У мету: Више пара, мање "музике"

Глас Српске 24.05.2007 00:00

Пише Тодор НИКОЛИЋ

ФУДБAЛЕРИ Радника одиграли су синоћ на "Кошеву" посљедњу премијерлигашку утакмицу и враћају се у Прву лигу Републике Српске што је добар шлагворт за питање куда плови бијељински спортски брод? Поготово што зла судбина испадања из елите није "патент" само овдашњих фудбалера и њихових тренера и управе. Ове године таква судбина задесила је кошаркаше истоименог клуба, одбојкаши и одбојкашице једва су изборили опстанак у елити, прије двије године из Премијер лиге испали су рукометаши... Такво питање изгледа сасвим логично, ако се зна да локална самоуправа посљедњих година не "шкртари" према спортским клубовима. Само у овој години за њихово функционисање из општинског буџета издвојено је близу милион и по марака, али што више новца резултати су све гори. Тешко је у једном новинском тексту набројати и анализирати узроке таквог, помало и апсурдног стања у бијељинском спортском покрету. Ипак, без жеље да се било ко амнестира од кривице, у основи проблема налази се потпуно недефинисан статус спорта у Републици Српској и БиХ. Клубови су свачији и ничији, без познатог "власника" и титулара, у судске регистре уписани су као удружења грађана, а такмиче се у професионалним лигама из којих се иде у најелитнија европска клупска такмичења. При финансирању из општинске касе повлашћени су клубови са префиксом "градски" што другим ријечима значи да им је оснивач општина, али то није гаранција да је локална самоуправа дужна у потпуности финансирати све финансијске потребе. Тим прије што не постоји јасно дефинисан начин на који она утиче на рад таквих клубова и трошење буџетских средстава, јер су периодични и годишњи извјештаји о потрошњи очигледно недовољни. На лошим темељима немогуће је градити чврсте и стабилне грађевине. И већ ту настају проблеми. Они се најприје јављају у организационом погледу, јер је за све поменуте бијељинске клубове заједничко да су најприје доспјели у кризу руковођења што неминовно за собом вуче и кризу односа у клубовима, кризу стручног рада и на крају кризу резултата. Рецимо, Скупштина ФК Радник није одржана пуних пет година, а када је догорјело до ноката, одједном су се појавила два списка и постављено питање легалитета једног или другог. И док су се врли фудбалски радници прегањали око тога, клуб је доспио на само дно. Слична ситуација је и у истоименом кошаркашком клубу, јер се садашњем руководству које је било на челу клуба и у вријеме највећих успјеха и у садашње вријеме неуспјеха, спочитава да је "нелегално" јер у прошлој години није одржана ниједна сједница клупске Скупштине. Сличне примједбе стижу и на рачун руковођења одбојкашким клубом чије су селекције задржале статус премијерлигаша, али уз велике муке. Чим не постоји чврста клупска хијерархија, одмах почне дувати промаја на све стране и клубови се полако али сигурно урушавају. Појављују се душебрижници разних фела, људи који почну истицати своје заслуге за ово или оно, истиче се безгранична љубав према дотичном клубу, појављују се кланови и групе који би, само да им се пружи шанса, показали своје знање и способности и на тај начин ствара се амбијент који вуче до самог дна. Постављају се ту и многа друга питања почев од рада са млађим категоријама и планског пружања шансе талентованим спортистима у сениорској конкуренцији, до одређивања реалних амбиција и домета појединих клубова. Свако ново руководство најприје нам обећа Европу, а најчешће заврши - у плићаку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.