Кафка и 21. век

Кафка и 21. век
Владимир Кецмановић
09.02.2013 20:03

Свако истинско књижевно дело, будући вишезначно, различитим људима, у различитим деловима света и у различитим временима - нуди уједно исте и различите садржаје.

Постоје, међутим, дела која су изразито одређена тренутком и местом свог настанка, па ауторовим савременицима и земљацима, ипак, значе више него другим људима.

Постоје дела која су до те мере универзална да лако руше језичке и културне баријере и лако пробијају зидове времена, без муке комуницирајући са будућим читаоцима и са делима из различитих епоха - како оних које тек треба да дођу, тако и са онима које су минуле давно пре њиховог настанка.

Ипак, најдрагоценија и најређа су дела за која припадници различитих култура и различитих епоха верују како не само да су писана и за њих него да су - ако не баш само за њих - свакако писана пре свега за њих.

Међу таквим, ретким делима, тешко је пронаћи драгоценије од дела Франца Кафке.

Од тренутка када је Кафкино дело настајало, па до данас, чини се да стварност на њега све очигледније и очигледније подсећа.

Извесно у тренутку рођења, а вероватно и много пре њега, против сваког од нас поведен је процес, у ком ћемо се сусретати са мноштвом тужилаца, адвоката и судија, а да нам коначни смисао целог случаја неће бити јасан, као што нам неће бити јасно ко иза свих тих судских службеника, као коначна инстанца стоји, и да ли таква инстанца уопште постоји.

Готово сигурно од рођења, а можда и пре њега, сви тежимо да уђемо у некакав замак, а да немамо појма ни где се тај замак налази, ни како се у њега улази, ни шта се у њему догађа...

Они којима се учини да су одговор на поменуто питање нашли, упорно покушавају да свој замак освоје, а ретки међу њима којима пође за руком да ту борбу окончају као победници, чим мине тренутна опијеност тријумфом, схвате да не постоји тако моћно утврђење, са тако моћним зидинама, е да би могло да их заштити од процеса који се против њих води у страшном суду чији су извршитељи, макар били и невидљиви, увек поред нас.

Да не помињемо безбројна јуришања на различите замкове која су се догодила пре Кафкиног рођења и која је велики писац, извесно, ако их баш сва и није имао на уму када је писао своја ремек-дела, свакако баштинио у ономе што је Јунг назвао "колективним несвесним"; и да не помињемо бирократски, малограђански процес који је против злосрећног уметника за живота вођен - тешко да би међу жртвама двадесетовековних, капиталистичких јуриша на фабрике и банке, бољшевичких јуриша на зимске и друге дворце и нацистичких јуришања на животне ресурсе намењене једној и јединој раси - било могуће наћи иједног човека који је Кафкина дела прочитао, а да није барем на тренутак помислио како је њихов главни јунак управо он.

ДВАДЕСЕТ И ПРВИ ВЕК

Да ли је двадесет и први век уранио, почевши деценију пре свог календарског старта, с падом Берлинског зида, нестанком једног од два блока која су владала светом и почетком глобалне доминације креатора Новог светског поретка?

Или је, можда, закаснио неколико месеци, уколико као датум његовог почетка рачунамо 11. септембар две хиљаде и прве године, када су, у терористичком нападу из ваздуха, срушене куле близнакиње њујоршког Светског трговинског центра?

Оно што је извесно јесте да су ова два догађаја у неспорној вези, и да без првог, суштинског краја једне епохе, не би био могућ симболички почетак друге.

После глобалног урушавања социјализма, наиме, идеологија коју су заступали његови непријатељи извојевала је убедљиву победу. Што јавна, што закулисна борба која се у протекле две деценије води међу кључним светским факторима, борба је за империјалну превласт, претежно лишена идеолошких конотација.

Сједињене Америчке Државе и Европска унија, победници Хладног рата, оставши без великог совјетског антагона, ступају у отворенији ривалски однос, док им два бивша идеолошка непријатеља, Русија, а посебно Кина, у друштвеној и економској трансформацији прихвативши њихова правила игре, постају два равноправна партнера и конкурента.

