и шунда као основним предусловом оздрављења нације. А и зашто би? Ауторитет у знању у транзицији замијенио је ауторитет у новцу. Јер новцем може да се купи све: и диплома и докторат и посао и добра риба... А и “пријатељи”. Зар се сваком полуписменом кретену не удварају све док има пара? Иако се још давно, док шундом нису убили рокенрол, знало: “Упамти фрајеру да ти паре не могу купит рају искрену”.

И не само то. И мода се промијенила. Некада су браде дијелиле на “брада знање”, “брада звање” и “брада срање”. Данас на “браде вехабија” и “браде разочарања”.

Култура је устукнула на малим екранима, јер не доноси гледаност која доноси рекламе, а у рекламама је велика лова. Зато је култура и скрајнута на термине око и иза поноћи. Или на друге, треће и лијеве канале.

Комерцијалне ТВ станице (али и јавне) безвриједност, разврат, глупост, простаклук форсирају до тачке лудила, па и свако иоле при себи је у озбиљној опасности да ускоро подилкани. Знам дјевојчицу која је у основној школи ишла у музичку и обожавала Шопена. Данас, каже, њени фаворити су Дара Бубамара и још неке мени непознате пјеваљке. Кроз ТВ едукацију прихватила је правила прилагођавања врсти и средини.

А правила су јасна: што неписменији то траженији, што глупљи то пожељнији, што “надуванији” и истетовиранији то љепши.

Да увијек може горе и да лудило нема границе страшан примјер је нека Атина Ферари за коју у животу нисам чула, али свако ко има навику да чита новине морао је да уочи ту индивидуу протекле седмице. За оне који су прескочили, та Атина Ферари је да ли пјевачица или се бави новом модерном професијом “старлета” - неважно, у неком ријалитију вријеђала малу, слатку дјевојчицу Тијану Јурић, којој је монструм помраченог мозга на најстрашнији начин одузео живот. Ту Атину су онда истјерали из ријалитија, рођена мајка је се одрекла, а огласили су се и стручњаци. Директор психијатријске клинике “Лаза Лазаревић” Славица Ђукић-Дејановић рекла је да особа Атина има озбиљан психолошки поремећај који се лијечи у специјализованим установама (лудницама).

 - Дијагноза се успоставља након дужег посматрања пацијента, али код ове особе примећује се језиво непримерена агресија. Особа која овако нешто изговара потенцијално може бити и опасна - рекла је др Дејановић.

Стоп лудацима

Али нико гласно није питао: ко је луду жену довео на ТВ екране да могу да је гледају и да се хране милиони? Ко луде људе промовише у суперстарове и нацији нуди као једину могућност забаве, а младим људима као рецепт популарности и успјеха? Да ли је заиста профит маркетиншких агенција тај који је процијенио да су једино лудаци гаранција доброг бизниса и подизања гледаности за згртање милиона?

Ако су медији творнице за прераду и презентацију догађаја, али и средство које би требало да едукује нацију и уобличи културну свијест, по чему је та Атина Ферари неко коме је мјесто на јавној сцени? Када јој је мјесто у лудници.

Ко је уопште тај који је процијенио да народ баш жели, воли и хоће да слуша, гледа и чита лудаке? Народ конзумира само оно што му се нуди, оно чиме га бомбардују, оно чиме га свакодневно “едукују”. А не може да започне нови дан док не сазна како је Цецин брат од ујака добар у кревету, а Цецин син на концерту био са Сорајом.

И тако до потпуне кретенизације нације, која се углавном “образује” уз ТВ екране. Узгред речено, једно недавно истраживање открило је да сваки други човјек не чита књиге, а сваки четврти ни новине. У таквом поретку ствари јасно је да су ТВ шунд, кич и примитивизам једино што им се нуди као рецепт за правила живота и успјеха. Из тога произлази све остало. Неморал, неукус, клептоманија, корупција, порасти насиља, убијања, силовања, злостављања, лудница отвореног типа... јер такав систем урушених вриједности не познаје скрупуле.

А држава у којој се и културом баве полуписмени партијски апаратчици, по којима се ништа неће звати, и не може да има одговор на инвазију кретена. А и зашто би? Кретенима се лакше влада.

Иако постоје узори, било да је то овај мој са почетка текста, или Исус Христ или патријарх Павле или било који други човјек који је својим радом, талентом и начином живота остварио и резултат и квалитет, они сами по себи не могу да коригују девијације, јер никога својим примјером не обавезују. И људи ће поред њих у тренутку застати, али ће чим се одмакну наставити трасираним путем “социјалне патологије”.

Зато одговорност за то је на онима који воде нацију. На онима који имају могућности не само да израде стратегију борбе против шунда и кича и да спроведу те реформе, него и да разраде механизме којима се друштвом управља кроз образовање, медије, институције... То никако није и не може бити гушење демократије, јер лудаци, полуписмени идиоти, полуголе, истетовиране и приучене водитељке на ТВ екранима нису демократија. То је лудило неукуса и примитивизма које се нуди као једини узор.

Ако друштво јасно и брзо не одговори на суноврат, ова прича за многе генерације, које не памте љепша времена и другачија вредновања, могла би да се заврши као један сјајан Шијанов филм пророчанског назива: “Како сам систематски уништен од идиота”. На крају тог филма главни јунак Баби Папушка (Данило Бата Стојковић) свој тешки живот скончао је скоком са балкона. Прије него је склопио очи изрецитовао је Опроштајну поему: “Сви моји идеали, велики и мали, са мном су се скупа у гробље сурвали. Жељан знања, љубави и науке, ја осетих само патње, само тешке муке. Уништен од идиота осетио нисам лепога живота”.

Колумне Коментар дана