Кад не постоји упориште

Кад не постоји упориште
Сања Влаисављевић
03.08.2013 20:00

Ко је коме хуља и зашто, читамо свакодневно у новинама. Ко се коме инати, знамо већ напамет. Ко се бори за бољи живот у овој земљи, слушамо сваке двије, па онда сваке четири године. Који амбасадор највише брине о БиХ, не морамо ни читати, знамо унапријед. Колико вриједно раде невладине организације, читамо у новинама сваки пут када добију неки пројекат од пријатељске амбасаде, а још пријатељскије новине им то објаве.

Дијалог без свађања

Колико је важно повезивати младе људе у овој земљи, а све за добробит и будућност ове земље, писао је не једном одлазећи амерички амбасадор. Писао на свом блогу, новине преносиле. Он говорио, медији биљежили. И тако када се све о свему зна, помислих како би било добро да се зна и како постоји једна невладина организација која систематски подучава младе људе, али и њихове професоре, критичком мишљењу, култури дијалога, дебатним форматима, вјештинама ваљаног аргументовања, реторици. Неко ће већ добацити: свађању, прије свега свађању! Али таквима треба одговорити: незнање, незнање проговара из вас, формална дебата учи дијалогу без свађања.

Та организација већ петнаест година вриједно ради са школама из цијеле БиХ промовишући највеће стандарде демократије у образовним системима БиХ. Годинама је организовала бројна такмичења за средњошколце и студенте у вјештинама дебатовања. Годинама је организовала и бројне дебатне кампове у Неуму на којима су учествовале стотине младих и њихових професора. Годинама је уважавајући различитости промовисала једнаке вриједности и могућности за све. Е тако је прије четири године та организација била домаћин и свјетском дебатном такмичењу. Првом, једином и никада поновљеном сличном такмичењу за младе организованом у БиХ. Било је то такмичење најбољи амбасадор ове земље. Гле чуда, вриједност тог такмичења су препознали премијери оба ентитета у БиХ, сва три члана Предсједништва, па је тадашњи предсједавајући Предсједништва Жељко Комшић уручио усред Парламента БиХ побједнички пехар екипи из САД. Препознали су вриједност такмичења и сва министарства образовања и ПП заводи те потписали Меморандум о сарадњи са том невладином организацијом. Тадашњи предсједавајући Вијећа министара Никола Шпирић је у року двадесет четири сата одлучио чак и финансијски подржати такмичење. И тадашња градоначелница Сарајева је подржала такмичење.

Е једино некако дипломатски кор у БиХ, а посебно амбасада САД, није имала никакву реакцију на све позиве и молбе за финансијску помоћ такмичењу. Сјетих се, ево сада, да је директорица те невладине организације која је организовала то такмичење већ тада почела писати за компромитоване "Глас Српске" и "Дневни аваз". Али, није ваљда да је због писања у тим медијима доспјела на црну листу НВО-а у БиХ? Ма није, то би била параноична конструкција. Што би била на црној листи када се сви, како страни тако и домаћи, оцјењивачи пројеката и туђега рада, радо сликају у тим новинама.

Помоћ

Међутим, однио враг шалу. Мало по мало престадоше сви облици помоћи тој организацији која је направила највеће демократске искораке у бх. образовном систему, али ништа мање и за помирење, промовисање транзицијске правде, суочавање са прошлошћу, спречавање насиља међу младима и још много тога. Али ипак нешто је ту веома чудно. Њихови пројекти су од тада постали безвриједни и скоро па гдје год аплицирају, одбију их. Одбијају их чак и за активности које годинама успјешно реализују као што су љетни кампови за младе. Али када питате бројне амбасаде и потписнике тих несретних одбијеница за разлоге, углавном не добијете одговор или је одговор толико неувјерљив и не одговара чињеницама да помислите како ти несретни странци и не знају шта потписују, него им домаћи оцјењивачи пројеката само потуре одговор на потпис и то је то. Добро, опште је познато да домаћи оцјењивачи раде према принципима: ти мени - ја теби. Ако си дио екипе и имаш некога ко добро лобира за тебе, имаш и пројект. Али зар то баш смије тако далеко ићи? Изгледа да баш смије.

Но добро, могло би се о овоме још десетине текстова, а не редова написати. Вратимо се ми тој организацији која организује такмичења за средњошколце. Организовали су они такмичење и ове године и одабрали три најбоља дебатанта за свјетско дебатно такмичење. Александар, Наташа и Ивана, чланови несуђене бх. екипе су мјесец и по вриједно припремали тезе за такмичење и паралелно с тим покушавали осигурати новац за такмичење. Иначе, БиХ је са тих такмичења доносила и златне и сребрне и бронзане медаље. Вриједне су то, превриједне награде, поготово када се има у виду да су такмичења на енглеском језику, а да су равноправни учесници и они који имају дебату у школи као наставни предмет, као и они којима је енглески матерњи језик.

Е тако су, настојећи да осигурају новац за минималне трошкове које несметано осигурају све остале земље учеснице, сазнали да "не постоји законско упориште" да добију новац за одлазак на пут. Министарство просвјете РС их је у усменом разговору, јер на писмени допис нису ни одговорили, обавијестило како то такмичење посредује једна невладина организација, како се свјетско такмичење не налази у њиховом календару јер га они не организују и како та организација сама треба "да затвори круг" одласка екипе на такмичење. Иако звучи отрцано али, да није тужно, било би смијешно. Да ли је могуће да неко може ово изјавити сасвим озбиљно? Као да млади из БиХ сваки дан иду на неко престижно такмичење, па Министарство просвјете не може сустићи све те трошкове и подршку мора сузити само на она такмичења која они организују. То ме подсјетило на одговор некадашњег премијера РС како не може подржати неку сличну активност јер не могу новци из РС бити дистрибуирани у ФБиХ за такве активности. Наравно да све то није тачно. У питању је само добра воља и ништа више. Али питање је шта стоји на путу тој доброј вољи? Да ли неко заиста може одлучити да одбије помоћ за такмичење које ће можда баш преко тих младих људи БиХ учинити познатом по неким умним вјештинама и донијети као и обично до сада неку медаљу? Мада, када се осврнемо на статус дебате и културе дијалога у јавном, политичком и медијском простору ове земље, онда и не чуди што нема разумијевања за ове активности.

Јавна срамота

Сјећам се како је та организација прије три-четири године добила новац за организацију такмичења из истог Министарства просвјете, али само и искључиво за дјецу из РС. Иако је такмичење било у РС и сав новац је утрошен у РС, некоме је било битно нагласити да само за те и такве младе људе може новац бити уплаћен на рачун организатора. И тако док ће за који дан млади из цијелог свијета расправљати о глобализацији медија, универзитетским публикацијама и многим другим значајним темама, постајући тако дијелом глобалне академске заједнице, до тада ће наши изврсни млади реторичари сједити код куће, онемогућени да учествују на овом такмичењу. И нека сједе када вриједност и значај формалне дебате не виде ни они који у највећим амбасадама у БиХ одлучују о подршкама пројектима који обучавају за дебату као најјачу демократску алатку, када у министарствима нема законског оквира за подршку такмичарима и док год премијери или предсједници ентитета остају нијеми и неспособни да разумију значај подршке оваквим активностима. Срамота, јавна срамота за све њих.

Колумне Коментар дана