Ако изузмемо снажну, аутентичну левицу у Латинској Америци, која, осим као "незгодан пример", нема снагу да озбиљније утиче на глобалну слику света, и нејасан, тренутно углавном замрзнут статус комунистичке идеје на Далеком истоку - једини актуелан идеолошки непријатељ Новог светског поретка је радикални ислам.

Сиромашне масе европских, америчких, блискоисточних, афричких, средњоисточних и далекоисточних муслимана, због бројности, полуколонијалног статуса и културног наслеђа објективно неспособне да равноправно партиципирају у конзумацији глобалистичких шарених лажа, а због свести о сопственој демографској експанзији неспремне да прихвате улогу глобалних грађана другог реда, недостатак прогресивне идеолошке алтернативе концепту који их спутава, проналазе у политичкој, агресивној варијанти своје религије, која, будући да због младости није стигла да доживи ренесансу, представља добар основ за погубну надградњу.

Неспорно је да данашњим господарима планете исламски тероризам служи као идеалан непријатељ, бабарога помоћу које у страху држе остатак света, за борбу против ње отимајући новац својих и туђих пореских обвезника, производећи ратове, финансирајући војну индустрију, и на силу задржавајући под контролом блискоисточне изворе нафте.

Али је неспорно и да игра са таквим непријатељем представља игру ватром, чије последице би могле да доведу до пожара армагедонских размера.

Пред крај Првог светског рата, претходници данашњих светских господара играли су се са комунистичком револуцијом у Русији, делом финансирајући, а делом санкционишући превратнике. Неколико деценија касније, када су совјетске нуклеарне бојеве главе пловиле према Куби, било је касно за кајање.

Надајмо се да игра са муслиманским тероризмом у овом веку свет неће довести у сличну ситуацију. Јер ако га доведе, угрожени неће бити само они који ће имати због чега да се кају него и сви остали.

МИ

Срби су двадесет и први век дочекали дезоријентисани у глобалном потресу који је срушио Титову државну творевину, клатећи се између истинског и лажног патриотизма, нејасно дефинисаног српства и ирационалног југословенства, примитивног шовинизма и провинцијалног аутошовинизма, изложени насиљу светских господара, одлучних да сруше комунизам, али и да, тамо где им одговара, чувају нелегитимне комунистичке, међурепубличке границе, на територији претвореној у полигон на ком "борци против муслиманског тероризма" демонстрирају "добронамерност" према муслиманима, изложени невиђеној медијској сатанизацији и константном понижавању.

Деценију и кусур година после петог октобра двехиљадите године, којим је за Србију почело ново столеће, Срби и даље не могу да се договоре да ли су тог датума изашли на улице да би бившег владара срушили због тога што је водио погрешну националну политику или због тога што је уопште водио националну политику, уместо да је "политички коректно", без опирања пристао да се народ који чини готово половину ексјугословенске популације сведе на мање од петине њене територије.

Економски опустошени, изложени константним уценама, неспособни да се помиримо са константним понижавањима, а немоћни да им се супротставимо, тетурамо другом деценијом новог миленијума.

ОПЕТ КАФКА

Почетак двадесет првог века обележен је, дакле, "глобалним процесима". Господари тих процеса и њихови егзекутори, рекло би се, још верују да процесима могу да господаре, да су свој замак освојили и да су његове зидине непобедиве. Њихова опијеност тријумфом, иако све слабија, ипак и даље траје.

Свима осталима, "законитости које глобалне процесе условљавају" дозвољавају да се у тренуцима разоноде играју освајања виртуелних замкова, као актери или посматрачи учествујући у ријалити програмима, понесени пустом надом да живе у времену у ком свакога чека његових пет минута благостања и славе.

Један од тих ријалити програма - иронично и саркастично - по Орвеловом антиутопијском роману, назван је "Велики брат".

Дворске луде господара данашњих "глобалних" процеса, разгаћених у својим виртуелним и стварним замковима, колико знам још нису биле довољно инвентивне ни довољно безочне да неки од ријалитија назову "Процес" или "Замак".

Можда је то знак да још нисмо стигли до дна.

Колумне Коментар дана