Кад се млади пробуде

Кад се млади пробуде
Сања Влаисављевић
18.05.2013 20:00

Читам у неким новинама како су негдје у Херцеговини осванули плакати на којима пише "Ти си крив, ако ти је све криво". Кажу да иза тих плаката стоји Хрватски студентски политолошки форум (ХСПФ) из Мостара.

Добра идеја је мало раздрмати свакодневицу, али колико ће један плакат заиста потаћи младе људе да се тргну из летаргије? Да ли они уистину желе промјене или су се одлучили за чекање у стилу: "даће Бог, биће боље"? 

Пасивност

Судећи према истраживањима која је спровело ово удружење,  млади уочавају све недостатке око себе, али да ли је то довољно да крену у промјене? Чини се да ипак није. Пасивност младих људи омогућава онима који за њих мисле и одлучују да је стање у БиХ сваким даном све горе. Ово, наравно, није тек пука фраза, јер осим истакнутих НВО активиста или младих политичара не можемо, нажалост, нигдје видјети спонтане акције младих.

Политички ангажман младих је веома упитан, јер често у њиховом понашању и јавном наступу, када имају прилику за то, препознајемо лидере њихових политичких партија. Нема нигдје индивидуе која се својом посебношћу бори за свој статус. Мада, можда другачије и није могуће, иначе не би имали прилику да јавно наступају. Да ли и колико они који су политички ангажовани доприносе побољшању статуса младих у држави? Можда гријешим, али изгледа мало или нимало, јер ако 90 одсто њих сматра да се држава креће "у погрешном правцу" или ако њих 80 одсто сматра да је стање у БиХ "веома лоше", онда је јасно да они који су успјели ући у политичке кругове мало чине да охрабре своје вршњаке да се барем политички ангажују.

Побољшање услова

Чланови ХСПФ-а  наводе да би 77 одсто младих гласало за странку "која би посветила позорност проблемима младих у земљи". Али није ли тачно да свака политичка партија прије избора на било којем нивоу не престаје говорити о побољшању услова живота, посебно за дјецу и младе? Није ли тачно да се млади људи смијеше са готово свих предизборних плаката и да им се обећавају куле у облацима? А када прођу избори нигдје више те младости нема, а од обећања остају само облаци над њима.

Која је то политичка партија до сада посветила једно озбиљно поглавље свог ангажмана баш младим људима? Али много битније од овога јесте питање, да ли су млади људи икада покушали окупити око једне политичке партије "за младе" која би се бавила искључиво њиховим питањима? Колико знам такве партије нема, а и оно мало амбициозних који се одлуче за политички ангажман углавном одлази у јаче и "провјерене" партије, вјерујући да ће баш они ускоро постати нови лидери. А када се добро смјесте у партијским редовима, онда забораве на своје вршњаке. И тако из године у годину, десет истих партија смјењују једне друге, искориштавају младе хвалећи се њима, а млади све више, а поготово након избора, желе да напусте БиХ. Ако је вјеровати истраживању ХСПФ-у да  "62 одсто младих жели да напусти БиХ", онда је проблем много већи него што се то једним плакатом може постићи.

Рок и гусле

У исто вријеме када су осванули ти плакати обиљежена је и 70. годишњица Битке за рањенике. Том приликом су глорификовани партизански подухвати из Другог свјетског рата.

Скуп се обраћао "младим генерацијама", како наводи угледни сарајевски редитељ и редитељ тога скупа, Дино Мустафић. Па каже: "Сви они који негирају антифашизам, оспоравају историјске чињенице, морално релативизирају побједнике II свјетског рата, долазе из националистичких кругова." Ако је скуп који је режирао Мустафић требао да раздрма младе људе и да им освијетли неке позитивне вриједности, онда се никако, али баш никако, није смјела у изјави овог редитеља наћи сљедећа мисао забиљежена у магазину Дани: "Ни моја генерација није била поштеђена трансформираног облика фашизма и нацизма који је рушио градове, протјеривао и убијао људе  само зато што су другог етничког или вјерског идентитета. Ја сам одгојен на добрим књигама, важним филмовима и рок музици тако да ми није било тешко препознати ону праву и праведну ствар у животу када је та дилема била стављена пред моју генерацију. Они други који нису читали ништа или су читали лоше књиге, слушали гусле и турбо-фолк били су тај дан на Равној Гори, а не у Јабланици."

Зашто? Зато што ако вјерујемо да су наш став и наш избор једини исправни и на основу њих закључујемо да они други који нису били у Јабланици јесу четници и лоши људи онда његова порука није антифашистичка ни по једној дефиницији антифашизма. Антифашизам би управо требао да брише и негира границе и то оне које сам Мустафић наводи  као генераторе зла у прошлом рату, као рушитеље и прогонитеље само због "другог етничког или вјерског идентитета", а он нам је понудио једну сасвим искључиву, и то на основи етничке одреднице, изјаву. Не може бити да они који нису "читали добре књиге" нису добри људи. Не може бити да је рок музика одредила "боље" људе од оних који су слушали гусле. Искрено гусле су стари народни инструмент баш као и саз. А сарајевски рокери воле тај саз чути баш свугдје. Да ли је могуће да је турбо-фолк са којим кокетирају многа велика рок имена бх. музичке сцене одредница лоших људи?

"Добри политичари"

Ова синтагма "добрих књига" ме подсјетила на изјаву једне активистице НВО сектора у БиХ да ће у неком космополитском пројекту бити укључени "добри политичари". Ма који ли су то политичари, баш се питам. Ево и да одговарам: антифашисти и антинационалисти! Али, истина је сасвим другачија.

Управо од таквих често чујемо громогласне захтјеве за подјелама. И за великим бедемима. Сјетимо се само да је након општих избора лидер сарајевског СДП-а који његује антифашистичку традицију поручио младима како ће направити "Западну Њемачку" од Федерације. А како ли оно и зашто ли су оно постојале двије Њемачке и како ли су и зашто ли су укинуте? Од тада у Њемачкој нема подјела на добре и лоше, рокере и турбофолкаше, гуслаше и негуслаше, Равногорце и Јабланичане... Већини политичара је било стало да генерације младих Нијемаца превазиђу све замисливе подјеле и да имају бољи живот. За тим бољим животом су многи са ових простора похрлили "у туђину".

Вратимо се плакату са почетка приче и питању ко је крив. Криви су млади људи што углавном шуте. Криви су добри што стално оптужују лоше. Криви су лоши што нису добри. Криви су начитани што не шире знање из књига. Криви су неначитани што не знају шта им начитани поручују. Криви су сви који у име општег добра праве опште подјеле и чине свима лоше, поручујући тако младим генерацијама да овдје још није пао комунизам и да ће двије Њемачке још годинама бити подијељене и у мржњи живјети. Чуди ме то од њих, јер они су начитани.

Колумне Коментар дана